Sedam: 5. ulomak

ZVONE I SREĆA

Zvone je sebe doživljavao kao čovjeka kojega prati loša sreća. Za loše stvari koje su mu se događale gotovo uvijek je krivio kozmički splet okolnosti na koji on sam nije mogao imati nikakvog utjecaja. Često je imao pravo.

Jedina stvar tužnija od završetka tuluma je završetak sjedeljke s napušavanjem, pogotovo ako su u njoj sudjelovala samo dva aktera. Jednome se ide kući, a ne zna kako da to bezbolno objavi drugome kojemu je ionako svejedno hoće li ovaj ostati još sat, dva ili mjesec. Taj trenutak kada gost odlazi uvijek biva neugodan, kao da nešto nije do kraja ostvareno. Osjećaj se uopće ne umanjuje s godinama poznanstva, dapače.

- Mrma, ja bum sad polako krenul.
- Okej.
- Dunja me čeka, naljutila bu se opet, a ne želim to, ono furam neku pristojnu obiteljsku spiku. Ne zato kaj bi me ona silila na to, nego kužim da mi tako paše…
- Zakaj mi se opravdavaš?
- Ma ne opravdavam se. Samo mi je u kurcu ostaviti te u ovakvom stanju.
- Ne brini burke, prošel je Mrma i gore od ovoga. Nemreš baš usporedit fijukanje lakog streljiva oko buljeskare i butru koja je zgibala zato kaj ne perem kljove, ne?
- Kaj ti fakat ne pereš zube?
- E jesi panglu, to se tak veli, no. To ti je kakti metafora za neki glup razlog, žišku?
- Aha. Napljugal sam se fest, sporo kopčam.
- …
- Si ziher da ćeš biti dobro?
- Siguran ko lovica u švicarskoj banci. Nemaj brige Zvonac moj, ajde kući ženi i djetetu, oni te trebaju više neg kaj sam te ja ikad trebal.
- Kaj ti to sad znači?
- Kaj kaj mi znači? Jebote, tebi fakat sve treba crtati. Frend je buraz, to je jasno. Do groba, ono. Ali žena i deca su svetinja. To ti je obitelj, burke, to se čuva, to se pazi.
- Je, znam.

Zvone je ustao, spremio cigarete u džep i uzeo ključ od auta. Krenuo je prema vratima. Jedan trenutak je gotovo razmišljao bi li trebao stisnuti ruku Mrmi ili ga čak zagrliti, ali na kraju je izišao uz uobičajeno tapšanje po ramenu. Muški pozdravi.

Do doma je vozio previše sporo, kao i uvijek kada se napuši. Otključao je vrata vrlo pažljivo i tiho i stan ga je dočekao u potpunom mraku. Otišao je do sobe ne izuvajući cipele, otvorio je vrata i odahnuo je duboko i olakšavajuće, iz dna trbuha, kada je vidio da Dunja mirno spava i da u kinderbetu pored njihovog bračnog kreveta Miro zadovoljno uzdiše u snu nakon obilne porcije majčinog mlijeka.

Rano jutro, na stolu dvije šalice kave. Mirišu. Miro je još u kinderbetu, počeo se meškoljiti, ali i dalje spava. Rijetki trenuci kada su supružnici sami, bez distrakcija u vidu podmlatka, rodbine ili prijatelja.

- Kad si došao noćas?
- Nisam kasno. Negdje oko ponoć, jedan, nemam pojma.
- Čekala sam te, ali sam onda kapnula.
- Sori. Mrma nije baš dobro, Verica je otišla.
- Ne seri!
- Ne, fakat. Morao sam ga tješiti. Zvat ću ga kasnije s posla da vidim jel dobro, brinem se za njega.
- Pa kaj se dogodilo, zakaj je otišla?
- Nije htio pričati o tome. Nije bio raspložen, nemam pojma kaj se dešava.
- Pušili ste?
- Jesmo. Malo. Znaš kak je kad dođem kod Mrme, nemrem mu reći ne.
- Možda bi trebao početi učiti reći ne. Odrastao si čovjek, imaš sina, nije zajebancija.
- Dunjić, nemoj me sad i ti cimati. Nisam đaner, ne više. Znaš to. Pljugica tu i tamo ništa ne mijenja. Dobar sam otac, imam sve pod kontrolom, okej sam.
- Je, okej. Samo bi isto mogao više vremena provoditi sa mnom i s malim, a manje sa tvojim propalitetima od frendova.
- Ti to nekaj protiv Mrme?
- Ništa protiv Mrme, znaš da mi je on drag. Samo bi htjela da smo više skupa, samo to.
- Jebiga, sveo sam društvene kontakte na minimum. Vidim samo Mrmu, ponekad Piceka i Osovinu svake prijestupne, ne idem više ni na nogač, ništa.
- Znam, znam, ja samo želim da više budemo skupa. Da budemo obitelj.
- Pa obitelj smo. Znaš da jesmo.
- Da.
- Nego, čuj, gledam neku košulju u Varteksu. Razmišljam da si ju kupim.
- Kakva je?
- Karirana. Znaš da ja volim karirane košulje. Kratki rukavi. Sviđa mi se ful, ali se nekak dvoumim.
- Jel skupa?
- Nije previše. Spustili ju.
- Pa kupi si ju, možemo si to priuštiti.
- Budem vidio. Možda danas kada ću se vraćati s posla.