Znojna tijela gibala su se u ritmu tehna. DJ Slo-Bo zapalio je atmosferu u diskoteci na Kalemegdanu, bilo je krcato kao i svake subote oko dva ujutro kad je zabava bila na vrhuncu.
– Ćao mače!
– Mijau! – pogledala ga je velikim očima i trepnula, baš kao mačka.
– Imaš dobar ritam. Lepo igraš!
– Jeste, ja sam gipka kao mačka. Ana.
– Miloš. Da li mogu da budem tvoj miš?
Nije usporila ritam niti trena.
– Nisam te još viđao, a ovako lepu macu uvek primećujem!
– Nisam odavde, mišu.
Obožavala je plesati. Miloš je pokušavao još nešto reći, ali Ana mu se približila i uhvatila ga tijelom u svoj ritam. Plesali su tako dugo, razvili neku kemiju. Ili hemiju.
– Nego maco, šta radiš?
– Idem u školu. Učim japanski, pletenje i mačji ples. A ti?
– Ja sam tvoj kositreni vojnik. Šta piješ?
– Mlijeko. Može s votkom.
– Je l' me ti to zajebavaš?
– Mijau!
Donio je dvije votke.
– Nije bilo mleka. Ponestalo.
Pili su votku dok i nje nije ponestalo. Plesali. A zatim je Ana nestala. Mislio je da je otišla do toaleta. Ostavila je ceduljicu na stupu kraj kojeg su plesali: Pusa iz Vukovara. Ana.
Žurno je koračala i balansirala mokrom kaldrmom. Sranje, zašto je baš morala tako naglo otići iz disko-kluba? Nije joj se išlo. Miloš je bio zgodan, ali kombi s pošiljkom za trgovinu u Vukovaru kretao je u zoru i bio je točan.
– Hej, zdravo, Gorane! Dobro da sam te stigla.
– Zdravo, mala, jesi se naplesala?
– Uh, jesam. Mogu i drugi petak s tobom? Voljela bih ponoviti ovu večer.
– Šta, da nisi upoznala kakvog deliju? – promrmljao je cinično Goran i nagazio papučicu gasa.
Dok se sunce budilo na istoku, oni su išli ka zapadu, prema Vukovaru.
Ana više nije stigla do diska. Zavladala je paranoja. Kombi više nije vozio robu u Vukovar. Goran je bio mobiliziran.
Koji mjesec kasnije, tom istom cestom prema Vukovaru tutnjala su vojna vozila. Sve se činilo kao ružan san. Čvrsto, čvrsto je stisnula oči, željela je sanjati kako pleše, kao da će time otjerati ovo zlo. Ušla je u neki trans.
Kad je konačno otvorila oči, shvatila je da je ritam tehna zapravo ritmično gruvanje višecijevnih bacača raketa. Ve-Be-eR. Svake dvije sekunde po jedan Orkan i tako njih 24 u nizu. Pa opet. Ve-Be-eR, 24. Pa opet novi niz. I tako danima.
U glavi joj je bubnjalo. Shvatila je da je mokra od raznih izlučevina zarobljenih ljudi, susjeda, školskih prijateljica. Svi su zajedno s njom bili ugurani u malu podrumsku prostoriju škole i čekali što će biti s njima. Čim su ušli u grad, bradati i kosati vojnici išli su od kuće do kuće, vukli ljude van, sakupljali ih i vodili do škole. Nije se sjećala ničeg drugog. Nije željela znati što će biti dalje.
Prvo izdaleka, pa sve glasnije, čula je zvuk harmonike. Dugmetara je otvorila vrata podruma, a za njom bradonje. Napokon. Što god bilo, neka krene. Na vratima stoji poznat lik. Pogled zbunjen, u magli, ali samo na trenutak. Na čas.
– Sviraj, sunce ti kalaisano! Sviraj, Cigo! – iskezi se prema dugmetari. - Vidi, bogati, pa ovde dame ima da se biraju!
Ana ustade u transu i krene prema njemu s nejasnom idejom, nečujno mrmljajući sebi u bradu, poput molitve Miloš, Miloš, milost, Miloš... Poznat lik krene prema njoj.
– Aaa OVA dama duguje mi jedan ples! Je li, MACO, gde si ti to krenula?
– Miloš, Miloš – nečujno je šaputala mutnog pogleda.
– Cigo, kako ide ona tvoja šta ti kažeš da je tango? Želozija, a?! Sviraj, bre, Cigo!
Grubo je uhvati u nešto što je trebalo biti par koji pleše. Ve-Be-eR. Dugmetara. 24 Orkana. Tango. Nije se opirala, zapleše. Bio je to trenutak nade.
– Vidi, vidi, bre, a čemu se ti nadaš MACO kad tako igraš? Šiiicc! Nije ti ovo disko! – Kositreni postao je olovni.
Nagazila je svojom umornom nogom na njegovu vojničku cokulu. Gazila sve jače, a on se sve jače kezio.
– Jebem ti Nadu. Ja sam Ana. A ti si Loš!
Odgurne je.
Zatvorila je oči i vratila se nazad na svoj plesni podij. U onu igru mačke i miša. Ve-Be-eR. Dugmetara. Ritam. Miš se pretvorio u štakora. Za njim su uletila još trojica, krenuli su s rafalima.
Bila je to smrt u diskoteci.
Sandra Vlašić
