Početkom godine zatekla nas je vijest o pokretanju novog strip-časopisa MojStrip. Časopis je u kratkom roku izazvao veliko zanimanje kako slučajne publike, tako i strip-autora kojima se, nakon gašenja Q-a, ponovno otvorio prostor za objavljivanje stripova na granici komercijalnih i eksperimentalnih. U Booksu smo stoga pozvali urednike časopisa, Juricu Starešinčića i Gorana Duplančić na tribinu Strip-tease. S uredničkim dvojcem pričao je Matko Vladanović. ***
Što je, dakle, MojStrip? G.D.: Ideja je potekla sa foruma
stripovi.com. Na njemu se pojavio određeni broj autora koji su stavljali duže stripove. Ispalo je da to mnogo ljudi čita, ali je na forumu prezentacija stripova bila nekako štura i nezgodna. Onda je došao Jurica s idejom da bi bilo dobro napraviti neku stranicu kojom bi prvenstveno sami sebe motivirali da radimo duže forme u nastavcima.
Nismo se baš puno nadali da će se to toliko proširit' nego smo mislili - ajde, svaki mjesec ćemo stavljat' nešto svoje i s vremenom će se toga nakupit' pa možda nešto od toga i bude. Na kraju je iz toga ispao jedan sasvim ozbiljan časopis. To je prvim brojem prevazišlo naše ideje i ljudi ga već sad doživljavaju kao neku zamjenu za Q, iako nije izraslo iz Q-a i nema veze s njim.
Koje su dobre, a koje loše strane e-forme?
J.S.: Najvažnija dobra strana e-forme je što ništa ne košta. Q se bolje prodavao kad je bio na kioscima, ali se nije tako dobro prodavao da bi se i dalje prodavao na kioscima. Kad se povukao u striparnice, postao je dosta nedostupan. Samim time se smanjio broj čitatelja koji u startu nije bio velik, znači spirala prema dolje.
Imali smo sreću da su nas neki portali i mediji prenijeli na internetu, i sve što čovjek nakon toga treba je kliknuti. Već je na Internetu, već je pred ekranom i ne treba uložiti nikakav trud. Koliko oni to čitaju ili ne, nama je teško procijeniti, al brojke posjeta su otprilike deset puta veće nego što bi bile da je tiskani časopis.
Papir ima očitu prednost da je to artikl kojeg se želi, koji se uzima. Meni se osobno čini da nešto, kad je otisnuto, daje čvršći osjećaj, nama barem koji smo uglavnom odrasli na konkretnim stvarima. Ja preferiram čitati duže narativno djelo u tiskanoj formi koja mi se čini prilagođenijom. Tisak je relativno skup, pogotovo na manjim tržištima poput hrvatskog i pretpostavljam da će papir polako uzmicati pred elektronikom... barem što se tiče beletristike.
Koja je urednička koncepcija časopisa?
G.D.: U početku je bila ideja da ćemo sami sebe motivirati pa smo imali par ideja. Jurica je odmah rekao da nećemo nikoga zvati jer čim počneš nekog' zvati, onda ga vučeš za rukav. Rekli smo nekim ljudima da imamo ideju to napraviti i najedanput su oni sami rekli da bi htjeli poslati stripove. Nakon toga se javio veliki broj ljudi.
E sad, u principu je to nezgodno, jer ideja nije bila da u časopisu budu stripovi od par stranica. Iako se dosta ljudi javilo, gotovo nitko nije poslao tih prvih trideset stranica koje smo tražili da bi ih mogli uzeti za ozbiljno. Ipak, planiramo neke specijale kako bi uključili te najavljene kraće forme.
J.S.: Jedna od osnovnih ideja bila je da taj časopis ne bude cilj, nego sredstvo stvaranja crtanih romana. Čini nam se da toga fali na sceni. Sad je to nekako prešlo prve zamisli i više nismo sigurni jesmo li u početku bili u pravu kad smo MojStrip zamislili kao međufazu. Kad smo konačno napravili stranicu, učinilo nam se da bolje izgleda nego što smo zamislili. Da se može lako čitati.
Nismo očekivali da će se nam se u prvih pet-šest brojeva itko priključiti. Nismo očekivali da će nam se itko ikad pridružiti, eventualno nakon nekoliko mjeseci kad vide da smo uporni i da to radimo. Mi smo išli radit nešto što se nama sviđa, pa tako i autorski strip, jer nam se sviđa. Onda se dogodilo da je Q nestao i pojavila se praznina, kao i pitanje što s onim stripovima koji ne spadaju u naš izvorni koncept.
Ne čudi nas što svi misle da je MojStrip nastavljač Q-a, napokon isti su autori u pitanju, ali konceptualno je to nešto sasvim drugo. Q je objavljivao kratke stripove, a mi objavljujemo duže. Jedini izuzetak je Darko Macan koji zasad objavljuje kratke stripove, ali će isto početi serijalizirati nešto. Barem je tako rekao.
Strip Zlato posvećen je Andriji Mauroviću i Franji Fuisu. Zašto baš njima?
G.D.: Kad u konačnici raščlanim svoju ljubav prema stripovima, najvažniji mi je strip bio Posljednja pustolovina Starog Mačka. U moje doba, bio je serijaliziran u Slobodnoj Dalmaciji. Kad se to pojavilo, niti sam znao 'ko je Maurović, ni da taj čovjek postoji, pa otkud bih se ja sreo s njim, to je već bio stari autor, ali postojalo je sve ostalo. I sad najedanput moj Dida kupuje Slobodnu, otvoriš novine i kažeš - Vidi ovo! To je stoput bolje nego sve ono.
E sad, zašto? Nemam pojma, ali bilo je bolje, direktnije. Nekako sam se uvijek vraćao tom stripu. Scenarij toga stripa nije bog zna što, neka zabavna priča. Kroz sve te godine pročitao sam ga dvaput, triput, al' sam ga miljun puta prelistao. Nekako kasnije, gledajući sve te stripove, naše i tuđe, činilo mi se da je fora s Maurovićem bila ta što je on imao jedan stil koji je nekako narodni, za naš mentalitet.
On možda ne bi prošao vanka k'o dobar crtač stripova, ali nekako za naš koncept, kako ljudi to poimaju, to je bilo dobro i funkcioniralo je. Onda sam počeo razmišljati da nisu svi stripovi dobri za sve narode. Neki ljudi su prijemčljiviji za nešto drugo. Raščlanjujući te druge autore, skužio sam da autori nakon Maurovića nisu nastavili tu liniju nego su više kopirali kako je to rađeno vani. To se nastavilo i u kasnijim generacijama, zato su se ti ljudi i uspjeli prodati van jer su bili više pod utjecajem stranih autora. Gotovo svi, osim recimo Kordeja, jer kad čitam Kordeja, čini mi se nekako sirov, baš ima naš narodni izražaj, iako je on i sofisticiran pa je sad u Francuskoj vitez i svašta nešto, ali mi se čini autentičnim.
Iskreno govoreći, ja sam htio raditi strip Zagor, a Jurica je rekao - Šta ćeš sada radit Zagora? E, ako neću Zagora, a svi vole western, onda ću radit Starog Mačka i Polaganu Smrt. Kad neće niko drugi, onda ću ja. Super se poklopilo jer je sad osamdeset godina hrvatskoga stripa i htio sam vidit može li to biti popularno.
Imam sina od osam godina koji je totalno imun na stare Bonellije. Ali to je zanimljivo, ni on nije imun na Maurovića. On je to vidio i rekao - To je dobro. Što se tiče Zlata, svaki put kad to nacrtam, kažem mu - Ajde Luka, sad ti to pročitaj i kaži jel to dobro. I dok je to Luki s osam godina dobro, dotle je dobro.
Postoji li, po vama, hrvatska strip scena i kako bi je opisali?
G.D.: Što znači strip scena? Znači li to ljude koji proizvode stripove ili sve one koji uživaju u stripovima? Jer, iskreno govoreći, na neki suludi način, toliki uspjeh MojStripa bi po meni bio dokaz da strip scena ne postoji. Takav časopis, koji je u prvotnoj zamisli bio orijentiran na par autora, prošao bi debelo ispod radara da postoji domaća strip scena. Meni je nevjerojatno da ćete naći gomilu ljudi koji nemaju veze sa stripom, ali znaju za Davora Radoju jer je do njih nekako došao Mirakul. U početku su se svi sprdali s njegovim crtežom, a ljudi znaju prije za to nego za imena ljudi koji rade komercijalne stripove za vani.
Znači li to da postoji strip scena? Koja? Tko čini strip scenu? Mislim da imamo jako dobru, tj. ne znam bih li rekao dobru, ali zanimljivu, aktivnu autorsku scenu. Kad uključiš čitatelje, onda strip scena definitivno postoji. Čak da ih ima samo petsto, čim postoji Internet, postoji i neka povezanost, nekakvi razgovori, nekakva scena.
J.S.: Ima zaista puno autora, ali scena ne postoji. Kako kaže Dupli, MojStrip je trebao biti marginalni blog, časopis koji nitko ne čita, i sama činjenica da je on probudio interes znači nedostatak scene. Ja ne znam što točno fali. Fali li nešto što to ujedinjuje? Nije da nemamo časopisa. Što je uostalom scena? Za scenu znamo da postoji, ali ne znamo točno što je to. To nešto je ono što nam fali. Imamo autore, imamo čitatelje, imamo izdanja, imamo svašta, ali na neki način imamo dojam da opet nešto nedostaje. Što nedostaje? Možda baš ta scena.
***
Razgovarao Matko Vladanović
foto: Jurica, Matko, Dupli
