Patnja bez katarze

Žensko prijateljstvo je ušlo u fokus književnosti i to je odlična vest. Ne samo zbog toga što se na taj način ruši dominantan diskurs poslovičnih muških prijateljstava kojima smo izloženi od samih početaka književnosti (npr. Gilgameš i Enkidu, Ahilej i Patroklo), nego i zato što su knjige (romani) u kojima se ono tematizuje kudikamo otvorenije i inkluzivnije za sve nas bez obzira na pol i rod, u odnosu na lažnu ekskluzivu testosteronskih partnerstava zasnovanih na "ratu, krvi i herojstvu" koji su najčešće samo maska za nasilje.

Nakon Napuljske tetralogije Elene Ferrante čija je svetska slava neminovno izazvala pojavu narativa slične tematike, te romana Uhvati zeca Lane Bastašić na postjugoslovenskom planu, (u kategoriju može da se svrsta i roman Tanje Stupar Trifunović Otkako sam kupila labuda, premda se u ovom slučaju radi o ljubavi između dve žene, a ne o prijateljstvu), dobili smo još jedan narativ koji potpisuje teatrologinja i kritičarka Nataša Govedić, koji nosi naslov Kako zavoljeti morskog psa?, a ove godine našao se i u finalu književne nagrade tportala za najbolji roman. Ono što ovaj roman već na prvi pogled izdvaja od pomenutih jeste što uz njega u Sandorfovom izdanju idu i crteži Hane Lukas Midžić Ofelijin herbarij koji nadopunjuju tekst te s romanom grade vrlo suptilnu vezu čineći ovu knjigu kompleksnim vizuelno narativnim delom, premda tekst i crteži mogu da stoje i znače odvojeno.

Žanrovski gledano roman Nataše Govedić pripada onom što nazivamo književnost traume. Kada je Cathy Caruth upotrebila ovaj termin prevashodno nije mislila na gubitak prijatelja koji se svima nama dogodio makar jednom u životu, ali bezmalo je za Kako zavoljeti morskog psa? moguće reći da upravo pripada žanru s obzirom da je u narativu izostavljena ključna stvar – trenutak u kojem naratorka, Kasai, biva napuštena od strane svoje prijateljice Ofelije. Ni u jednom trenutku čitaoci neće saznati zbog čega je Ofelija otišla nepovratno. Na neki način ovakav narativ u strukturalnom smislu predstavlja iznevereni detektivski zaplet jer sve vreme se čitalac suočava s posledicama, s onim što je rezultat traume, a kad pokuša da dođe do saznanja o uzrocima, ostaje uskraćen. Na taj način ekspozicija, uvod u priču i u tekst koji se u detektivskom romanu saznaju na samom kraju kada se otkrije identitet ubice/prestupnika, u književnosti traume ostaju zauvek zamagljeni i čitaoci sve vreme kruže oko tog središta bez mogućnosti da ga ispitaju i sami donesu sud. Naravno ovo je uslovljeno i perspektivom iz koje se pripoveda. U slučaju Kako zavoljeti morskog psa? radi se isključivo o uglu gledanja ostavljene prijateljice, ali to nipošto ne znači da je naratorka jednostrana i lišena svake autoironičnosti, štaviše. Njena analitičnost i minucioznost istrage kojom (bezuspešno) pokušava da dopre do središta traume vrlo su mučne i bolne po nju samu. Drugim rečima, nimalo se ne štedi u pokušaju da razume prijateljičinu odluku.

Zbog toga narativ u romanu nema klasičan hronološki redosled niti ga je moguće uspostaviti. Neke su stvari jasne, ali je hronologiju koja podrazumeva uzročno-posledičnu vezu nemoguće uspostaviti, ma koliko pokušavali. Istovremeno, to u tekstualnom smislu znači odustajanje od uobičajenog metonimijskog pripovedanja, već se tekst izlaže asocijativno, metaforički, što stilski znači da se na veoma često približava poeziji. I više od toga, neka od kratkih poglavlja grafički su na stranici oblikovana tako da liče na stihove. Pored ovog, poetskog pristupa tekstu, s obzirom da sve vreme Kasai pokušava da sazna uzrok Ofelijinog odlaska, ona pribegava i različitim oblicima narativizacije i scenskog priređivanja njihovog odnosa kako bi joj se možda, kroz bajku o dva psa ili psihodramu u kojoj joj pomaže prijateljica, otkrilo ono za čim traga. Nije, naravno, potrebno naglašavati da se do uzroka, do srca tame i traume nikako ne dolazi, štaviše, ono kao u čuvenoj Derridinoj interpretaciji veze između označitelja i označenog ostaje uvek već odmaknuto, nedosegljivo.

Ukoliko bismo poredili ovaj roman s gore navedenima i uslovno rečeno paradigmatskim, lako bismo uvideli da njemu nedostaje društveni okvir. Drugim rečima, veza između Ofelije i Kasai namerno poprima mitsko-književno-kulturne okvire i reference te na taj način postaje bezvremena i svevremena, dok su predložene romaneskne paralele veoma duboko, rekao bih suštinski, ukorenjene u vreme i mesto na kojem se dešavaju (Napulj i Italiju, Bosnu i Hercegovinu, Banja Luku, Beograd i Srbiju). Upravo ovo odustajanje od konteksta čini roman Nataše Govedić drugačijim i neočekivanim jer izneverava očekivanja publike. Najlakše bi bilo eksternalizovati stvari i okrenuti se "društvenim" problemima, poistovetiti odnos između Kasai i Ofelije s nekakvom spoljašnjošću u kojoj se ono odigrava, međutim to se ne dešava – mi dobijamo čistu bol, odveć ličnu, vapaj za izgubljenim koje ostaje izgubljeno, uvek i svuda. Zbog toga su i odabrana imena likova u romanu moguće preterano opterećena književnokulturnim kontekstom, a paralele i iskustva kojima Kasai pokušava da razume Ofelijino ponašanje prepuni muških referenci. Prosto stoga što su nam uzorna (treba li reći mitska, književna) prijateljstva dostupna mahom kao muška, a sasvim retko, gotovo nikad, kao ženska s obzirom na istorijske uslove sopstvenog nastanka.

Ono što mora da karakteriše ovakav izbor pripovedanja jeste odsustvo motivacijske dramaturgije. U romanu ne postoji razvoj koji je karakterističan za pripovedanje, ne postoji čak ni gradacija, niti bismo mogli da govorimo o razrešenju u klasičnom smislu. Pomenuto odsustvo jasnog motivacijskog mehanizma, kao i nedostatak razvoja narativne situacije mogli bi da nateraju neke od čitalaca da se zapitaju da li se zapravo radi o romanu ili o nekakvom drugom, hibridnom žanru. Međutim, upravo je roman od svojih početaka, nosio sa sobom zbir različitih mogućnosti sopstvenog ostvarenja koje Nataša Govedić vrlo raskošno koristi, uključujući i crteže i slične vizuelne komentare i dodatke. Konačno, roman podrazumeva stvaranje čitavog fikcionalnog sveta, a izvesno je da, premda ponekad naznačen i tek skiciran, on itekako postoji.

Trauma je toliko duboka i tako snažna da Kasai/Nataša ne doživljava klasičnu katarzu koja bi vodila ka očišćenju od bola i ka nečemu što bi označilo kraj patnji. Jedino saznanje do kojeg ona dolazi jeste da bez obzira na odlazak, prijateljstvo koje je postojalo, sreća koju je ono donosilo – njih nije moguće obrisati, nije ih moguće poništiti. Drugim rečima, trauma nikada neće nestati, neće se izlečiti, čak ni zalečiti, ali utehu može da predstavlja činjenica da je ono što je bilo – neizbrisivo, kao i da Ofelijino prisustvo nije moguće poništiti, ma koliko prijateljica koja je otišla to pokušava. Ovo možda deluje kao nekakva Pirova pobeda, odnosno kao ezopovsko kiselo grožđe ili sladak limun, ipak nije tako. Ovo je pouka koja može da znači i mnogo više i mnogo šire od samo jednog prekinutog prijateljstva. Uprkos mogućnosti da ovo što ću reći zvuči kao nekakav jeftini self-help, roman Nataše Govedić jeste poruka o postojanosti ljudskih odnosa uprkos njihovoj nestalnosti, odnosno o tome da čak i kad smo napušteni i odbačeni, to nismo jer jednom dodirnuti Prijateljstvom, Ljubavlju, Nežnošću imamo ih zauvek.

Ova je pouka intenzivnija i jasnija kada pred kraj romana dođemo do odeljka psihodrame koju na sceni zajedno izvode Branka i Nataša. Glumica koja pomaže naratorki koja konačno preuzima na sebe deo identiteta podrazumevane autorke, istovremeno služi i kao izvođač i komentator Ofelijinog ponašanja. Upravo ova dvostrukost igre iz i izvan uloge na izvestan način demaskira fikcionalnost romana. Tekst je istovremeno i fikcionalan i nefikcionalan te je u tom smislu još lakše reći da se radi o traumi književnosti. Granica fikcionalnosti se tanji, ali se ne probija tako da tekst ostaje književan i nerazrešen do kraja.

Interesantno je kako crteži Hane Lukas Midžić interpretiraju odlazak i prekid u vizuelnom smislu. Ova mapa, herbarij, podeljena je u cikluse koji nose nazive po biljkama koje je moguće presovati. Već sama ideja herbarijuma kao nečeg što čuva osušene biljke, kao neku vrstu uspomene na žive tvari, na nešto što je raslo i razvijalo se dok nije iščupano, dovoljno snažno tumači narativ kao pokušaj konzervacije i prezervacije onoga što više ne postoji. Pored toga, u velikom broju crteža javlja se linija koja ih deli na dva, često nejednaka, dela. Ovaj znak podele koji dominira svojim crnilom na belini papira pri kraju herbarijuma se gubi. Zamenjuje ga mahom apstraktan crtež, bez referentne figurativnosti ili predmetnosti. Drugim rečima, podela s početka reflektuje se u unutrašnjem nemiru kraja i svedoči o nezavršenosti procesa, nemogućnosti da do kraja i katarze dođe.

Roman Kako zavoljeti morskog psa? zajedno s Ofelijinim herbarijom predstavlja značajan eksperiment u romanesknoj formi u postjugoslovenskoj literaturi na kraju druge decenije dvadeset prvog veka. Nisam siguran koliko će biti široko prihvaćen i čitan od strane publike koja je mahom konzervativna, što će reći pretežno nespremna na emotivno i intelektualno ulaganje koje ovo vizuelno-narativno umetničko delo zahteva u svojoj celovitosti jer su pojedinačni crteži i tekstovi kudikamo prohodniji. Nadam se da grešim jer će se svako ulaganje u ovaj tekst/crtež biti višestruko isplativo.