Na Booksinoj tribini Strip-tease gostovala je Nina Bunjevac, kanadsko-srpska autorica hvaljenog stripa Zemlja Otaca (Fatherland). S njom je razgovarao Matko Vladanović. ***
Tvoj strip Zemlja otaca priča intimnu pripovijest tvoje obitelji, a uz to se dotiče i svakodnevnog te političkog života u Jugoslaviji. Je li ta priča previše egzotična strancima? Koliko toga trebaš dodatno objašnjavati? Ne trebam objašnjavati puno stvari i to mi je jako drago jer mi se čini da sam uspjela dati dovoljno informacija u knjizi. Jedna osoba koja ne zna dovoljno o istoriji Jugoslavije, Hrvatske ili Srbije može da se informiše i da razume.
Doduše, ljudi su drugačije reagovali na različite aspekte, ovisno o kulturama. U Americi ih je zanimao terorizam. Mnogi intervjui koje sam dala, kao i mnoge recenzije, dolaze sa više-manje levičarske strane tako da su oni gledali kakav je to portret jednog terorista, što tera čoveka da postane terorist, što utiče na njega da se bavi nečim tako destruktivnim, da se da radikalizmu.
Tako je bilo i u Francuskoj, iako se tamo više gledao neki emotivni element, npr. kako je moja mama ostavila mog brata. Jedino su me u Francuskoj pitali zašto sam napisala knjigu sa tako malo emocija u narativu. To me iznenadilo jer mislim da ima dovoljno emocija u crtežu, nisam htela da prenaglim.
U Beču sam imala najzanimljiviju promociju. Došli su neki ljudi iz obližnjih gradova koji su iz hrvatske ili srpske dijaspore jer ih je jako zanimala ta tema. I onda su počeli da dele svoje priče o dijaspori, većina njih su bili moja generacija. Delili smo strahote i pozitivne stvari. Bio je to jedan otvoreni dijalog u kome su svi prisustvovali i to mi je bilo najdraže do sada.
Sad sam otkrila da mogu da radim strip u ulju, tiskat će to Vlado (Šagadin, op.ur.) Nije problem u tehnici, nego u galerijama i jako skupim slikama. Tko može da priušti ulje na platnu? Najjeftinije je tri hiljade dolara. Lepo ako imaš lovu, ali ne može ga kupiti neki radnik koji hoće da ima nešto na zidu i da uživa u umetnosti, nečemu kreativnom. Zato ode i kupi strip, ali i zato ja hoću da se album tretira kao umetničko delo. Tu ne spadaju samo crtež i priča, već i način prezentacije: omot, font, način komunikacije s ljudima. Strip nije kao plaćene ruke – crtaj nešto pa nek završi u kanti za smeće. Cilj je izbeći to.
Surađivala si s Komikazama, s Aleksandrom Zografom, hrvatskim i srpskim undergroundom. Kako je došlo do te suradnje?
S Ivanom Armanini iz Komikaza upoznala sam se preko Lee Kralj. Počela sam da se družim s Komikazama preko Interneta, da im šaljem radove. Onda sam pročitala Zografovu knjigu Regards from Serbia. On je svakog dana, za vrijeme sankcija '93. i za vreme NATO-vog bombardiranja, radio tablu stripa. To je bio prvi put u životu da sam pročitala, da sam čula, normalan glas iz Srbije preko medija.
Pazite, svi mediji za vreme rata, to je sve bio senzacionalizam – da vidimo gde je sad genocid, da vidimo ko koga ubija, vidi ludi Balkan jebote!, ubijaju se, kolju se... – generalizacije. Ljudi uopšte nisu imali pojam šta se dešava za vreme toga. Ja sam, naprimer, preko knjige Dubravke Ugrešić saznala šta se desilo u Hrvatskoj, ali nisam imala takvu knjigu iz Srbije. I onda mi dođe Zografova knjiga u ruke i jebote – sinulo mi je tada da od 1990. do 2007. nisam bila na ovom području. Sedamnaest godina. Kontaktirala sam ga da mi da nešto za magazin koji sam uređivala. On je video moje crteže i radove pa reče - Ej, ajde dođi u Beograd, ajde da ti sredimo izložbu. Reko - Ajde doći ću.
Došla sam i upoznala te undergroundovce:
Radovan Popović,
Lazar Bodroža,
Aleksandar Opačić,
Wostok. Sve te ljude upoznam i shvatim da se oni svi znaju. Polazim na put za Beograd nakon 17 godina i kažem Ivani Armanini da idem da se vidim sa Zografom, a ona će meni - E super, on je moj drug, mi se odavno znamo - i ja vidim da ima normalnog naroda na području i da se druže. Za vreme rata oni su svi dalje surađivali, to nikad nije prestalo.
Stripburger naročito. Stalno bi objavljivali stripove iz Makedonije, Srbije, Hrvatske. Taj neki panslavenski duh iz 19. veka uvek postoji. Deca iz različitih zemalja dele svoje igračke i igraju se zajedno. Samo što se mi igramo kulturom, crtežima, muzikom, umetnošću, stripovima...
Jer underground nije bio samo u stripu. To je meni vratilo veru u život i čovečanstvo, i tada je sve počelo. Smatram se delom te scene više nego delom kanadske scene, mene je to jako inspirisalo i da nije bilo toga, ne bi bilo ni Fatherlanda. U undergroundu smo živili bratstvo i jedinstvo i nismo uopće pričali o glupostima. Družimo se, crtamo zajedno, putujemo zajedno po festivalima, i to je to – ne može da se troši energija na mržnju i na gluposti. Taj kreativni proces je vrlo važan.
Kakav je kanadski underground?
Ma nema, kakav underground, nema tog tamo. Ima velikih festivala, sad je bio jedan prošlog vikenda. Tu se onda svi nađu zajedno, pojavi se dosta autora iz Amerike, pa se pojavi netko iz Europe šta bude velika sreća jer imam s nekim da pušim cigarete ispred, i lepo je onako videti ljude po takvim festivalima, ali nije to to. Tu se ljudi ne druže preko godine. Ima individualnih prijateljstava, ali ne postoji osećaj neke scene, i to je problem. Meni se sviđa što na Balkanu postoji vrlo jak osećaj scene u stripu. Ne samo lokalne, nego evropske. Ta se naša scena jako lepo meša sa španskom, portugalskom, francuskom, švedskom. Underground je budućnost.
No ipak si došla od undergrounda do čistog mainstreama?
Ma mainstream je super, nemam s tim nikakvih problema. Sretala sam tu na Balkanu ljude koji rade za Amerikance, Francuze i oni su potpuno kul, isto k'o undergroundovci. Ne postoji neka razlika. Osim što u undergroundu piju mnogo više.
U Americi su to dva plemena, ne druže se zajedno, to bi bilo kao da si izdajica roda svog. Ovde to ne postoji, to mi se sviđa. Vi nemate pojma kako ste srećni sa scenom ovde. Mislim da je takva jer ste prošli kroz teška vremena. Pazi, da nije bilo rata u Srbiji, ne bi bilo undergrounda kakav je sad. To je bila neka reakcija – hajde da stvorimo nešto, nemamo ništa pa makar da bude nešto kreativno.
Kako je izgledala suradnja s Random Houseom?
Ničim me nisu uvetovali, imala sam slobodu da napišem šta god hoću. Javila sam im kako bih htela da izgleda knjiga. Sve su prihvatili, i moje uslove u ugovoru. Bili su dosta fer. Nisam imala osećaj da radim s korporacijom. Iza tog mejla uvek je stajalo ime neke osobe koja ti odgovara, osobe koja se raduje kad imaš neku dobru recenziju. To me jako iznenadilo. Naročito u Kanadi, žena koja je glavna u kanadskom Random Houseu ti je ko majka.
Sa prvom knjigom, manjim kanadskim izdavačem, nisam imala takvo iskustvo. Izašla je knjiga, ministarstvo im poslalo pare, i dalje ih nije bilo briga. Ništa promocija, ništa interes. U Kanadi postoji mnogo malih izdavača koji dobivaju puno sredstava od države. Onda se olenje. Ako izdaš deset naslova godišnje, dobit ćeš određenu sumu novca iz ministarstva i onda je najglavnije da ti izdaš tu knjigu nakon čega distribucija ide samo u jednom talasu. To je tzv. one-shot deal. Nakon što napravi jednu, on već razmišlja o drugoj da bi potpora od ministarstva opet uspela.
To ti je k'o Sovjetski Savez - devet gleda, jedan radi. Pazi, kad on ne bi imao pare od ministarstva, on bi dvaput gledao da li negdje ima tipfeler, da li je sređeno, a ne ovako – odma na tisak. S tim prvim izdavačem nisam bila nikako zadovoljna, osećala sam se kao da crtam sličice fudbalera i da su me platili za to. Nije to zato što je on mali izdavač, nego zato što je razmažen. Mali izdavači u Europi su super, imala sam divna iskustva do sada. Naročito u Hrvatskoj, 2x2 mi je najbolji izdavač, bez zajebancije.
Između ostaloga Zemlja otaca je i pripovijest o utjecaju radikalizma na pojedinca. I tvoja baka i tvoj otac mogu se nazvati radikalima, samo što su na suprotstavljenim krajevima ideološkog spektra. Postoji li za tebe razlika u radikalizmima po pitanju sadržaja ili je radikalizam destruktivan po naravi?
Destruktivan je po naravi. Mora biti destruktivan po naravi. Mislim da nemamo nikakvog suprotnog primera. Pričamo o nekoj određenoj grupi koja deli sve na 'mi' i 'oni'. To je destruktivno. Nismo životinje. Ljudi smo da se družimo. Kad ti imaš neku ideologiju koja spaja ljude, to je već nekako drugačije. Nije bila ideologija ta koja je sagradila Goli otok. Ljudi su sagradili Goli otok. U svakoj se ideologiji desi da to neko zloupotrebi i preokrene, to je isto ljudska narav. Mislim da ima više dobrih ljudi, al' su svi pod hipnozom, jebiga.
***
Razgovarao Matko Vladanović
foto: Booksa
