Beton :: Selo i apstinencija

Pop-kulturnu 2008. godinu obeležila je filmizacija femininog serijala Seks i grad. Za novogodišnje izdanje Betona u Booksi izdvojili smo takozvani Karaoke obračun, kritičku rubriku Betona u kome jedan kritičar peva u slavu dela koje prikazuje dok drugi nastoji da ga svuče u blato, to jest smesti u njegov prirodni okoliš.

Peva: Aleksandar Pavlović
FIGURACIJA NOVE ZAJEDNICE
ili kako sa drugaricama otići na (medeni) mesec

Iako je u prvoj nedelji prikazivanja u Severnoj Americi beležio rekordnu gledanost i zaradu, već sada je jasno da film Seks i grad ipak neće imati komercijalni uspeh i kulturološki značaj kao istoimeni serijal. U mnogobrojnim reakcijama na film ističu se njegove slabosti u odnosu na seriju: 'Junakinje su izgubile na oštrini, New York na širini, a seks na svežini'; 'Dramaturgija filma je tanka, zaplet izveštačen, tempo spor, radnja razvučena'; 'Ovo i nije film, ovo je nus-proizvod pogodan za ekstraprofit' itd.
Međutim, i pored toga bilo bi isuviše lako odbaciti ovaj film kao bledu kopiju serije.

Kada se govori o jedinstvenosti, inovativnosti i revolucionarnosti serijala, treba pre svega imati u vidu izmenjene uslove produkcije i distribucije koje je on koristio. Pošto je sniman za kablovsku televiziju HBO, Seks i grad nije podlegao nekim zakonskim ograničenjima u pogledu eksplicitnosti seksualnih scena, psovanja ili upotrebe kolokvijalnih reči koja važe za standardne televizijske programe. Kako se pri tom HBO kao kablovska mreža izdržava u potpunosti od pretplate gledalaca, to podrazumeva odsustvo uobičajenog prekidanja emitovanja zbog reklama i propagandnih sadržaja, približavajući gledanje filmskom i bioskopskom programu. Takođe, pošto program zavisi isključivo od gledalaca, producenti ne moraju voditi računa o interesima sponzora i oglašivača i udovoljavati njihovim zahtevima koji često podrazumevaju banalizovanu političku korektnost, pristojnost, veličanje tradicionalnih moralnih vrlina i porodičnih vrednosti..., takoreći većinu onoga što Seks i grad eksplicitno podriva.

Od filma snimanog u 'klasičnoj' holivudskoj produkciji ne može se ni očekivati iskorak iz žanrovskih konvencija kakav je nesumnjivo postigla serija. Pored toga, film je planski rađen u maniru romantične komedije i prikazuje se tokom leta, dakle u terminu rezervisanom za lake i zabavne sadržaje. Otuda, pravo pitanje glasi da li je film pokušao da preispita rodne pretpostavke savremenog društva u okviru bezazlenog i sladunjavog žanra koji je izabrao? Na ovo pitanje, čini se, moguće je dati pozitivan odgovor. Iako na prvi pogled izgleda da radnja filma, potpuno se fokusirajući na Kerinu (Carrie) udaju, više podseća na ljubavne romane Džejn Ostin (Jane Austin) nego na glorifikaciju ženske samostalnosti, nezavisnosti i dominacije, prava dilema dolazi tek kada Keri biva ostavljena pred oltarom. Naime, šta je to navelo Zverku (Mr. Big) da se predomisli u poslednjem trenutku? Odgovor je iluzorno tražiti u psihološkoj motivaciji muškog lika i njegovoj subjektivnosti, jer u ovom filmu samo žene postoje kao ličnosti. Kerina prijateljica Miranda dugo će kriti da je na svečanoj večeri uoči venčanja upravo ona rekla Zverki da je venčanje greška, što će kasnije dovesti i do prekida prijateljstva između nje i Keri. Ali, zbog čega bi ta Mirandina usputna primedba imala odlučujući uticaj na Zverku? To je moguće zaključiti samo na osnovu datog označiteljskog lanca koji počinje Stivovom (Steave) prevarom a završava se Zverkinim pristankom. Nijedna od ove dve noseće muške odluke nije zapravo muška. Samanta (Samantha) će prva eksplicitno ukazati na to da je pravi uzrok Stivove prevare Mirandin hybris, odnosno njeno zanemarivanje sopstvene seksualnosti i atraktivnosti. Na taj način, Mirandin oproštaj Stivu nije posledica nikakve njene slabosti, nego iznuđeni čin u trenutku kada je sestrinstvo četiri junakinje prekinuto. Drugim rečima, Miranda ne spasava toliko brak i vezu sa Stivom koliko sestrinstvo i vezu sa drugaricama. Oproštaj nije tražen zbog Stiva – to je imperativni zahtev koji joj upućuje Keri, a podržavaju i ostale drugarice, kako bi joj oprostila za slično neverstvo – izjavu datu Zverki pred venčanje. Drugo, Zverka uoči svadbe nikako ne uspeva da dođe u kontakt sa Keri okruženom drugaricama koje je, kada on napokon pokuša da joj se obrati, bukvalno odnose štiteći je telima i urlajući na Zverku, u usporenim kadrovima sličnim ratnim scenama spasavanja ranjenika. Drugarice zatim odlaze umesto Zverke na medeni mesec sa Keri. Venčanje je, prema tome, tako reći kompletno, a četiri prijateljice prolaze zajedno kroz sve njegove faze.

Sve ovo kao da sugeriše da na dubljem nivou Keri nema punu saglasnost za venčanje - ona pripada 'nama'. Najzad, i do pomirenja dolazi preko drugarice, Šarlot (Charlotte), od koje će Keri dobiti potpuno drugačiju sliku o Zverki. Novo venčanje, međutim, neće imati pompezni karakter kao nesuđeno prethodno. Biće tu samo Keri i Zverka ali, kada se otvore vrata, i neizbežne tri prijateljice. Happyend je sasvim holivudski, sa jednim izuzetkom – u poslednjoj sceni, Zverka ostaje izvan kadra a Keri se vrti u zagrljaju sa drugaricama. Ostvarena je tradicionalna romansa, ali, kao i junakinja u poslednjem kadru, okružena, uokvirena četvorostrukim sestrinskim zagrljajem.

Tako film dovršava, čak i (pre)uveličava projekat ženske emancipacije započet serijom Seks i grad – muškarci su samo dekor, objekat, prazno mesto na kojem se prelamaju ženske subjektivnosti i ženski odnosi. Ako je oslobađanje u prvim sezonama takoreći imalo binarni, ultimativni oblik – samoća ili smrt, a završetak serijala u monogamnim vezama protagonistkinja predstavljao, prema nekim ocenama, njenu propast, emancipacija se sada uspostavlja u potpunosti; i u četrdesetim ili pedesetim, same ili udate, s porodom ili bez njega, čak i prevarene ili ostavljene pred oltarom, žene su donositeljke odluka i kreatorke sopstvene sudbine. Prema tome, ako je, kako tvrdi Derida u Politikama prijateljstva, bratstvo kao muško prijateljstvo osnovna politička figura zajednice kroz čitavu zapadnu istoriju, sestrinstvo kao njegov takmac i naslednik sada definitivno trijumfuje. No, za razliku od bratstva koje počiva na isključenju ostalih (ženskih, manjinskih, inovernih...) principa, model sestrinstva sugerisan filmskim finalom Seksa i grada nesumnjivo je inkluzivniji i tolerantniji – srodstvo koje on promoviše ne počiva na vezi krvi i tla, već na izukrštanosti zajedničkih sudbina i uzajamnoj solidarnosti.

Peva: Aleksandra Kostić
SEKS I MODA

Iz mnoštva sličnih, film Seks i grad izdvojio se po gledanosti, broju komentara i prepoznatljivosti, iako je u svakom aspektu na nivou lošije romantične komedije.
Istoimena hit-serija završila se bez onog šlaga na torti koja se, kroz više stotina epizoda, spravljala punih šest godina: Keri Bredšo pred oltarom, sa čovekom svog života.

Seriju i film, pored lepršavog tona i mnogo mode – što podrazumeva često presvlačenje, ekstravagantnu i firmiranu odeću, reklamiranje ekskluzivnih marki – karakteriše to što se četiri glavne junakinje, neopterećene drugim interesovanjima, koncentrišu isključivo na pitanja svog intimnog života. Svoju prepoznatljivost i nekakav pomak u odnosu na slične sapunice S&G je zasnivala najpre na izboru seksualno-ljubavnih zapleta, a zatim i načinu seciranja: junakinje su neočekivano direktno, povremeno skoro duhovito i uz ironijsku distancu, raspredale i proživljavale razne pikanterije. Ugao posmatranja je bio ženski, pitanja škakljiva, i čitava serija povremeno prava uživancija za devojčice i devojke u kasnom i zakasnelom pubertetu.
No, film nije nastavio ovaj aspekt serije. Pikanterije su samo pro forma prilepljen apendiks uz glavne tokove priče. Knjiga seksa i golicavosti spala je na dva slova i to veoma jadna – od nekoliko nezanimljivih seksualnih scena, samo jedna ima dramaturško opravdanje. Pamćenja je vredno nešto malo duhovitosti u razgovoru o depilaciji. No, najgore od svega: suša takvih tema i prizora nadomeštena je prejakim, vulgarnim i često odbojnim gegovima i prizorima – recimo kuče koje neprestano masturbira, proliv na putu do toaleta i sl.

S&G najbolji provod obećava onima koji vole da seciraju ideološku pozadinu u delima popularne kulture. Stara je rasprava da li S&G jaše na talasu novog konzervativizma. Zar sve četiri junakinje nisu opsesivno usredsređene na odnos s muškarcima (što će reći, potpuno su 'klasični' likovi), zatim da su tokom desetina epizoda neprekidno nesrećne jer ne nalaze romantičnog princa na belom konju, te da svaka od njih na kraju dobija ono što zaslužuje u 'konzervativnom ključu': ona koja otvorena srca i nepokolebljivo traži ljubav, ta će je i naći (Keri); ona koja mnogo polaže na brak i spremna je da mu sve podredi, ta će i dobiti dobar brak (Šarlota); ona koja je površno promiskuitetna biće za to primerno, fizički kažnjena (Samanta dobija rak); a ona koja ne polaže previše na ljubavnu zajednicu i decu, biće primorana da prva dobije dete, da se prva bračno veže i tako da, htela-ne-htela, otkrije sve divote takve situacije (Miranda).

Međutim, oni koji se mršte na takve komentare kažu da ne treba izvoditi zaključke iz svake sitnice i pripisivati autorima neke svetsko-istorijske projekte, već treba imati u vidu da je reč o komediji, razbibrizi u kojoj se sve vrti oko nalaženja povoda za prikazivanje simpatičnih lica, haljinica, nogu, Njujorka... Koga bi zabavile žene koje više vole neurohirurgiju nego modu?

Ali, s druge strane, nije u filmu S&G sve na liniji tradicionalnih obrazaca, ipak je tu i Samanta, a ona svakako nije klasičan ženski lik iz romantičnih storija i ne bi se moglo reći da za nju postoji prepoznatljiv dramaturški obrazac... Žena koja odbacuje uspešnu vezu zarad toga što joj je priroda takva da je vuče ka promiskuitetu? Nije li to 'korak napred'? Podsećamo: kancer, kojim je u seriji kažnjena, Samanta je u međuvremenu uspešno prebrodila i onda nastavila, nesmetano, dobrim starim putem... Jeste, jeste, odgovaraju oni prvi zlobnici, uvereni da je tu reč ipak o ujdurmi konzervativaca, jeste, teško da je moguće naći takve ženske likove, ali zato je muških po tom obrascu napretek! 'Volim te, ali više volim sebe', što znači da moram da se bavim samo sobom i zbog toga ne možemo da budemo zajedno, a i jako želim da spavam sa još gomilama zgodnih mladića. Zamenite 'mladić' sa 'devojka' i dobićete profil svakog drugog negativca u romantičnim komedijama, negativca koji se do kraja komedije ili reformiše, ili loše završi. Veliki inovativni zahvat žensko-emancipatorske provenijencije u S&G: staviti muški lik u žensko telo i reći 'sad je to OK'! Devojka može da bira i svaki njen izbor je dobar! Nije li to odlično iskupljivanje autora za onaj kancer u seriji, i nije li to prava afirmacija ženskosti, ženskog prava i sl? Prividno, moglo bi se odgovoriti, samo ako ste spremni da slobodnu seksualnost poistovetite s nagonom koji indukuje bezobzirnost, a afirmaciju 'ženskog prava' sa aminovanjem svakog hira, samo ako je dovoljno sebičan...

Dakle, moguće je voditi raspravu o 'intencijama' ove serije i filma. No, šta je sa samim filmom? Dva i po sata sage o četiri lika od kojih samo onaj noseći odgovara žanru (neka vrsta ljupkog sanjara s kojim se, eventualno, možete identifikovati). Zatim je tu jedan prilično mračan, tvrdoglav, realističan lik bez ikakve komične crte (Miranda). I konačno, dve karikature, Šarlota, simple-minded, zadužena za zvučne efekte podvriskivanja, i Samanta, zadužena za uspijanje i dugačke kadrove facijalnih ekspresija koje treba da sugerišu kako je raspoložena za seks. Već ovakva neuravnotežena postavka isključuje mogućnost pristojne komedije. Dijalozi banalni i neduhoviti, gluma problematična, režija neambiciozna i sve protkano beskrajnim smenjivanjem ekstravagantne odeće. Zapleti? 'Šturi' je možda najblagonaklonije što bi se moglo reći. Jedan i po obrt po komadu zapleta, a obrazac uvek isti: 'neću, a u stvari hoću, kad malo razmislim'. No, zapravo, šta drugo očekivati od žena.

* * *

Beogradski Beton književni je dodatak koji izlazi dvotjedno uz dnevne novine Danas, a ima i svoju internetsku stranicu www.elektrobeton.net. Nastao je kao reakcija na pomanjkanje prostora za objavu negativnih književnih kritika. Osim kritikom, Beton se bavi i preispitivanjem odnosa književnih djela i ideologija, prvenstveno jakog nacionalističkog diskursa.

Beton predstavlja jednu vrstu reakcije na cementiranu i zatvorenu scenu 'gde vrana vrani oči ne vadi'. On predstavlja pokušaj da se izbori pravo na slobodnu kritiku koja će uzdrmati učmalost sredine i pomoći da se konfigurira književna i kulturna scena u kojoj će svatko moći reći što misli da mu se veruje te da se na taj način, u tom pluralizmu pristupa stvori scena u kojoj se zna tko što zastupa, što bi u konačnici trebalo dovesti i do puno bolje književnosti.

Odbrane tekstove Betona čitajte svaki drugi utorak na Booksinom portalu.