Beton :: Krvotok od benzina

KRAJ BEJBI?

Filmovi o bajkerima su nas naučili da su motoraši glomazni ljuti momci koji pivsku flašu otvaraju zubima i staklom jedni drugima razbijaju glave. Na tako nešto se neupućen čovek pripremi kad pođe na moto-susret u Mužlju – predgrađe Zrenjanina. Inače, status Mužlje predmet je stalne diskusije u opštini. Zvanično je mesna zajednica, ali po mišljenju većine stanovnika kako Mužlje tako i Zrenjanina, predstavlja posebno naselje sa oko 10.000 stanovnika, mahom mađarske nacionalnosti.

Međutim, ono što me je dočekalo bili su veseli ljudi u kožnim pantalonama, prslucima i čizmama, spremni za razgovor o muzici i motorima, pivo po veoma pristupačnoj ceni, dobar koncert hard-rok bendova uz neprestano turiranje motora i uz poneku manju eksploziju auspuha (namerno izazvanu), čisto radi potpunijeg ugođaja. Osećam se kao da sam upala na snimanje filma Cry Baby, a ceo ambijent podseća na 80-e. Prisustvujem ritualima subkulture za koju bi rekli da joj je već davno došao kraj, ali je iz nekog razloga u Mužlji još živa. I onda saznajem da na moto-susretu ima ljudi ne samo iz cele Srbije, nego i iz Nemačke, Slovenije, Bosne, Austrije, Mađarske... Znači li to da je subkultura bajkera nekako preživela i rat, i izolaciju, i globalizaciju, i da bajkeri uprkos svemu i dalje odlaze da se sretnu sa svojim istomišljenicima, negujući vrednosti koje se nisu mnogo menjale od početaka te subkulture? Organizatori moto-susreta (MC Road Flyers iz Mužlje), s ponosom pričaju o tome kako je motosusret u Mužlji već prerastao prostorije kluba i poljanu koja mu pripada, tako da za veća dešavanja pozajmljuju nekorišćene bašte suseda. "Svako hoće da dođe kod nas na susret, jer...

MUŽLJA JE POJAM MOTORAŠKE TRADICIJE."

Mužljanci prate pravilnik patentiranih moto-klubova, od kojih su prvi osnovani 1949. godine u Americi, poznati Hell’s Angels. Dakle, jedni su od onih koji nose oznaku MC (Motor Club), a ne prosto MK (moto-klub). A taj pravilnik je strog i promoviše veoma tradicionalne vrednosti, kao i kodeks ponašanja sa svojih 10 'zapovesti' na koje se članovi zaklinju, a od kojih prva glasi: "Biti član našeg kluba je čast." Nacionalni sastav kluba se otprilike poklapa sa etničkim sastavom sela, i članovi tvrde da nikad nije došlo do svađe na etničkoj osnovi, kao ni na bilo kojoj drugoj. Ko prekrši pravila ponašanja biva strogo sankcionisan – tako je, na primer, jedan član isključen na tri godine, jer je učestvovao u trci motorima. Motor nije za to da se vlasnik pravi važan, nego da ga mazi i pazi kao simbol cele subkulture, i naravno da služi svojoj prvobitnoj funkciji, tj. da bude prevozno sredsvo. "Ovo je više od hobija, ovo je zavisnost", kaže nam predsednik Road Flyersa. Iako imati motor nije uslov za članstvo, dozvola za vožnju istog jeste, i mnogi se učlanjuju u klub sa pukom naklonošću ka ovom hobiju i željom za pripadenjem ovoj grupi, a za motor skupljaju novac i delove mesecima. A ono što ih takođe spaja je i zajdenički cilj: što više druženja i što više putovanja. Zato...

PUT POD MOTOR

i pravac Banja Koviljača, Sombor, Sutomore, Sarajevo ili Túrkeve! Predsenik Road Flyersa ističe putovanje, upoznavanje, druženje i dočekivanje gostiju kao prvobitne ciljeve ljubitelja motora. Sasvim je drugi osećaj putovati ovako, s vetrom u kosi i osećajući miris puta i dah prirode, nego autom. Motoraši su tradicionalni ne samo što se tiče povratka prirodi (mada je ispuštanje gasova iz motora argument protiv ove rusoovske teze), nego i u pogledu održavanja kontakata: glavna prilika za upoznavanje i druženje je moto-susret i eventualno rođendan moto-kluba, ne telefon, ne imejl, niti My space. Mužljanci usklađuju odlazak svojih članova na moto-susrete, cilj je da Road Flyers bude zastupljen na što više mesta, kao i to da svaki član ima lične preferencije. A kad dođe red da budu domaćini, složniji su nego ikada: prvi u Srbiji su došli na ideju motoraškog hostela, i sami ga napravili, gde umorni putnici mogu da nađu osveženje i krov nad glavom, a ulaz na moto-susret je besplatan za sve goste iz inostransva ("Kad već prevale toliki put, da ih ne deremo i mi"), gosti u prolazu na moto-reliju kroz Srbiju se dočekuju duplom rakijom na ulazu, pasuljem u bakraču i mekikama. Sa osmehom na licu se prepričava kako su Slovenci, pre nego što su prvi put ove godine došli na susrete u Mužlji, nazvali domaćine da pitaju treba li pozivnica, i kad da stignu. "Nije ovo svadba pa da treba pozivnica, a svako je dobrodošao, u bilo koje vreme". S druge strane, mada je većina članova mađarske nacionalnosti, s blagim omalovažavanjem pričaju o moto-susretu u matičnoj zemlji, gde je samo uži krug gostiju dobio večeru besplatno, "a ni doček nije kao kod nas". Ipak, da bi krenuli na neki od moto-susreta zajedno sa svojom lepšom polovinom, moraju da kupe prvo, kako oni to zovu...

'BICIKL' ZA ŽENE,

iako one nikad neće postati punopravni članovi kluba. Ma kako to patrijarhalno, a za neke čak i skandalozno zvučalo u veku ravnopravnosti i emancipacije, po statutu MC žene zvanično ne mogu biti članovi motoklubova. Na zidu klupske prostorije Road Flyers stoji pano sa fotografijama i imenima 46 muškaraca, a u kodeksu ponašanja pod rednim brojem 9 piše: "Naše žene/devojke nisu punopravni članovi kluba, nemaju pravo glasa, ali imaju pravo prisustva na skupštinama kluba, zaslužuju našu pažnju i poštovanje njihovim radom i zalaganjem." Shodno tome, njihovi muškarci im kupuju motore ili, što je češći slučaj, vode ih sa sobom na susrete kao suvozače, i uče ih da voze. A žene, iako nemaju prava da nose amblem kluba, aktivno i sa entuzijazmom učestvuju u pozadinskim aktivnostima, od čišćenja, sve do pranja sudova. Mora se pak priznati da je ovo pitanje dominancije i uloge polova mnogo složenije, jer na moje pitanje o njihovoj ulozi u klubu, žene za kotlom u kome se peku mekike uglas su mi odgovorile: "Komandujemo!" Mora se dakle uzeti u obzir i subjektivna percepcija sopstvene funkcije pre nego što sudimo o patrijiarhalnoj dominaciji u moto-klubu, kao i činjenica da je poštovanje tradicije mehanizam da se zadrži sloga i ime kluba. U novijim moto-klubovima (MK, ne MC) žene nose amblem na kožnoj jakni, ali ovi klubovi su mnogo neformalniji i kraćeg su veka. Imajući u vidu sve ovo, zapitamo se da li...

TATINE ĆERKE I TATINI SINOVI

u današnje vreme žele da se integrišu u ovu scenu, tj. ima li podmlataka među bajkerima. Odgovor je svakako potvrdan, kao što se može videti na bilo kom okupljanju motoraša. Mužljanci se šale da su pod kletvom, jer 90% članova ima ćerke, pa zato zvanično ne mogu da doprinesu prinovi kluba. Ipak, iako su bajkeri skoro sasvim nevidljivi u većim gradovima, u Mužlji mnogi mladi žele da se učlane u klub, jer starije bajkere smatraju uzorima. Njihov i svi moto-klubovi u Srbiji i inostranstvu pružaju neku vrstu sigurne mreže, ideal sloge i jasno određenog mesta u subkulturi. Pod pritiskom grada Zrenjanina i urbanijih omladinskih kultura, u Mužlji se mladi radije integrišu u već postojeću scenu, koja im je i jezički/etnički bliža, nego da se izlažu riziku neprihvatanja u 'város'. "Mi ne možemo da ih omalovažavamo, samo oni mogu nama da zavide", izjavljuje jedna od najmlađih (nezvaničnih) članica Road Flyersa. A sa tatinim sinovima koji dobiju motor za 18. rođendan, uglavnom 'kineza', nema šta da se raspravlja: mogu da se kandiduju za članstvo, pa će se videti da li su spremni za stroga pravila MC. Kandidati su pre punopravnog članstva pod prismotrom godinu ili dve, za koje vreme nose samo pola amblema na leđima kožnog prsluka. Treba tek da pokažu svoju privrženost vrednostima kluba, a to su uzajamno poštovanje, poštovanje kluba i motora (zato su oni što svoje motore podešavaju da auspuh ekspodira na marginama subkulture, iliti kafe motoraši, jer "ko zaista voli svoj motor, taj ga ne uništava na taj način"). Nije problem ni ako su iz Zrenjanina, zaslužni mogu postati članovi bez obzira na mesto boravka, a svakako je "Zrenjanin predgrađe Mužlje", kako je poznato svim motorašima u zemlji i svetu.

Kristina Rac
Ilustracija - Nikola Korać

Beogradski Beton književni je dodatka koji izlazi dvotjedno uz dnevne novine Danas, a ima i svoju internetsku stranicu www.elektrobeton.net. Nastao je kao reakcija na pomanjkanje prostora za objavu negativnih književnih kritika. Osim kritikom, Beton se bavi i preispitivanjem odnosa književnih djela i ideologija, prvenstveno jakog nacionalističkog diskursa.

Beton predstavlja jednu vrstu reakcije na cementiranu i zatvorenu scenu 'gde vrana vrani oči ne vadi'. On predstavlja pokušaj da se izbori pravo na slobodnu kritiku koja će uzdrmati učmalost sredine i pomoći da se konfigurira književna i kulturna scena u kojoj će svatko moći reći što misli da mu se veruje te da se na taj način, u tom pluralizmu pristupa stvori scena u kojoj se zna tko što zastupa, što bi u konačnici trebalo dovesti i do puno bolje književnosti.

Odbrane tekstove Betona čitajte svaki drugi utorak na Booksinom portalu.