Konzerva

Krajem 19. stoljeća žene su dobile pravo glasa. Jugoslavenke su to pravo ostvarile točno 11. kolovoza 1945. godine.

Godine 2014. Emma Watson drži govor o ravnopravnosti spolova u UN-u upozoravajući da je feminizam postao sinonim za mržnju prema muškarcima te da muškarci 'snažne' žene smatraju muškomrscima.

Iste godine Zorana prekida sa dečkom. Gleda snimku Emminog govora i dolazi na ideju da u sklopu svojeg završnog rada na sociologiji provede istraživanje o muško – ženskim odnosima. Hvala joj što je pristala podijeliti svoje svjedočanstvo koje je poslužilo kao inspiracija za ovu priču.

1.

Pokrenula sam se, skinula slušalice, ispuhala nos. Otpuzala do ogledala i stala zuriti odlučno kao da se pripremam na bitku. Kosu sam zavezala u 'savršenu' punđu kakva uvijek ispadne kada ostaješ doma i nitko te ne vidi. Zurila sam u te natečene oči po stoti put i natezala kapke. Umorila sam se od umaranja. Redoslijed tipičan – tuga, ljutnja i mržnja. I bezbroj razgovora na istu temu s prijateljicama. I onda je nakon nekog vremena ponestalo i riječi. Ostala tišina. I zurenje u prazninu. Kroz jastuke, slike, zid, drveće, grad, nebo… *bip, bip* …i u mobitel. Dolazi poruka od Zrinke: That's how people meet.

– Jebeno. Toliko sam pretjerala da mi frendica mora suptilno reć' da je vrijeme za nešto novo – bacim mobitel na krevet i odlazim pod tuš. Ipak je red da se očistim.

Sljedeći dan sam otvorila link koji mi je poslala.

– Zanimljivo – kliknem na video koji reklamira aplikaciju. Frajer i ženska u lunaparku se sramežljivo gledaju i kad iščekivanje već i gledatelju postane preveliko, momak izvlači mobitel i učitava Tinder. Šalta sve slike zanosnih plavuša nalijevo dok ne pronađe svoju suđenu crnku. E njenu sliku prešalta desno i matcha se s njom jer je ona učinila isto. Zatim se nalaze na krovu zgrade uz zalazak sunca i smiješe kao na reklami za pastu za zube. Cijeli video ne progovaraju ni riječi.

Zaklapam laptop i odlazim na faks. Pun mi je kurac takvih scena. Uvijek se pojave kada ih ne želiš gledati. Gdjegod se okreneš požuda i nadri – ljubav. To se prodaje. Soft-porn proizvodi, aplikacije, mobiteli. Poželim se vratiti u doba kada nije bilo interneta. Kada su ljudi samo sjedili zajedno i slušali ploče. Morao si dugo čekati da neka ploča izađe, snimale su se kazete s radija da bi se pjesma mogla slušati. A danas? Danas samo klikneš ili slajdaš i dobiješ sve.

Nakon predavanja na kojem sam bila prisutna samo tijelom, izlazim, palim cigaretu i udišem taj mix ambrozije, smoga i nikotina.

– Ej, pa di si ti? Jesi dobila moju poruku? Super izgledaš! – prilazi mi Zrinka sa smiješkom Morticie Adams.

– Bila sam na predavanju – odgovaram kvrckajući noktima ruke u kojoj držim cigaretu – a ti?

– Niš me ne pitaj. Katastrofa. Imam gro posla, a trebala bi se nać' na kavi s Jurom…Znaš, uvijek smo u stanu pa moramo malo za promjenu otić' na kavu da se podsjetimo kako nam je bilo na prvim spojevima…

Dalje nisam slušala. Sinulo mi je. – Oprosti – govorim joj dok nervozno stišćem nedovršenu cigaretu o zeleni lim – moram brzo do mentorice da mi ne ode. Ispričam ti sve kad bude gotovo.

2.

– Šta ćeš…? – pitala me Hana dok sam ustajala da nam pripremim kavu.

– Spojit' ugodno s korisnim. 

– Ne, čekaj, ozbiljno, ispočetka. 

Dok je ona gledala video, ja sam otvarala novu vrećicu kave. Oplahnuo me miris dok je voda počela lagano ključati

– Ne znam. Ja ti ovo ne kužim. A i sere mi se od ove reklame. 

– Gledaj, sad ću ti objasnit – rekla sam dok sam pažljivo nosila pladanj s kavom i šalicama na stol.

– Dakle, služi za upoznavanje ljudi. Sistem je takav da odrediš dobnu granicu i kilometražu. 

– Kilometražu? 

– Da. Mlijeka? 

– Ne, hvala. 

– Dakle, odrediš koliko ti blizu moraju biti ljudi koje želiš upoznati. 

– Aha, ok. A prikazuje ti i cure i dečke? 

– Može, ali ja ću samo dečke jer mi trebaju muško-ženski odnosi. 

– E ok, skužila sam, ali što ćeš sad ti sa svojim seminarom? 

– Meni će Tinder služiti kao neka vrsta statistike u muško-ženskim odnosima. 

– Znači nalazit ćeš se sa hrpom frajera? 

– Pa…ne znam. Valjda. Ako se matchamo, ne. 

– Joj, meni to nije simpatično. Što ćeš ako naletiš na nekog Normana Batesa? Ili ak te netko otme? Daj se nemoj zajebavat. 

– Ma zato imam tebe – nasmiješila sam se – Ti ćeš me zvat pola sata nakon što se nađem s frajerom, a ako nešto nije u redu, reći ću ti neku riječ ili rečenicu, to ćemo već u hodu smislit. 

– Uf, ne znam. Mislim, nemoj me krivo shvatit, ali i ti i ja smo tradicionalno odgojene, naučene smo više na komunikaciju uživo… 

– Zato baš! Hoću vidjet koliko nas još ima - konzervi modernog doba! Evo, dakle, za početak da vidimo koliko će se tih matcheva javiti. 

– Ajde da vidimo, jesi instalirala? 

– Jesam, evo samo još da odaberemo slike za moj profil… 

– Pa dobro, ne izgledaju ti frajeri loše – prokomentira Hana nekoliko šalica i matcheva kasnije – još ćeš se i zaljubit u nekog. 

– Sumnjam. Ali dosadno mi neće biti. 

3.

Prvi statistički podatak – Koliko god žene voljele duckface, muškarci jednako toliko vole pozirati bez majice.

Drugi statistički podatak – od 30 potencijalnih prinčeva, javilo ih se 10.

Treći statistički podatak – od 10 prvojavljača, njih 8 me pozvalo na kavu.

Četvrti statistički podatak – od 8 prvih kava, drugu su doživjela četvorica.

Peti statistički podatak – Nije uvijek svima suđeno.

4.

Upoznavanje putem Internet stranica ili aplikacija nosi sa sobom određene rizike. Osoba može fizički izgledati na ponuđenim fotografijama privlačno, ali uživo ostavlja drugačiji dojam.

Parmezan

Leandro je bio simpatičan. Velike smeđe oči i brada sa zulufima. Nije bio moj tip, ali me nešto privuklo. Dopisivali smo se intenzivno taj jedan dan i pomislila sam: konačno. Netko normalan. Očekivano smo se dogovorili za kavu dva dana nakon. Nismo odmah sutra. To je neko nepisano pravilo. Kao imamo puno posla, dogovora, zabava na koje moramo ići pa si dajemo dan lufta. Kada smo se našli, jedva sam ga prepoznala. Brada je bila kraća, lice i tijelo deblje, ali oči su i dalje bile iste boje. S obzirom da smo kliknuli dobro, odlučila sam ipak popiti kavu s njim. Fizičko se uvijek da promijeniti. Ako se želi. Četverosatna kava je završila pratnjom do mog kvarta.

– U redu je, ne moraš me baš do stana pratit. 

– Ma ća? Se bojiš da te pred korton ne dočekan sa cvićem? 

– Kaj? Aha, to, a i da me ne prodaš u bijelo roblje… 

– Da, ma imaš pravo, iman ja neke veze u Italiji ki bi mogle bit sumLJive – nasmije se.

Tišina i pogled. Klasični prethodnik poljupcu. Pogledam u njegove usnice i zgrozim se. Izgledale su kao da su pune ribanog parmezana. Suhe i ispucale. Skrenem pogled, hineći da me nešto omelo.

– Dobro, ništa, moram fakat ić' prošetat psa. 

– A ća? Zagrljaj anke neću dobit? 

Jebemu.

– Ok. – Izlazeći iz medvjeđeg zagrljaja izbjegavam pogled, ali uzaludno. Dlanom koji je stavio na donji dio moje kičme me privuče i prilijepi te parmezanske usnice na moje. Okej – mislim – valjda ću izdržat to. Neće predugo trajati. Leandro stane da mi prošapće kako sam slatka i lijepa. Huh, preživjela sam. Ali prevarila sam se. Još jedna runda. I eto. Komad njegove odumrle kože u mojim ustima. Pokušam mu ga jezikom vratiti nazad, što prije da ne skuži. Ne uspijevam. Osjećam kako mi se kava vraća u usta. Stanem, lagano ga odmaknem pokušavajući sakriti grimasu pred povraćanje, poljubim ga u obraz i – aj, sad fakat moram… 

5.

Nekim ljudima Tinder služi kao sredstvo za sasvim konkretne odnose.

– Amo kod mene – rekao je Dinko s klasičnom Ronaldicom na glavi.

– Malo je 'ladno, a u mene je toplije – dodao je razvlačeći žvaku po usnoj šupljini.

– Ne bi, hvala. odgovorim gledajući preko parka u kojem smo sjedili. Ne znam zašto nismo sjeli u kafić.

– A šta, oš da odemo u tebe? 

– Neću ja da idemo ni u koga. – odgovorim mu iznervirana. – Rekla sam ti. Ne znam kako vi to u Splitu radite, ali mi u Zagrebu obično popijemo kavu i malo se upoznamo prije nego idemo u nekoga. 

– Iša bi rado u tebe. Ti si domaća pa si sigurno bolje smještena… 

– Vidi, Dinko, drag si ti i simpatičan momak, ali nećemo ići ni u koga večeras. 

– Zašto? Pa moglo bi nam bit lipo. Sviđaš mi se, sviđam se i ja tebi… 

– Ma daj? Tko ti je to rek'o? 

– Vidi ti se u očima. 

– Joj, daj, nismo li malo prerasli te brije? 

– Nja,nja, nismo li prerasli te brije? – ponovi karikirajući me kao pampersicu.

Pogledam ga s podignutom obrvom.

– Dobro, amo se upoznat. Šta te zanima? 

– Pa ne znam, evo, reci mi odakle ti ovaj ožiljak na ruci? 

– A ne, neću o tome pričat jer onda ljudi dobiju krivi dojam da se izvlačin na to. 

– Okej, oprosti. – uzvratim malo obzirnije, svjesna da je to pitanje bilo malo neprimjereno. – ništa, reci mi kakve filmove voliš? 

– E, da odemo u mene, pokaza' bi ti. 

– E! Ajde, šta bi mi pokaza'? – poskočim s klupe i sjednem odmah nazad da se i on ne ustane jer je puno viši od mene.

– Pa…filmove – nakesi se držeći žvaku sjekutićima.

– Znači, zbilja bi pogledali film? Bez nekih drugih radnji? 

– Ae. Neću ja tebi radit ništa šta ti ne bi 'tila. – još jednom rastegne svoj žvaka - kes.

Gledam ga dok razvlači tu žvaku po ustima i pitam se kako sam došla do sjedenja na klupi s takvim tipom. I onda se prestajem pitati i odlučim svoje istraživanje produbiti.

– Ajde onda. 

– Šta? – prestao je žvakati.

– Amo kod tebe onda. – objasnim mu iščekujući reakciju.

– Ozbiljno? 

– Šta, ipak ne bi a? – počnem se smijati.

– Bi, bi. Samo, rekla si ne već toliko puta da san mislija odustat. 

– Nisam dobila dojam. 

– Dobro, ja san ti tu blizu…ili u tebe? 

– Ne, ne. U tebe. 

– Amo onda ća. – ustane se i primakne glavu ramenu pokazujući mi njome smjer.

Uto mi zazvoni mobitel. Hana.

– Ej, nije mi još izvadio bubreg. Dinko me pogleda, ja se nasmijem i onda se i on počne smijati.

– Š..što? 

Šutim.

– Aha – oglasi se Hana uz smijeh – znači, ok je? 

– Pa…vidjet ćemo. – odgovorim joj gledajući ga dok me promatra smijući se. Zgodan je – šteta.

– Ne, daj, ozbiljno sad. 

– Ne, evo idemo sad kod njega jer nam je malo hladno… 

– Zorana, nemoj se zajebavat. Jel sve u redu? 

– Je, kažem ti. 

– Na koju adresu idemo? – obratim se Dinku podignuvši malo bradu.

– Lužnjanska 15. 

– Jesi čula? Lužnjanska 15. 

– Jesam, zapisala sam. E al fakat nisi normalna. Šta radiš? 

– Dobro, da, da, javim se kad dođem doma. Pusaaa – poklopim.

Šta, prija mora znat di si? 

– Pa gle, možda i nisi tako bezazlen kao što se činiš… 

– Umiljat sam ti ja, vidit ćeš sad. - primakne me k sebi i zbari. Dobro je. Prikladno jednom galebu.

– Eto nas, jel ti dosta toplo? – upita me odlazeći u kuhinju iza ugla.

– Ma je. – odgovorim gledajući kauč na razvlačenje i sjetim se da nisam friško obrijala noge. Sjednem na kauč i malo podignem nogavicu i prođem rukom. Nije strašno.

– Oš šta pop't'? 

– Može neki sok. 

– Imam vina. Amo to. Da nas malo opusti. – nakesi se, ali ovaj puta bez žvake. Nju je zalijepio ispod klupice na kojoj smo sjedili.

Ništa mu ne odgovaram. Razmišljam da li mi možda dlake na preponama rastu brže od ovih na nogama.

– WC? 

– Vamo ti je, livo. – pokaže mi na hodnik kroz koji smo ušli u stan – samo nemoj dugo, seksat ćemo se. 

Pogledam ga i nasmijem se: a ja sam mislila da mi nećeš radit ništa šta ja ne bi tila. 

– A ne bi? 

Zakolutam očima i pokažem prstom na vrata kupaonice: – mogu prvo…? 

– Aj,aj 

Sjedeći na wc-u promatram police na kojima stoje šamponi i gelovi za kosu. Moj je bivši imao možda jedan gel za kosu. Ovaj ih ima u raznim bojama. No nisam se nastavila time baviti. Pregledala sam si međunožje i uzdahnula. Bit će u redu. Perem ruke i proderem se iz kupaonice: – U koji ručnik smijem obrisat ruke? 

– Pa o koji oćeš. – uzvrati mi. Otkinula sam komade wc papira i obrisala ruke u njih.

Izašla sam iz kupaonice i primijetila da je svjetlo malo prigušenije. 

– Sidi porid mene. – pokaže mi glavom jer su mu ruke bile zauzete točenjem vina.

– I tako ti ipak tila doć u mene. E dobro, sad će nam bit lipo. 

– Da…Ajde, pokaži mi koje filmove voliš. 

– Ma aj, kasnije ćemo to. Amo malo popričat. Danas ljudi sve rade bez osićaja i ne znaju uživat. Seksat ćemo se. Samo polako. Opusti se. 

– Da… – otpijem gutljaj bijelog vina i naslonim se dok mi toplo vino prolazi niz jednjak.

– A lipa si, nema šta, imaš mi jebene usnice. A i dupe. - nastavio on dok je rukama prelazio po svojim nogama, kao da zaglađuje hlače prema koljenu.

On nastavi nešto pričati, ja ga promatram i klimam glavom. Pravim se da slušam dok ga analiziram. Vidi se da je nervozan. Čudno jer je zgodan, reklo bi se da ima iskustva. Makar, malo je mršav, ali to mu sigurno nije minus kod nekih djevojaka.

– Seksat ćemo se. – ponovo ubaci u monolog.

– Dobro. – odgovorim i odjednom mi situacija izgleda poznato. Štefica Cvek!

– Šta ti je smišno? Nisam bila svjesna da se smijem. Niti sam bila svjesna koliko sam gladna. Nije mi se više dalo.

– Ma ništa, sjetila sam se nečeg. Nego… 

– Želiš još vina? Brzo to tebi ide. 

– Ma ne bi hvala, trebala bi lagano… 

– Dinko…dolaziš li ti ili? – odjednom prozbori glas iz druge sobe.

Pogledam u Dinka i zapitam se da li možda sanjam ili mi je nešto stavio u vino. On se nasmije i vikne glasu: – Ae, dođi da upoznaš curu. 

– Koju curu? – čuje se ubrzano tabananje i lupanje vratima. Pred nama se pojavi cura mršavih nogu s prevelikom crnom vestom bez koje bi djelovala kao duh. Plava kosa sa ekstenzijama joj je bila vezana u rep, a nokti rozi sa cirkonima.

– Dinko, šta je ovo? 

– Ae, Marina, ne zajebaj! – ostavi Dinko čašu na stolu i ustane. – Reka san ti da oću u troje! Nisi tila svoju priju dovest pa san sad doveja curu i sad ćemo se lipo poseksat. 

Navodno – Marina me pogleda u šoku. Ja pogledam u Dinka i Marinu, ona pogleda u Dinka.

– Šta je, oćemo u spavaću ili ćete se vas dvi malo upoznat, poljubit i tako to? – raskesi Dinko.

– Znaš – konačno progovori Marina – volin te i rado ću to napravit za tvoju sriću, ali kako ćeš s nama dvi kada nisi moga' jučer sa menon… 

– Ae, začepi! Radin ka konj i po 10 sati i iman pravo bit umoran! Svakome se desi! 

Želim što prije van: – Ljudi, ja moram ić. 

– Di ćeš? 

– Ma, moram sutra na predavanje…a i frendica će se zabrinut. 

– Ma daj, sad će nam tek bit' lipo. 

– Nije Dinko loš, desi mu se tu i tamo da ne može, ali to ti je zato što je umoran. Danas nije radija dugo pa će moć. 

Počinjem se osjećati kao da sam na početku lošeg pornića. Šutke ostavljam čašu na stolu, hvatam jaknu i torbicu i ustajem.

– Vidi sad šta si napravila. Jel ja sve moran sam?! Zorana, polako, vidi – okrene se prema meni i kreće s rukom prema mom ramenu – prvo ću s tebon pa će nam se onda tek Marina priključ't… 

– Ma, Dinko, jebemu mater! – odmaknem se korak unazad pomičući prvo rame za kojim je posegnuo – Šta ti sebi umišljaš? Neću se seksat ni s tobom samim, a kamoli još i s njom! Koji je tebi kurac? Htio bi u troje, a ni nju samu ne možeš pošteno pojebat! I još ju ni ne pitaš!

– Amo onda prvo ti i ja da vidiš kakav san ti pa sama procini… 

– Daj odjebi. – otključam vrata u kojima je srećom ostao ključ i zatvaram ih. Trčim niz stubište, izlazim i udahnem duboko vjetar koji je puhao. – Pas mater. 

6.

– I, kako napreduje seminarski? – upita me Hana dok sam spremala stvari u torbicu za izlazak. Mislila je zapravo pitati koliko sam frajera zbarila.

– Ma…kul je sve to…al', ne znam. 

– Da, da? 

– A prvo si upoznaš susjede, što je jebeno ak ti zatreba šećer, onda neke simpatične momke, ali ono…svaki ima neki kiks. 

– Kak to misliš? Čekaj, na koliko si kava bila? 

– Pa…ovaj tjedan tri. 

– Wow, mogla bi si i ja to instalirat. 

– A gle, ovisi kako si vrijeme hoćeš trošit…Mislim, s nekima ima kemije, s nekima ne, s nekima ti je baš čudno i ne znaš što bi pričao… 

– Ma bitno da si se vratila u igru. 

– Pa…da. Dođe ti s vremenom to i ko igra. Kad mi je dosadno, malo to prošaltam da vidim koga ima i eventualno popričam s nekim. Ali ne da mi se više nalazit. 

– Kak to? 

– A valjda neki paradoks izbora. Znaš ono, od puno izbora, svi su ti nekak bezveze… i onda na kraju ne odabereš ništa. Ali, barem shvatiš što tražiš od svog idealnog muškarca.. 

– Što? 

– Pa da nema Tinder. Sad ćemo mi u klubu nać princa! 

– Ali Zorana, ni tamo neć… 

– Boli me kuraaac. – rekla sam joj spuštajući se stubištem prema taksiju.