Roman piše živote

Ako se latite bilo kog ostvarenja 'našeg' i sada već norveškog pisca Bekima Sejranovića, ubrzo ćete se uveriti da je nemoguće pristupiti njegovom stvaralaštvu bez pozitivističkih intervencija u smislu pregledavanja njegove biografije. Premda čitajući njegove knjige zapravo pristupamo njegovom životopisu, jer on je jedan od onih pisaca kod kojih se eksplicitnost u prožimanju biografije i fikcije ističe kao konstanta opusa. Njegov poslednji roman Dnevnik jednog nomada nastavlja tu mikrotradiciju. 

Bekim Sejranović je zanimljiv i bez njegovih pisanija. Rođen u Brčkom, živeo u Hrvatskoj pa više od dvadeset godina u Norveškoj pa onda u Zagrebu, permanentno on the road kako bi prigrabio nadahnuće i prevashodno video svoje dve kćerke iz dva braka. Njegov život je utkan u njegove redove, ali se čini da su i redovi utkani u njegov život. Trenutno se nastanio u Zagrebu i čini se da je zasad njegovo nomadstvo stopirano. Kako je njegov pretposlednji roman Tvoj sin Huckleberry Finn paralelno napisan i na norveškom jeziku, Sejranović je sada i norveški pisac, sa bosanskohercovačkim i hrvatskim državljanstvom u posedu, dakle već dovoljno za roman. No, pokušajmo baciti pogled na njegov poslednji roman bez predubeđenja inspirisanog njegovim životom, te ga staviti u žižu interesovanja zbog svoje literarnosti, umetničke autohtonosti. 

Dnevnik jednog nomada predstavlja hibridno štivo u kojem se prožimaju dnevnički zapisi autora, memoari i putopisni zapisi te osvrti pripovedača na knjige koje čita tokom svog putovanja po destinacijama. Roman započinje najavom 'bastardnog' literatnog koncepta koji je, kako sam autor na početku kaže, proizašao iz tri radnje koje čine bit njegova života – čitanje, 'skitanje' i pisanje: "Čitam sve što mi iskrsne pred očima, skitam kamo me vjetar odnese, a pišem kad i gdje stignem." 

Dnevnički zapisi i memoari se u romanu odnose upravo na to skitanje, na česta putovanja naratora na relaciji Norveška - Slovenija - ostatak Balkana, na njegova posećivanja kćerki (jedne u Sloveniji, druge u Norveškoj). Kao pisac, protagonista putuje po književnim festivalima, susretima, prezentacijama, čitanjima, ali neretko i trbuhom za kruhom kako bi "obezbjedio koju norvešku krunu". Sa druge strane pomenuto 'čitanje' kao treći od spomenuta tri elementa odnosi se na česte osvrte naratora na knjige koje čita putem kojih prikazuje svoje kritičarsko umeće te svoju čitalačku strast. Roman počinje u obliku dnevnika da bi se kasnije pretvorio u prisećanje autora (memoare), te na kraju zaokružuje sebe u svojevrsnim putopisima autora kroz Oslo, Sarajevo, Ljubljanu, Mostar, Zagreb i još tridesetak gradova.

Ne može se previše pisati o događanjima u Sejranovićevom romanu, iz prostoga razloga što bi to nužno navelo na opasnost da komentarišete njegov vlastiti život. Ne možete mirne duše analizirati niti glavnog protagonistu iliti pripovedača, lika koji je autor sam, jer ćete se na koncu ogresti u karakterisanje Sejranovićevog habitusa, stila života i načina ponašanja. To su dakako opasnosti na koje nailazite kada pišete o ovakvom romanu, jer Sejranović nije Bukovski, već je neko koga ćete sresti na sledećem književnom skupu negde po bivšoj Jugoslaviji, pardon regionu. Možemo li dakle analizirati njegov roman bez bojazni da ćemo pobrkati mimezis i realnost, fikciju i fakciju, izmišljeno i zamišljeno? 

Kičma svakog romana nesumnjivo je priča, u kakvom god obliku bila prisutna, od 'toka svesti' do krimića, roman se uzda u spornost, odnosno anonimnost početka i kraja priče koja se poput pantljičare rasteže od prve do poslednje stranice. U ovom našem partikularnom slučaju jasno je da ne možemo reći da Sejranović rukuje oružjem napetosti, neizvesnosti ili sličnim sižejnim trikovima kojima bi nas prikovao uz štivo te držao u nekoj sadržinskoj nedoumici. Hibridna struktura ovog romana ne dozvoljava do kraja takvu opciju. Međutim njegova priča je i dalje zanimljiva, britka i bremenita događajima. Sejranović je mogao sve izmisliti, ili sve do tančina iz zbilje prepričati, to ne bi napravilo nikakvu razliku u diskursu njegovog romana. Plot romana je dobar u tome što mi (kao čitaoci) možda i ne želimo da saznamo šta će se dalje dogoditi, već kako će se dogoditi. 

Stoga bih se usudio da kažem da je najbitniji segment upravo filozofska potka ovog ostvarenja. Iz nje izranjaju svetonazor glavnog lika koji prožima sve redove, njegovi neprestani monolozi, te njegovo konkretno delanje kao rezultat odnosa prema životu. Na koncu, o tome i jeste ovaj roman, to je jedna partikularna priča jednog partikularnog čoveka o tako opštim pitanjima kao što su pitanja migracije, identiteta, usamljenosti, frustracija iz detinjstva i svakako ljubavi. Iako se na prvi pogled možemo zaleteti u konstataciji da je autor napisao samo jedan autoreferencijalan roman, ipak se ispostavlja da to nije do kraja tačno.

Sejranović je obuhvatio i obradio nekoliko bitnih tema savremenosti, npr. šta se zbiva kada jedan Bosanac, Sirijac ili sl. mora napustiti svoj jezički kontekst (ako baš moram reći svoju zemlju) te integrisati se u potpuno novi poredak gde je doslovno na samom početku bilo kakve samoaktuelizacije. Natuknuo je Sejranović veoma suptilno kako izgleda nacionalizam ispod površine na razvijenom Zapadu, te desakralizovao norvešku tačnost, preciznost i sve to skupa naspram balkanske neažurnosti i divljaštva. Potvrda tome je odnos sa glavnim urednikom norveške izdavačke kuće Gunnarom, i svim nedoslednostima na koje nailazi glavni lik sa njim i norveškim izdavaštvom. Nadalje autor nameće i temu identiteta, kao jednu od najsloženijih i najslojevitijih tematika današnjice, a u vezi s kojom Sejranović u svom romanu pokreće zbilja odlična pitanja. Da li nas određuje naše poreklo? Možemo li se utopiti sasvim u kulturu koja ne razume viceve od Muji i Hasi? U šta je mutirao ionako mutirani nacionalizam na našim prostorima? I tako dalje. 

Roman sa ovakvom filozofskom osnovom ne može biti puki osobni roman o zgodama i nezgodama pripovedača. Nekoliko puta je i sam Sejranović ponovio da svaki autor uvek piše o sebi, što je tvrdnja s kojom se možemo i ne moramo složiti, ali čini mi se da je njegov roman dokaz da koliko god bio ličan, koliko god bio realističan, nikad neće biti realan. Dnevnik jednog nomada nije novinski tekst, telefonski imenik, geografski atlas ili izveštaj lekara, naprotiv to je umetnički tekst, divna izmišljotina koja može i ne mora biti tačna, ali je nadasve dokaz da autor i kada piše o sebi piše o svima koji ga čitaju. 

U tekstu Bekima Sejranovića nećemo sresti grandiozne literarne bravure, izostaju značajne stilske intervencije i inovacije, nema posebne osebujnosti i gracioznosti u opisima, a zaključci i kontemplacije naratora su neretko šablonizovani. Međutim, kako je u tim svojim kontemplacijama sam narator naveo: "Razlika između umetnosti i zanata je da umjetnost trpi 'grešku' u formi. Poput života." (str. 23) Slično tome rekao bih da Sejranovićev roman trpi 'grešku' u formi ukoliko se i radi o greški, jer verovatnije je da je u pitanju piščeva intencija i naklonost jednostavnim, prizemnijim ali i daje suvislim izražavanjima.

Moglo bi se reći da jednostavnost u njegovom stilu vodi ka jednoj drugoj vrednosti piščeve ekspresije, a to je potka u obliku odnosa naratora prema stvarnosti koja prožima čitavo delo. Po mome skromnom sudu to je differentia specifica, kuriozitet ili vrednost Sejranovićevog romana: neprestan autorov monolog sa svetom, komunikacija gde su adresant i adresat on sam, u neopozivoj i neprestanoj nadi da se radi samo o trenutnom nerazumevanju i efemernom šumu u komunikaciji sa ljudima. 

Dakako, ne treba zanemariti naratorske osvrte na razne naslove u knjizi. Od Orhana Pamuka, Andrića, norveših pisaca, Dostojevskog, Vlade Arsenijevića, Bernharda do postjugoslovenskih pisaca, Sejranović nam dočarava (trudeći se da ne 'spojleriše') poznate i nepoznate redove sa puno strasti i entuzijazma. Međutim nekad su ti opisi poprilično široki, a katkad, kao u slučaju makedonske autorke Rumene Bužarovske, jako mršavi. To možda implicira da se u svojoj nesumnjivo izraženoj subjektivnosti autor suzdržao od iskazivanja svog jasnog stava o određenoj knjizi ili je naprosto imao samo to da napiše. Činjenica je da nije previše bio britak sa savremenim živohodajućim piscima iz regiona. 

Nisam na koncu siguran da li Sejranović piše ovim stilom zbog načina svog života ili se možda to u međuvremenu obrnulo u to da živi na način na koji piše. Kanda su to spojeni sudovi, ili kojekakvo vrzino kolo u kom jedno drugo podhranjuje, ali istodobno jedno drugo katkad i sputava. Ipak (još je negde valjda i Žižek rekao da nema ljubavi bez prepreke), nema pisanja i umetnosti bez prepreke, bez tog sputavanja. Tako nema romana bez života Sejranovića, a nema ni Sejranovića bez njegovog pisanja.