Beton :: Zatrite komuniste!

Odnosno, prema spomenicima i ustanovama antifašističke borbe koja je vođena tokom Drugog svetskog rata. O jednoj takvoj bizarnoj entropiji sećanja govori praktično istraživanje i živopisan, dijaloško-citatni tekst Ivana Mandića, inače reditelja dokumentarnih filmova.

ZATRITE KOMUNISTE
DA BI SRBIN MOGAO DA ŽIVI!

Mora da sam negde pogrešio, pomislio sam prolazeći ponovo pored adrese koja je navedena u registru Ministarstva kulture kao mesto gde se nalazi Muzej ilegalnih partijskih štamparija. Ista adresa je i na gradskom spisku muzeja u Beogradu. I kako god tražiš, pretražuješ i vrtiš ključne reči – uvek ista adresa na svim spiskovima. I ništa. Samo stambene zgrade u nizu, prilično nove i doterane. Ništa od borbe revolucionara, devetsto četrdeset i neke.

Zgrada leži u tihom, stambenom delu grada. Od Avalskog puta deli je opštinski rasadnik. Ulica na koju gleda lice kuće i nije prava ulica u stvari: leti prijatan zatravljen prostor, a s jeseni i zimi blatnjav ili snegom zavejan. Malo ljudi tuda prolazi.

Na svoju veliku sreću otkrio sam da je na toj adresi sada jedno diplomatsko predstavništvo. Ha! Kulturni ljudi, svetske diplomate, odmah će razumeti moju plemenitu borbu i otvoriti sva vrata ovom upornom istraživaču. Podrhtava tramvaj kod Sajma i ja u njemu tako maštam, učini mi se odjednom da podrhtava i moj telefon.
- Dobar dan, ovde ambasador...
Kod Sajma naravno gužva i buka, ovaj traži deset ćevapa, tamo vare cevi na mostu, majstor u tramvaju prilegao na zvono – moje nade da ću se predstaviti kao ozbiljan sagovornik padaju u vodu.
- Gospodine ambasadore! Ja sam taj i taj, snimam film, a kuća u kojoj stanujete je nekada bila muzej, ja bih ga rado obišao i...
- Ako je tu bio muzej, zašto je zatvoren?!
- Ako bih ja mogao samo da uz vašu pratnju pogledam... ja... ja...
- Ja ne znam za bilo kakav muzej! Ništa slično ne nalazi se u okviru zgrade! Ja vas uveravam! Mi smo kuću legalno iznajmili za stanovanje! Vi znate da je to sada diplomatsko predstavništvo...
Ni ambasadoru nije svejedno. Ja sam uporan kao stenica, on bi da izbegne skandal ali ne zna kako da me se otrese.
- Ne znam! - moli me ambasador za milost.

Pobude koje su dovele do zidanja te kuće nisu bile nimalo uobičajene i kućevlasničke. One su bile poznate samo najužem krugu ljudi.

Preusmeren sam na stanodavce.
- Ne znam, zaista. Pozovite kasnije. Mi izdajemo tu kuću, odnosno gazda koji izdaje nije tu, on je van zemlje, tako da ne znam šta da vam kažem.
- Jeste, muzej je bio na toj adresi, ali je vraćen starim vlasnicima koji su polagali pravo na tu zemlju. Ne znam pod kojim okolnostima se to dogodilo.
- Ne znam! - diplomatski se vadi stanodavac.

Trebalo je za borbu obezbediti štampanje letaka i partijskih listova u hiljade i hiljade primeraka, raznositi ih širom zemlje, ukazivati na pokušaje fašiziranja zemlje, na ratnu opasnost i na zadatke radnog naroda u takvoj situaciji.

Upornost se isplati. Dobio sam novi kontakt! Da bi se rešili bede, posle mnogo natezanja preusmeravaju me na advokata koji je vodio spor o povratku imanja prvobitnim vlasnicima. Imaću više sreće sa njim, sigurno. On je čovek profesionalac, šta ga košta da mi pomogne.
- Ne znam, stvarno ne znam njihov broj. Dugo se nismo čuli, od kako je proces završen ja sa njima nisam u kontaktu... Da vam kažem – muzej je bio zapušten i propao i tek tada su se stari vlasnici obratili sudu za povraćaj imovine, razumete...
- Ne znam kada je predmet vođen, ni gde ni pod kojim brojem, stvarno se ne sećam.
- Ne znam! - viče mi advokat u slušalicu.

Oni su znali da dokle god traje rat, i štamparija ne bude otkrivena od policije, moraju da budu zatvoreni u tajnoj prostoriji štamparije. Nisu smeli ni da govore, ni da se smeju glasno, da ne bi slučajno susedi ili bilo ko drugi čuo više muških glasova.

Tu je komšiluk, oni znaju nešto više sigurno, dosetim se ja.
- Ali mene ste već zvali!
- Rekao sam vam da ne znam ništa o toj zgradi... Jeste, u susedstvu sam, ali smo se skoro doselili.
- Ne znam! - objašnjava mi komšija prvi i pita se da li da me prijavljuje odmah ili da sačeka još jedan poziv.

Po zidovima su se nalazile mape sa frontova. Bilo je tu i mnogo knjiga, uredno složenih na visećoj polici. Imali su radio aparat preko koga su pratili borbu na istočnom frontu i kod nas. Tu se nalazio i improvizovani krevet, više konzervi, dvopek, kanta sa vodom, nekoliko ručnih bombi i tri revolvera.

Možda komšinica broj dva? Ona mi se obradovala malo više. Seća se! Bila je devojče a oni su tu stanovali i svakog dana su se javljali preko kapije.
- Bio je jedan mnogo lep čovek! Tek posle rata su došli i rekli – ovde je bila štamparija, i tu postavili muzej. Mi se svi zaprepastili!
- A šta me pitaš... kako je muzej prestao da postoji?
- Ne znam! - priča bakica i već se pita kome li je to toliko napričala o svojoj mladosti a da se nije ni predstavio.

Štampani materijal je obično iznošen u korpama ili kolicima. Na dnu su bili leci ili brošure, a preko toga povrće. Na zavijutku svake ulice, Branko je neprimetno znakom obaveštavao da je ulica slobodna i tako sve do ugovorenog mesta, bez ikakve vidne veze sa drugaricama koje su nosile materijal. Kasnije, kada su prepadi policije po ulicama postajali opasniji i češći, pratili su ih, snabdeveni lažnim ispravama i skrivenim revolverima, drugovi koji su samo tada izlazili iz svoje štamparije i u slučaju potrebe imali da pucaju na policajce. Tako je u stvari materijal iznosila neka vrsta konvoja.

Možda komšija broj tri?
- Tja... jedna obična zgrada, prizemna...
- Muzej nije bio nešto posećen... više onako na praznike...
- Ne znam! - kaže komšija i gleda ljubopitljivo ko se to zanima za nekadašnji zapušteni muzej.

Policiji su ove publikacije često dopadale do ruku. Nalazila ih je kod uhapšenih drugova ili izlepljene po ulicama. Proveravala je slova i mašine u svim javnim štamparijama, vršila prepade u njima. Ali uzalud. Gestapo i Specijalna policija dugo su izveštavali svoje pretpostavljene da se ilegalna štamparija ne nalazi i ne može nalaziti u Beogradu, jer bi je oni već svakako otkrili.

Kada su okolnosti takve, treba ići do vrha, mislim se ja. Javno pravobranilaštvo je vodilo postupak u korist muzeja, oni znaju i ko i šta i kada i kako!
- Žao nam je... pokušali smo... ali da bar znate datum, sudiju pa da eventualno pronađemo predmet - ovako...
- Probajte ponovo u muzeju koji je bio nadležan!
- Ne znamo! - iskreno se pravdaju službenici u susretu sa neobičnim zahtevom.

U dane kada nije bilo posla u štampariji i javni i tajni ukućani su se okupljali i diskutovali ili pojedinačno čitali ili učili. U kući je bilo mnogo šale i smeha, tihog i teško uzdržavanog, ali neizbrisivo zadržanog u uspomenama preživelih.

- Da! Zavod za zaštitu spomenika! Svetla tačka u opštem propadanju, zaboravu i rušenju spomenika svake vrste!
- Ivane, zdravo! Muzej je postojao, spor je vođen i zemljište je vraćeno starim vlasnicima... Morate videti sa gradskim ustanovama koje su za to bile nadležne... Jer mi...
... Ne znamo! - bojažljivo petom prebacuju loptu u dvorište druge institucije iz Zavoda.

Kad se već pristupilo slaganju i otiskivanju radilo se do duboko u noć. Posveta je otisnuta na prvoj strani. Tekst glasi:
„Najboljim sinovima naše junačke Šumadije!
Herojima iz velikog oslobodilačkog rata Srbije!
Neustrašivim borcima Prve proleterske narodnooslobodilačke udarne brigade posvećuju ovaj svoj tehnički rad drugovi iz neoslobođenog dela Srbije.
Smrt fašizmu – sloboda narodu!
Dođite! Vaša domovina vas žarko očekuje!”

Pa da... Gradski muzej koji je bio nadležan! Kako se toga nisam setio ranije!
- Ne znam, ne volim toga da se sećam. Ne volim tuda ni da prođem. Stari vlasnici su tražili povraćaj imovine. Sudija je tražio pismene dokaze da je ta kuća zaista ustupljena u te svrhe. Ali, znate, u vreme okupacije svi dogovori su bili usmeni i tajni i mi nismo imali nikakav papir da je to naše ... eto, više od toga... ne znam! - očajava nekadašnja kustoskinja tog muzeja.

A o tome danu kada su hrabro poginuli Branko i Slobodan, niko od drugova koji su radili ne može više ništa da kaže. Njih više nema. O tom strašnom danu pričali su susedi. U ranu zoru 28. jula pre 4 časa, žandarmi, gestapovci i domaći agenti blokirali su čitav kraj. Ušli su tiho u dvorište. Drugovi u štampariji su međutim, čuli sa ulice i iz dvorišta kretanje, i odmah su ocenili da su opkoljeni. Za to vreme su Branko i Slobodan palili arhivu i materijal koji se nalazio u skloništu. Kad su policajci, ispitujući komad po komad poda i zida, naišli na tajni ulaz, izbačene su najpre bombe na policajce koji su provaljivali unutra, a zatim su odjeknula dva pucnja. Kad su policajci ušli u sklonište našli su dva mrtva druga.

- Zvali su, mislim, i Zagorku Jovanović da svedoči, ona je preživela iz štamparije...
- Ne znam šta je ona pričala. Ne znam! Ne znam! Ne znam!

U kući, za kojom je policija besno tragala čitavo vreme rata, danas je uređen muzej. Prostorije u podrumu ostale su iste kao i za vreme rata kada su se hiljade smelih ljudi koji su neizmerno voleli i vole slobodu, borili u okupiranom Beogradu za oslobođenje.

Kurziv u tekstu: Zagorka Jovanović, Tajna partijska štamparija u okupiranom Beogradu, Godišnjak Muzeja grada Beograda; knj. 3, Beograd, 1956.

fotka: Suzanna (flickr)