Daniel Kovač

- ulomak iz romana -

Večeri su se tako nizale, prolazile.

Večeri su se tako nizale, ali nešto nije bilo u redu. To se osećalo u vazduhu, u večernjem raspoloženju. Uz svu dobru volju i uvek postojeći, ljudski entuzijazam, osećala se jedna promašenost i nekakav besmisao, koje niko nije želeo otvoreno da prizna. Uvek su postojali pokušaji, često nesvesni, da se to sakrije i zabašuri, čak da se ne misli o tome, ali u pitanju su takve svari koje uvek izbiju na površinu makar kako se duboko i temeljno zatrpale. Dešavala se, u stvari, jedna promena, ili bolje je tako reći, nekoliko promena odjednom koje su dovodile do zbunjenosti i razgrađivale oslonce. Naravno, bile su ignorisane, kao da se ništa na zbiva, niko se nije ni trudio da ih prizna ili razume, ali to je i najteže, jer problem je bio velik i neuhvatljiv. To je dovelo do toga da dotadašnji grad počne da se krivi, osipa, deformiše polako, prvo po nekim nevažnijim šavovima, a posle i ozbiljnije raspada. Jedan period je propadao, završavao se, ali ne vidljivo i dramatično nego, još gore, teško i dugo. Mučno. I, nekome, zanimljivo, čak, zabavno. Da, zabavno, jer raspadanje uvek sa sobom donosi izvesno uzbuđenje. 

Vreme koje je prethodilo ovim doživljajima je bilo sasvim drugačije. Govorilo se o njemu sa nekakvom nostalgijom i setnim osmehom. Kao da je to bilo doba nekakve bezbrižne dokolice. Svetlije i čistije. Nema starijeg stanovnika koji se ne bi sa nostalgijom setio te vrlo bliske prošlosti. Tada, u to, kako su govorili, srećno vreme ("ah, sve što je prošlo uvek izgleda tako sjajno…"), podrazumevala se otvorenost i jedna usiljena spontanost, jer ceo svet je bio spontan i otvoren, pa zašto biti drugačiji? Baš su se svi zabavljali. Tako je i grad tada, još nedavno, bio veoma zainteresovan i zabrinut za druge, za ceo Svet. Pružao je ruke i pažnju celoj planeti, grlio i najudaljenije, najegzotičnije krajeve. Divota jedna. Mislio je, to je to, sve je u redu, grad je sa svima, svi su sa gradom, ne bez velikih, ali zajedničkih problema, ipak nasmejan, svi su srećni, pozitivni, entuzijazam puca, pametno se misli, bogato je. A sebe nije mnogo gledao. Nije primetio, promakle su mu određene stvari, neki događaji i promena se zbila, a grad po starom. Ali ne treba puno lupati glavom, sve se dogodilo zbog mode.

Moda. Ranije, u bezbrižno vreme, kada Milenko Momčilo, Blah i Danlikov još uvek nisu napuštali kraj kod reke, pruge i otpada, u građane, stanovnike grada, se uvukla navika da budu u modi. I to svetskoj, kakvoj drugoj? Znali su sve o tome kako da se obuku i savremeno izgledaju; bili su vrsni poznavaoci muzike, upoznati do tančina sa svakim novim pravcem i stilom. Raspravljali su o sviračima i pevačima, o zvezdama, filmu, umetnosti, o autorima i autoritetima, njihali su se u ritmovima propisno, kako treba, baš sve su znali. Znali su i šta treba da jedu, kako treba da rade gimnastiku, kako da ofarbaju glavu i izbuše se po telu i stave minđuše, koje cigarete da puše i koje droge da uzimaju. Moda je to, sve kako treba već. Tako je slatko i zavodljivo plutati na tom talasu. Malo zadovoljstvo, a malo i obaveza. Taj koji nije pratio, ili nešto nije znao, morao je baš da se potrudi ili bolje da se ni ne pojavljuje na sceni (grad je ionako jedna velika scena). Tako se to, valjda lančano, širilo. Na kraju tog bezbrižnog vremena, već su skoro svi koji su smatrali da drže do sebe bili moderni, a sam grad, činilo se, postao metropola, veliki grad, velegrad. Ili je, makar, tako trebalo da izgleda.

Kao i uvek, prvo se gleda okolo, a u sebe kasnije ili nikada. Sasvim dovoljno da dođe do jednog ništavila.

A svet se menja. Sada je zanimljiva jedna stvar, a sutra već neka druga. Stalno neke promene. Čini se, strašno brze (ali, one više stvaraju umor nego što su stvarno toliko dinamične). Pokušaj da se sve to prati unapred je osuđen na propast. Ko može tačno da kaže šta se zbilo? Možda se svet više okrenuo sebi i bavio se sobom (a on se ionako uvek bavi samo samim sobom, to je prirodno, pa svako se već dugo, dugo vremena bavi samo sobom)? A kome se onda okrenuo grad?

Grad kao da nije primetio promenu. Ili, nije možda želeo da primeti promenu. Nastavio je kao i dotad, ali jedna takva nemarnost ispadne poprilično skupa. Lakomislen, nije kao da nije primetio pomeranja i privlačenja, raspadanja i sastavljanja. Neki vrlo čudni i strani likovi su uzimali sve u svoje ruke, bez pitanja i uz odsustvo ikakvog razumevanja. (Razumevanje, ispada da je ono od najvećeg značaja.) Osetio je da više nema novca, ali nije se mnogo uzbudio; oko njega su se vodili i tutnjali čak i nekakvi ratovi, a on? Moda! Grad i moda! Moda. I dalje je bila važna, pa sada još i važnija, jer lakše je pratiti modu nego misliti o ratu ili o tome šta će sutra da se jede, ili šta će sutra uopšte da bude. Zato – igra! Zamah! Energija! Po svaku cenu, snažno! Jedino što to vodi do velike uznemirenosti i loma, jer teško je pomiriti težinu života i nesreću u vazduhu sa slatkim, modernim životom. A onda je sve smalaksalo, umorilo se u besmislu. 

Osećalo se to i na večernjim koktelima, videlo se po načinu pijenja i jednoj očajničkoj želji da se bude u dobrom raspoloženju. Svi su se trudili da budu nasmejani, da izgledaju sjajno, ali osećala se, kroz pokrete, reči, gestove, kroz detalje, jedna mračna i stvarna suprotnost, poriv za lošim raspoloženjem, za zanesvešćivanjem, za mučninom; sasvim mračno iznutra, a pozitivno spolja. Tu pojavu je D. Danlikov kasnije opisao kao "Što gore, to bolje". 

Poslednji trzaj mrtvaca, ali jedan beskonačni trzaj koji nema kraja.

Grad je postao nesiguran. Želeo je, iz navike, samo velike stvari, nove i 'svetski' priznate, a više nije bio sposoban ni za male, proste. I događaji su se nizali, uz njih i kokteli, postavke izložbi menjale, a jako brzo sve je bilo zaboravljano, pa više niko nije mogao da se seti ni onoga što je juče bilo. Skoro ništa nije imalo neki značaj ili smisao, pa da ostane i da se zapamti, ili da nekome znači; sve je tonulo u besmisao, proizvoljnost i zaborav. Nikakva linija, samo gomila nasumičnih tačkica, dovoljnih za sivilo. Da nije bilo raznih kataloga i programa štampanih za takve prilike, niko ne bi mogao sa potpunim uverenjem da svedoči o tome da li su se sve te kulturne i druge manilovštine uopšte i dogodile; pa čak ni katalozi, ti komadi papira sa nekakvim nerazgovetnim tekstovima i uglavnom lošim reprodukcijama, nisu čvrsta garancija.

Takav grad se trudio da i dalje bude kao i pre, u modi, savremen i urban, a to je nemoguće, apsurdno, to je jedan ozbiljan rascep u smislu. Gorko i zanimljivo.

Ne može se sa sigurnošću utvrditi kada, ali pojavilo se jedno naročito licemerje. Svako je svakog gledao ispod oka, procenjivao, pljuvao i kritikovao i smešio se, pri tom. Kao da niko nije govorio ono što misli. Da li se to dogodilo skoro, ili je tako oduvek u velikim gradovima, teško je reći, ali sigurno je da tako nema nikakve prostodušnosti, ni lakoće. Svi motivi i porivi su sumnjivi, previše se slušaju priče i glasine, pa više niko ne sme da kaže jednostavno, prosto ono što misli i oseća. Bolje je onda ne govoriti ništa, ili možda reći nešto sa zadrškom, ili uviti to u nekakvu komplikovanu, nikom razumljivu priču, zakloniti se iza stavova, teorija, koncepata, preteranog razuma ili preteranog i nimalo poetičnog, grubog izliva osećanja; sakriti se, ali nikako ne ispasti prost, jednostavan, direktan – jasan u stvari.

Biti u modi, to je još uvek svima u ušima. Kao i svuda, u svetu. A takav, sve manje razumljiv svet tera dalje u nekim svojim pričama i problemima. A izložbe, kokteli idu. Izložbe i događaji tonu u zaborav, a kokteli se još ponekad i pamte.

Sve se skupilo, smanjilo, postalo nevažno i malo. Grad je napokon, u želji da po svaku cenu bude velegrad, postao jedna pristojna palanka, ali još uvek jedna palanka sa svime što bi jedan veliki grad trebalo da ima. Ako ništa drugo, nalazio se na neverovatnom, graničnom i, čak, magičnom mestu.

***

Daniel Kovač rođen je 1974. godine u Pančevu. Završio je Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Objavio je romane Logika reke, pruge i otpada (2002) i Carstvo (2007) te interenetsko izdanje zbirke priča Tiha reč (2008, www.danielkovac.org/tiharec). Eseje i kratke priče objavljuje u časopisima. Aktivno se bavi glazbom kao član benda Jarboli i Jesenji orkestar. Radi kao elektroinženjer. Živi u Beogradu.