Tri minute mi je objašnjavao gdje je Booksa, makar su sve upute bile ravno. Odgovorao sam da, da pokušavajući razgovor privesti kraju da mi ne odu sve pare na mobitelu. Tamo je sjedio s dvije žene.
Ja mislin da ti njih nikad nisi ni upozna – predstavio ih je kao svoje sestre, nisam zapamtio imena. Nisam ih upoznao – jedva da sam i njega znao. Vidio sam ga zadnji put prije dvadeset godina na Krku kad se okupila cijela rodbina.
Jedna od sestara je odnekud izvukla kofer i šutke mu ga dodala. On ga je pažljivo stavio na stol i otvorio; bio je pun zlatnog i srebrnog nakita. Prodali smo stan; slušaj me! Uzmi koliko misliš da ti treba i ne pitaj puno.
Pogledao sam uokolo, ljudi su se trudili da ne gledaju u nas, samo je konobarica bezobrazno, znatiželjno buljila. Mumljao sam da ne želim ništa uzeti, ali on me zaustavio: Amo ovako – uzmi koliko oćeš i to je to. Sestra je kimala glavom, a druga je gledala ljude koji su pušili vani pred vratima.
Tražio sam pogledom po koferu i odabrao veće zlatno sidro s debelim konopcem. Rekao je
dobro nekim nejasnim tonom i pogledao obje sestre. Skupio je kofer i pitao jel znam kako ću natrag. Rekao sam da znam, a jedna od sestara me toplo primila za rame i pozdravila:
vidimo se.
***
A.Z. Stolica foto:
Katarina Zlatec
