Seciranje mrtvog tkiva

Svi priručnici za kreativno pisanje liče jedni na druge, što je i očekivano. Slično je i sa klasičnim školskim udžbenicima i ostalim poučitelnim knjigama, predviđeno znanje i planirane kompetencije moraju da se prenesu polaznicima/učenicima. Ostaje samo pitanje načina, odnosno u tom se grmu krije poslovični zec, razlog zbog kojeg će se neko odlučiti za jedan, a ne drugi priručnik. 

Ipak, postoji i nešto specifičnije u vezi s kreativnim pisanjem. Naime, čak i ljudi koji ga predaju i drže kurseve i radionice, često ne veruju u mogućnost osposobljavanja zainteresovanih učenika da postanu pisci. S tim se lako složiti. Dar, odnosno talenat, je nešto što nije moguće preneti niti naučiti – on se ili ima ili nema. Doduše, svedoci smo, makar u postjugoslovenskoj književnosti, da imanje ili odsustvo istog nikada nije sprečilo nijednog pisca niti spisateljicu da piše i objavljuje. Međutim, postoji dobar deo tehnike kreativnog, pa i svakog drugog pisanja koji se s priličnim uspehom podučava – ako ne afirmacijom, onda negacijom, odnosno kroz učenje onoga što ne bi trebalo da se čini i izbegavanje tipičnih grešaka. Ako je, dakle, moguće postići neke rezultate u učionici i kroz praksu, onda je sasvim izvesno to prihvatljivo i kroz samoučenje, odnosno radom i samopregornim vežbama uz pomoć priručnika.

Autopsija teksta Nebojše Lujanovića treći je u nizu priručnika koji se pojavljuje na hrvatskom i regionalnom tržištu, a da se bavi proznim stvaralaštvom. Nakon Blatnikovog koji je najmanji obimom, ali još, kako se čini, najpopularniji među korisnicima, i Novakovićevog koji je najobimniji i stoga izuzetno bogat vežbama, Lujanovićev se pozicionira negde između. Autopsija teksta ima svojih prednosti i mana, ali kako red nalaže, poći ću od naslova koji sam autor objašnjava potpuno svestan da termin pozajmljen iz patologije, odnosno sudske medicine ukazuje na nešto što je neživo, da ne kažem mrtvo. 

Njegov argument da bi knjiga trebalo da bude neka vrsta Časa anatomije dr. Tulpa (da Kiša sad, koliko je moguće, ostavimo po strani), odnosno priručnika koji pokušava da na mrtvoj stvari pokaže kako funkcioniše živa, možda stoji, ali ono što se zaboravlja jeste da ova imenica podrazumeva ispitivanje uzroka smrti. Na izvestan način autor kao da poručuje - evo knjige koja će vam pokazati na koji način nećete uspeti, odnosno koja će vas naučiti da detektujete razloge smrti vašeg teksta. Rekao sam već da je jedan od načina podučavanja kreativnog pisanja upravo dijagnosticiranje grešaka i njihovo ispravljanje, ali ako želite da afirmišete određenu delatnost, onda ne polazite od autopsije. Ovo nije samo marketinško razmišljanje, već i stav koji provejava kroz čitavu knjigu i koji kao da služi tome da korisnika priručnika obeshrabri i uplaši (što bi kritičarima svakako išlo na ruku, da ima manje onih uverenih u sopstvenu genijalnost), a namera objavljivanja ovakvog priručnika je upravo suprotna. On želi da privuče zainteresovane literaturi, da populariše knjigu, čitanje i pisanje.

Priručnik je podeljen u 13 poglavlja. Svako od njih na pet segmenata: Teoretiziranje / teroriziranje, Lektira, Krive pretpostavke, zamke i ostala skliska mjesta, Olovku u ruke (vežbe) i Popis literature (za one koji žele više da znaju). 

Svaki priručnik počinje određenim teorijskim uvodom u problematiku. Ono što je Lujanović tu uradio ne čini mi se posebno uspelim. On je pokušao da svoje akademske kompetencije i ono što predaje zainteresovanim studentima prenese 'običnom čitaocu' i tu nije našao pravu meru. Na mestima suviše pojednostavljuje, a povremeno je preozbiljan, donekle i konfuzan. Ono što mu nedostaje u teorijskom uvodu su primeri. Naravno da bi to knjigu proširilo do neslućenih razmera, ali ono što je njemu samorazumljivo i koncepcijski jasno kao dan, drugima ostaje maglovito. Iz sopstvenog iskustva znam da na radionice kreativnog pisanja dolaze ljudi različitih obrazovnih backgrounda i nekada je vrlo teško preneti osnovne teorijske uvide bez kojih se ne može napred, ali samo kroz primere moguće je ukazati na ono što je bitno. Možda je trebalo izmeniti redosled segmenata unutar poglavlja, odnosno dati najpre lektiru, a zatim se baviti teoretiziranjem. 

Primeri koje Lujanović daje su zaista klasici svetske i domaće književnosti poput Ibsena, Baudelairea, Andrića, Marqueza i drugih. Ipak, ono što smeta jesu prepričavanja reprezentativnih dela kojim se ilustruje tema svakog poglavlja. S obzirom da se radi o obimnijim delima, Lujanović je uzeo na sebe da ih sažme i istakne ono što mu je bitno, ali kako prepričati Prokletu avliju ili Jebo sad hiljadu dinara ili O ljubavi i drugim nečistim silama, a da poenta koja se odnosi na temu ostane netaknuta? Pretpostavka je naravno da će čitaoci knjige pohrliti i pročitati navedena dela kako bi mogli da prate izlaganje, posebno što je autorov izbor izuzetno kvalitetan i lako dostupan, međutim nikada ne možete da budete sigurni u to. Prepričavanje je uvek učitavanje, a to automatski znači da izostaje dijalog. Naravno, u priručniku ga nije moguće postići, no postoji mogućnost ostavljanja prostora za isti. U Autopsiji teksta prostora za dijalog ima veoma malo ili nimalo i to se knjizi ne može upisati u prednosti.

U segmentu posvećenom lektiri trebalo je navesti još tekstova koje bi svaki polaznik trebalo da pročita. Ako je jedan od proklamovanih ciljeva knjige stvaranje "zahtjevnih, samosvjesnih i kritički nastrojenih čitalaca" (str. 9), onda treba da im se pruži prilika da to i postanu time što će se spisak lektire produžiti, odnosno što će im se ponuditi više materijala za čitanje. Moje iskustvo s radionica kreativnog pisanja govori neuporedivo više u prilog čitanju nego pisanju, odnosno oni polaznici koji su čitali više i bili zainteresovani za lektiru mnogo su brže i bolje napredovali od onih koji su samo ispunjavali pisane zadatke.

Segment koji govori o tipičnim greškama je zaista dobro osmišljen, ali ono što mu možda nedostaje jeste neki afirmativan kontrapunkt. Najlakše je prestrašiti polaznike i reći im - ovo su greške koje činite, koje su činili oni pre vas i koje će i oni koji dođu za vama nastaviti da rade. Kao da mi nedostaje vrlo konkretnih i ilustrativnih primera na nivou rečenice ili dve u kojima su problemi rešeni efikasno i uspešno. Ipak, detekcija tipičnih grešaka zaista svedoči o autorovom bogatom iskustvu i sklonosti da stvari sistematizuje na pravi način, i to ovaj segment u svakom poglavlju čini najzanimljivijim i značajno podiže vrednost knjige. Lujanovićevi uvidi su zaista duboki i tu dolazi do izražaja kombinacija svega onoga što on unutar književnog polja radi – on je i pisac i naučni radnik i predavač na radionicama kreativnog pisanja i organizator festivala. Neko, dakle, ko ima ozbiljan pregled svih aspekata književnog stvaranja i života. 

Stvar koju korisnici ovakvih priručnika najviše traže, ono što je najbitnije su vežbanja. Autopsija teksta s te strane daje nekoliko zanimljivih rešenja. Ono što upada u oči jesu kolektivne vežbe koje su veoma korisne. One su dobro osmišljene i važne jer na radionicama kreativnog pisanja, kao i u drugim procesima učenja, važno je postojanje grupe za podršku kao i njena dinamika. Druga stvar koja mi se čini bitnom jeste proverljivost uspešnosti svake vežbe. Ona je naravno relativna, posebno što početnici koji kreću na kurs sasvim izvesno nemaju dovoljno kompetencija, a kako u literaturi nema empirijske proverljivosti, onda je jasno da vrednost vežbe zapravo zavisi od njene zanimljivosti i primenljivosti, odnosno mogućnosti da se iz nje nešto konkretno nauči. 

Delimično razočarava količina vežbanja. Tek jedna ili dve vežbe nakon svakog poglavlja zaista nisu dovoljno za priručnik ovog obima i ambicije. Oskudnost svedoči o tome da polaznik, odnosno korisnik nije bio u prvom planu. Ona je, zapravo, u skladu s naslovom iz kojeg je isključen dijalog sa živim tekstom. Autopsija teksta kao da je namenjena iskusnijim polaznicima i/ili predavačima na kursevima koji bi iz nje mogli štošta da nauče, ali početnicima ona ne može previše da pomogne.

To se vidi i iz literature koja je ponuđena za one koji žele više da znaju. Iako prilagođena hrvatskoj dostupnosti, odnosno lakoći nalaženja knjiga u knjižnicama i/ili knjižarama, lista zapravo najčešće sadrži manje od pet jedinica literature, a da ne govorimo da uopšte nema izvora koji se mogu naći online. Možemo da se sporimo oko njihove pouzdanosti, ali za zainteresovane polaznike sve je relevantno, odnosno oni će sami da povezuju stvari i da istražuju. Međutim, Lujanoviću oni nisu u prvom planu i to je zapravo najveći promašaj ove knjige. Ona je odličan i pažljivo osmišljen priručnik za nekoga ko je već u materiji, ali za ljude koji bi tek počeli da se bave pisanjem, ona je prestrašna i može samo da ih odbije. S obzirom da su radionice kreativnog pisanja namenjene uvođenju polaznika u tajne zanata, odnosno kao neka vrsta pripreme i vežbe za pisanje, knjiga je trebalo da bude pristupačnija i manje mistifikatorska. 

Ne postoji recept prema kojem se ono može uspešno preneti, umetnički nivo svakako neće postići svi, ali tim pre trebalo bi biti opušteniji, duhovitiji i blagonakloniji. Lujanović zauzima profesorsku, pomalo krutu poziciju. Stoga mi se čini da knjiga neće postići ono što joj je namena – popularizacija jedne ekonomski gledano uzaludne delatnosti koja začudo još nosi određeni simbolički kapital.