Julijana Adamović

Kad sam ga vidjela kako se naginje nad šerpu s grahom i kiselim kupusom i srče iz grabljaše, smračilo mi se i sumrlj me stisnuo oko srca. Srče li srče, a usput još prigovara:

- Ovo je k'o da si kuvala čarape.

A i mogla sam, mislim se ja, i šutim jer ni ne mogu zinuti (u meni sumrlj sve jači i jači). Drugo nisam ni imala. Ni rebra, ni kosti. Ničega. Ne pita se je li Ðeni šta normalno jela il' je kusala te kiselice s deset mjeseci života, jadno dijete moje. A ne pita ni za Ðeni. Ni za starije dvoje. Što bi? K'o da smo mu mi važni.

Ali neka. Dosta sam ja suza isplakala. I zbog njegovog prigovaranja i vike, vječne smrknutosti; i zbog besparice; i zbog muke s kojom li je ženskom poslije posla negdje završio, kojoj sada cvrkuće kakva je sva šećerna i da ni jedna nije bila bolja. Na koju je pola plaće potrošio, prije nego je drugu polovicu u nekoj krčmi zapio. A one sve k'o lude. K'o što sam i ja bila. Lijepe se k'o muhe na govno. Slušaju ga kako priča i medi o njima, a jada se o sebi (žena kuja, ne brine se o njemu, stis'la se - ne voli ga, ne da one stvari), a one knedle gutaju i misle: „A šta ti je čovjek, al' nema sreće.“ Sve im se srce raspolovilo, a ni ne znaju da su gotove. Da kad ih dobro jezikom zasladi, izlaže i obliže, pa primi u ruke; kad ih k'o cvijet rastvori, povratka nema. Onakav kržlja, isprdak, a međ' nogama nosi divlju zvijer. Mesa ta stalno traži. Novog. Nove ovce za klanje.

Zato sam i odlučila. Sve mi sjelo crno na bijelo kad je neki dan došao s posla i po običaju se izvalio na krevet. Naravno, obučen. Odmah sam osjetila taj miris. Ženski. Zaparao me i zrakom k'o šakom udario u glavu. Postade mi jasno što se danima licka i što mu ovaj mjesec plaća toliko 'kasni'. Starija bila u školi, a ja izvadila ono malo bijede iz ladice - nešto kuna za do kraja mjeseca i dvoje mlađih uzela sa sobom. Ðeni uprtila, a Armanija za ruku, pa do grada. Ušla u dućan s parfemima i rekla:

- Dajte da probam pa dok ne nađem.

- Što ste trebali? – pita me trgovkinja.

- Parfem.

- Neki određeni?

- Da. Ne znam koji, al' saznat ću.

I briga me što su me gledale ispod oka, što sam jadna i ofucana, što na meni robe nije ništa mlađe od srednjeg djeteta, niti skuplje od sto kuna. Neka, progutat ćeš ti to, kažem sebi, al' sad njuškaj. I nabasam na njega. Već sam mislila da će mi se smantati od mirisa, Ðeni plače (gladna), mali skače, valja se po podu, al' ja ga nađoh. Četir'sto i šezdeset kuna, četir'sto mu i šezdeset sunašca žarenih! I dvadeset bijelih hljebova plus dvadeset litara mlijeka! Od djece otkinuo za kurvu.

Eto! Zbog toga me sumrlj očepio i svu obuzeo pa me od tog dana više nije ni pustio. U duši mi k'o čir bujo. Samo što ne pukne.

- Spakirajte. – rekoh zabezeknutoj prodavačici.

- Jel' u šareni papir? – pita.

- Da. – kažem ja.

Izbečila ona svoje namazane oči, k'o, misli, vidi ove jadnice, šta joj dođe, al' šuti i pakira.
Samo se s onom drugom malo –malo pogledava, al' ja znam što mi je, pa me nije više briga za tak'e stvari.

A onda sam, vrativši se kući, rekla starijoj:

- Viktorija, de mi pomogni da odmaknem ovaj krevet od zida i onda pokupi brata i sestru i idite do komšinice. Ne vraćajte se dok kod vam 'ko ne dođe reći da možete kući. Jesil' me čula?

Moja je Viktorije poslušna. Pomože mi oko kreveta i onda pokupi djecu i napravi kako sam joj rekla. A ja - sjela i čekam da on dođe.

I doš'o. Posrk'o graha i zelja, otres'o se na mene pa se izvalio na krevet i zasp'o. Valjda obamro od te nove, naparfimisane. I od konjaka. Ja onda zaključala i to dvaput ključ okrenula, pa se okupala. I namirisala. Istresla na sebe svih onih četir'sto i šezdeset kuna.

A onda mu rekoh:

- Sjećaš li se, moj jado, kako si mi ono govorio, dok si me oblijetao i zaklinj'o se u ljubav i samo u nju i vjernost: "Ništa mi nije nego da mi ti, prepelice moja, sjedneš s tom tvojom milinom po sred lica i tako mi na njemu svršiš!"?

Nije mi odgovorio. Nije me čuo. Spavao je kao top. Ja onda uzmem uže i zavežem jedan kraj za nogu kreveta pa polako s drugim preko njega pa se provuci ispod kreveta, pa preko njega… I tako okolo par puta, pa na kraju zategnem konopac i brzo ga za drugu nogu zavežem. Probudio se on. Gleda me, oči razrogačio, a ja stala pred njega i gaće skidam.

- Budalo, šta ti je? – pita.

Sad ja šutim i mislim se "Vidjet ćeš šta mi je". Popela se na njega, opkoračila ga i nasjela mu na lice.

- Eto ti sad miline! - kažem mu pa se stropoštam na njegovu glavu koliko sam teška. Stisnula ga, bogami. Stišćem ja njega 'nako kako mene sumrlj stisnuo. Ne popuštam. Šakama uhvatila za stranicu kreveta, a ove pomodrjele od snage što sam u njih nagurala.

Otima se on. Grize me k'o zvijer, ali kažem ja sebi: "Nećeš gade od mene ni glasa čuti. Otkidaj mi mesa, ali će tako biti brže. Kad krv lipne!". Čujem hropac. Čujem teško krkljanje pa onda povičem:

- Nisam dugo, prepelice moja! Nisam dugo tako svršavala, al' su zato druge umjesto mene. Neka su, neka! Samo da ne bi onih četir'sto šezdeset kuna, da ti toliko puta majku prepeličju što te jebežljivog ispilila. Nisam dugo i neću više, al' ćeš, srećo, zato danas ti.

I svršismo. Oboje.

(priča je nastala na izmišljenu riječ “sumrlj”)