Andrija Matić

Na izložbe sam počeo redovno da idem kada sam upisao slikarski odsek na Fakultetu likovnih umetnosti. Od tada sam se trudio da barem jednom mesečno prisustvujem nekom značajnom umetničkom događaju, kako bih pred sobom uvek imao jasnu sliku onoga što je u tom trenutku činilo savremenu srpsku umetnost. Izložbe su bile i značajna stavka mojih putovanja u inostranstvo. Nije se moglo desiti da negde otputujem a da se pre toga podrobno ne obavestim o postavkama koje ću tamo moći da vidim. Tako sam posetio sve važnije evropske muzeje i galerije. I video gotovo sve što je u njima vredno, iz stare i savremene umetnosti. Zbog toga sam bio uveren da nema te postavke – bilo da je reč o izložbi slikâ ili nekoj zanimljivoj instalaciji – koja bi me posebno iznenadila. Još manje sam verovao da se to može desiti u Beogradu. Ali desilo se prošlog septembra, u Muzeju savremene umetnosti.

Bila je subota pre podne. Šetao sam sa devojkom po Knez Mihailovoj ulici, kada sam na jednom od oglasnih stubova slučajno video plakat sa sledećom sadržinom:

MUZEJ SAVREMENE UMETNOSTI
Subota 17.09.2008.
Izložba: Peter Douglas (U.K.)
Interview with a Dead Man

Ispod ovih opštih podataka nalazilo se i bliže objašnjenje:

Jedinstvena prilika da upoznate Denija Samersa,
običnog, malog čoveka
na samrti

Tekst je bio toliko bizaran da sam pomislio kako se radi o tipičnoj provokaciji kojom je neki kvaziumetnik, u nedostatku originalnosti, pokušavao da zainteresuje lakovernu publiku. Stoga sam svojoj devojci, koja je začuđeno gledala plakat i nije progovarala, rekao da je to „sigurno neki kič koji ne zaslužuje ozbiljnu pažnju”, posle čega smo se uputili ka obližnjoj prodavnici.

Istog dana po podne, čitajući novine na internetu, naišao sam na još nekoliko detalja o izložbi. Naime, pored informacija koje sam već registrovao tog dana, pisalo je da se čovek na samrti može videti samo od ponoći do pet sati ujutro. To mi je delovalo još bizarnije, te sam se glasno nasmejao i odmah skrenuo misli na neku drugu temu.

Međutim, nešto pre ponoći, dok sam nasumično menjao kanale na televizoru nervirajući se što ni na jednom nema ništa zanimljivo, ponovo sam pomislio na izložbu u Muzeju savremene umetnosti. Isprva sam pokušao da tu misao potisnem, ponavljajući u sebi rečenicu koju sam bio rekao svojoj devojci, ali u tome, nažalost, nisam uspeo. Informacije o britanskom umetniku, o njegovoj bizarnoj izložbi i još bizarnijem terminu u kojem su posetioci mogli da je vide, neprestano su se vraćale u moju svest, sa mnogo većom snagom i privlačnošću nego tog popodneva. 

Pošto na televiziji nije bilo ništa zanimljivo i pošto mi se nije spavalo, odlučio sam da se ipak prošetam do muzeja (koji se inače nalazi na svega dvadeset minuta hoda od moje zgrade na Novom Beogradu). I dalje sam verovao da je reč o kiču, da u muzeju neću videti ništa novo, ali sam se tešio da ću odlaskom na ovu izložbu, ako ništa drugo, makar prekratiti vreme do odlaska u krevet.

Na ulazu u muzej dočekale su me dve visoke, skoro identične devojke od 20-25 godina. Obe su imale dugu, ravnu, crnu kosu i razdeljak na sredini. Bile su u dugim crnim haljinama, a oko vrata su nosile crvene marame prošarane crnim ornamentima. Dok sam od njih kupovao kartu, obe su pokazivale onaj izveštačen osmeh, karakterističan za hostese. Jedna od njih mi je dala flajer sa obaveštenjima o izložbi, dok mi je druga rekla da se postavka nalazi na prvom spratu u prostoriji levo od stepeništa. 

Penjući se uz stepenice koje su za tu priliku bile prekrivene crvenim tepihom, pročitao sam tekst na flajeru i saznao da posetioci mogu ne samo da razgledaju Denija Samersa, već da sa njim i razgovaraju.

Na prvom spratu skrenuo sam levo i naišao na veliku crnu zavesu. Ispred zavese nalazila se crna tabla na kojoj je crvenim slovima bio ispisan isti tekst koji sam toga dana video na plakatu. Pored table stajao je mladić koji je cepao karte. Nije bio stariji od trideset godina. Na sebi je imao crno somotsko odelo i belu košulju. Na glavi mu je počivao crni cilindar. Umesto cipela, koje sam očekivao, nosio je glanc nove, plitke, bele patike Adidas kakve su nosili NBA košarkaši sedamdesetih godina prošlog veka. Pošto mi je iscepao kartu, mladić je ljubazno rekao da mogu slobodno da razgovaram sa izloženim čovekom i da ga fotografišem bez blica, ali da nikako ne smem da ga dodirujem. „To je najstrože zabranjeno“, kazao je gotovo pretećim tonom. „Ako pokušate tako nešto, odmah će vas izbaciti napolje. Znači, bez pipanja.” Takođe me je zamolio da se ne zadržavam u prostoriji duže od pola sata, kako bi svi posetioci mogli da vide izložbu.

Razgrnuo sam zavesu i na svoje zaprepašćenje ugledao sledeći prizor. Na velikom krevetu prekrivenom belim čaršavom ležao je logoraški mršav čovek od oko četrdeset godina. Bio je bled i tupo je zurio u beli zid ispred sebe. Na sebi nije imao ništa drugo do bele pantalone i belu košulju sa kratkim rukavima. Ovu skladnu belinu remetila je samo njegova kratka crna masna kosa, kao i zastrašujući podočnjaci koji su mu, kako mi se činilo, dolazili do pola lica. 

Svetlo je dopiralo iz neonki na plafonu, bilo je prilično jako. 

Na bočnim zidovima – levo i desno od kreveta – bila su postavljena dva velika ekrana na kojima su se smenjivale slike istog čoveka, na istom krevetu, samo iz različitih uglova. Na njima su povremeno u prvi plan izbijale neke oči sa malim, crnim zenicama, koje su grozničavo treptale kao kod čoveka usred teškog napada paranoje. Takođe, u gornjem uglu prostorije, na mestu gde se spajaju zidovi i plafon, stajala je mala siva kamera. Verovatno su preko nje ljudi iz obezbeđenja pratili ponašanje posetilaca kako bi mogli da reaguju ako neko dodirne eksponat ili – ne daj Bože – odluči da mu naškodi. Prostorija je bila suviše mala za fizičko prisustvo obezbeđenja, pa je kamera morala da odigra tu ulogu.

U prostoriji su bili još neki ljudi. Jedan stariji gospodin u crnom večernjem odelu, sa leptir-mašnom umesto kravate, stajao je sa desne strane kreveta i zamišljeno posmatrao čoveka. Držao je palac na bradi i kažiprst na obrazu kao da gleda značajno umetničko delo u nekom od prestižnih evropskih muzeja. Nedaleko od njega, takođe sa desne strane kreveta, bila je sredovečna gospođa koja je, kako mi je izgledalo, više bila fokusirana na samu prostoriju nego na neobični eksponat. Ona je pogledom prelazila čas preko kreveta, čas preko ekranâ, čas preko zidova i samo ponekad gledala u izloženog čoveka, valjda da proveri da li se on dovoljno dobro uklapa u postavljeni enterijer. Sa leve strane kreveta stajale su dve mlade devojke koje su posmatrale čoveka prigušeno se smejući i došaptavajući se. Ne znam šta ih je nateralo da dođu na izložbu, ali su se očigledno dobro zabavljale. Mislim čak i da sam čuo kako je jedna od njih rekla „sviđaš mu se, vidi kako te gleda”, mada ne mogu biti sto posto siguran, pošto su devojke šaputale. 

Bio sam, naravno, šokiran. Ne samo zbog toga što sam na izložbi posmatrao živog čoveka koji je po izgledu zaista delovao kao da je na samrti, već i zbog toga što su drugi posetioci emitovali stravičnu ravnodušnost; što su se ponašali kao da se nalaze usred neke uobičajene, dosadne postavke u Narodnom muzeju koju će već sutradan zaboraviti. Za razliku od njih, ja sam kružio oko kreveta i trudio se da ne gledam ni u šta posebno, najmanje u izloženog čoveka. Verovao sam, ko zna iz kog razloga, da ću jedino na taj način sačuvati prisebnost.

Prošlo je desetak minuta a ponašanje posetilaca se nije promenilo, pa sam pomislio da čovek možda ipak nije blizu groba, da je možda sve to trik britanskog umetnika, kako sam mislio i pre dolaska u muzej, koji mu je pomagao da – u vreme naprednih tehnologija, tabloida, senzacionalizma svake vrste – obezbedi autentičnost. Stoga sam otišao na levu stranu pored devojaka i počeo da gledam na izloženog čoveka sasvim normalno: sa palcem na bradi i kažiprstom na obrazu.

Čovek je uglavnom zurio u zid ispred sebe. Samo ponekad bi pogledao levo ili desno kako bi video ljude koji su ga posmatrali, a i to bi trajalo po nekoliko sekundi, posle čega bi se bez posebne reakcije vraćao u prvobitni položaj. Zatim je počeo sve češće da posmatra svoje posmatrače. U jednom trenutku pogled mu se, neočekivano, zaustavio na meni. Ne znam zbog čega. Možda mu se učinilo da sam najviše zainteresovan. Gledao me je ispitivački svojim upalim očima, kao da pokušava da shvati kakav je to idiot njega došao da posmatra. Ili je tim pogledom, zapravo, želeo da mi pokaže koliko sam bio glup, prazan, nemaštovit, kada sam odlučio da jednu prijatnu noć potrošim na ovu izložbu? 

Bilo mi je prilično neprijatno, te sam brzo skrenuo pogled ka ekranu preko puta. Međutim, sa ekrana su me gledale iste strašne oči, uveličane oko dvadeset puta, sa još većom snagom i prodornošću. 

Potpuno zbunjen bizarnom situacijom u kojoj sam se našao, spustio sam pogled ka svojoj torbici i počeo po njoj da prebiram, kao da se unutra tobože nalazi rešenje za ovu neugodnost. Prestao sam tek kada sam krajičkom oka primetio da izloženi čovek ponovo zuri u zid ispred sebe.

Ubrzo su u prostoriju ušli novi posetioci. Mladić u avangardnom izdanju (kožne crne pantalone, prugasta košulja, starke, šatirana kosa, pirsing na nosu i obrvama) posmatrao je čoveka ravnodušno, povremeno i sa jasnim izrazima dosade, kao da ga je neko silom naterao da dođe u muzej. Za njim su se pojavila dva prestarela metalca u crnim uskim pantalonama, crnim majicama i vijetnamkama, koji su reagovali sasvim suprotno od maldića: neprestano su se smejali, gurali jedan drugog i pokazivali ka izloženom čoveku. Verovatno su bili naduvani. Osim njih u prostoriji su bili i jedan fotograf, jedan kamerman i jedna lepa novinarka koju sam, uzgred, već imao prilike da vidim u emisijama jedne beogradske televizije. U njihovim reakcijama nije bilo ni dosade, ni bučnog izražavanja zadovoljstva, niti bilo kakve druge emocije, već se u svakom pokretu mogao detektovati surovi profesionalizam. Fotograf je pedantno fotografisao, snimatelj pažljivo snimao, novinarka hladnokrvno zapisivala beleške u rokovnik uz sporadične poglede ka budućem mrtvacu.

Nakon više od pola sata provedenih u prostoriji shvatio sam da se niko od posetilaca nije upustio u razgovor sa čovekom. Ljudi ili nisu znali engleski jezik ili im je bilo suviše neprijatno ili, po starom dobrom običaju, nisu ni pročitali da postoji takva mogućnost. Ja sam dobro znao engleski, ali nisam smeo da učinim tako radikalan korak. Pre svega, zbog bojazni da ću pred drugim posetiocima izgledati čudno, da ću morati da trpim njihov prezir kada budu shvatili da sam odstupio od „normalnog“ ponašanja. Ali sam se, da budem iskren, pribojavao i od onoga što bih mogao da čujem u razgovoru sa tim čovekom. Naročito posle onog prodornog i neprijatnog pogleda.

Tada je, međutim, na površinu moje svesti izronila neka luda hrabrost koju sam tokom života svega nekoliko puta registrovao, koja me je naterala da sve posmatram drugačije, da makar za trenutak zaboravim na mišljenje drugih ljudi i sopstvene strahove. Ona mi je pomogla da shvatim da je to jedinstvena prilika da razgovaram sa nekim na samrti, da osetim kako je to biti blizu ništavila, da čujem kakve se misli tada javljaju, da proniknem u motive čoveka koji je pristao da postane muzejski eksponat, da, na kraju krajeva, saznam da li je čovek zaista na samrti ili se radi o jeftinom triku.

No, kao što rekoh, to je bio samo trenutak, posle kojeg je moja malograđanska crta ponovo stupila na scenu. Počeo sam da se pitam da li bi sve to bilo vredno takve nepromišljenosti. Zbog nečega sam zaključio da bih eventualnim razgovorom naseo na smišljenu provokaciju i time devalvirao staž iskusnog posmatrača koji sam godinama gradio. Mislio sam i o ljudima oko sebe. Video sam kako s podsmehom gledaju izloženog čoveka, kako se došaptavaju i podgurkuju, i zamišljao kako bi na mene gledali kada bih se odvažio da priđem krevetu i kažem: „Excuse me. May I introduce myself? My name is...” 

Kratko sam se kolebao, a onda je malograđanska struja u mojoj ličnosti ipak odnela pobedu. Prihvatio sam njene argumente kao i svaki put kada je trebalo da donesem neku važnu odluku. Još jednom sam pogledao čoveka, koji me ovoga puta nije ni registrovao, a zatim sam, zajedno sa još nekoliko ljudi, izašao iz prostorije.

Na putu do kuće nisam razmišljao o izložbi. Očigledno sam bio pod dejstvom jednog od onih odbrambenih mehanizama koji su potiskivali moje nedostatke i činili da uvek verujem u sopstvenu ispravnost. Ti moji nevidljivi zaštitnici bez tela i glasa s vremenom su dostigli savršenstvo, pa su se javljali i pre nego što bi moj kukavički mozak zazvonio na uzbunu.

O svemu sam počeo da mislim tek kada sam ušao u stan i stao da se spremam za spavanje. Tada sam osetio takav stid da sam skoro zaplakao. Jer konačno sam shvatio da sve ono za šta sam verovao da predstavlja moj talenat, ukus, znanje – da sve to može biti progutano u jednoj jedinoj sekundi; da su sve to veštački nataloženi slojevi iza kojih dolazi arogancija, pokvarenost, strah; da je i najmanji zdravi deo u toj gadnoj mešavini uvek bivao unakažen razarajućim strahom od gomile. Postao sam svestan još nečega – da sam na izložbu, uprkos svim naknadnim objašnjenjima, otišao jer sam hteo da posmatram čoveka na samrti. Hteo sam da se naslađujem činjenicom da će on uskoro biti mrtav, a da ću ja živeti i moći sutra da pričam kako sam video nešto netipično, avangardno, čime će i moja vrednost biti veća. I nisam razmišljao o uzrocima njegovog samrtničkog stanja – o njegovoj eventualnoj bolesti ili tome kako se osećao dok ga je skupina prepotentnih voajera posmatrala po muzejima širom planete. Jer ja sam, u stvari, bio mrtav, kao i drugi ljudi na izložbi. Naša ljudskost bila je uništena. A čovek na samrti je jedini bio živ. 

Ne mogavši da podnesem stid koji me je preplavio, odlučio sam da se vratim u muzej i izvinim se čoveku za svaki sekund koji sam proveo pored njegovog kreveta. Osećao sam da se neću smiriti dok to ne učinim. I bilo me je briga šta bi na takav moj gest mogli da kažu ostali posetioci. Na brzinu sam se obukao, a onda izleteo napolje. Prethodno sam pogledao na sat i video da do kraja izložbe imam još samo deset minuta. 

Kada sam ušao u muzej, zadihan od brzog hoda i povremenog trčanja, više nije bilo onih devojaka na ulazu. Pojurio sam uz stepenice, verujući da su se svi premestili u gornju prostoriju, ali sam na spratu mogao da vidim samo nekoliko ljudi u majicama i farmerkama kako sa zida skidaju ekrane. Krevet je, naravno, bio prazan. Upitao sam ih šta je sa čovekom koji je tu bio izložen. Odgovorili su mi da nemaju pojma, da je njihov posao samo da razmontiraju opremu, a da za sve drugo treba da pitam njihovog šefa. Njihov šef, razume se, nije bio u muzeju. Zatim sam se vratio na prizemlje gde sam u portirskoj kabini, desno od stepeništa, pronašao nekog starijeg čoveka koji je na papirnatoj salveti doručkovao hleb i sardinu iz konzerve. On mi je mirno, preko zalogaja, rekao da je izložba završena, da su svi otišli kućama i da će ako budem dalje insistirao pozvati policiju. 

Kući sam se vratio u još gorem raspoloženju nego kad sam izašao. Nisam mogao ni da spavam, ni da gledam televiziju, niti da telefonom pozovem devojku i u razgovoru sa njom pobedim očajanje. Umesto toga sam upalio kompjuter, rešen da na internetu potražim bilo kakvu informaciju o britanskom umetniku i njegovoj izložbi. Preko gugla sam lako pronašao njegov zvanični sajt. Na sajtu sam odmah video i odeljak posvećen izložbi. Tu sam pročitao da je izložba do sada bila prikazana u desetak gradova širom planete i da je Deni Samers zaista bio na samrti. On je, naime, nekoliko meseci ranije oboleo od AIDS-a, nakon višegodišnjeg bolovanja od HIV-a, te su mu lekari, navodno, prognozirali skoru smrt. Takođe sam pročitao da je Deni Samers sa umetnikom potpisao nekakav ugovor, po kojem je novac od prodaje ulaznica išao Samersovoj porodici. Valjda je umetnik time želeo da izbegne krivičnu odgovornost.

Saznavši ove podatke, isključio sam kompjuter, ugasio svetlo, legao u krevet i u njemu, budan, ostao do ranih popodnevnih časova. Od tada nisam otišao ni na jednu izložbu.


***

Andrija Matić rođen je 1978. godine u Kragujevcu. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Autor je romana Šaht (2009) i Nestanak Zdenka Kuprešanina (2006). Bavi se proučavanjem anglo-američke književnosti. Objavio je više radova iz ovog područja, kao i studiju T. S. Eliot: pesnik, kritičar, dramski pisac (2007). Živi u Beogradu.