Beton :: Izabrane i nove pesme

Poeziju će svi pisati, pevao je pre pola veka niški mitopoetski pesnik skončao pod jednom zagrebačkom vrbom. Poeziju će svi slemovati, čuje se eho koji donosi nova novosadska pesnička scena. Poeziju niko neće čitati, uzvraća cinično krezuba tranzicija, držeći se za skute tržišne privrede čija se himna izvija iz punih novčanika i sitih trbuha.
Mediji redovno servisiraju svoje konzumente da se neka knjiga pojavila ili promovisala, ali da li na te informacije iko obraća pažnju? Uopšte, gde su čitaoci i ljubitelji poezije, jesu li i oni pobegli u toplije krajeve proze i publicistike?
O srpskoj pesničkoj sceni fenomenološki gorko piše pesnik i prevodilac sa italijanskog i francuskog jezika, Dejan Ilić. Poslušajmo:

OPSCENO
ili kako su čitaoci pobegli iz srpske poezije

Palanka svetu ne veruje
Postoji li pesnička scena bez čitalaca poezije i pesničkih knjiga u knjižarama? Knjižare i čitaoci svakako nisu prva karika u infrastrukturnom lancu koji oblikuje scenu. Naravno, pre njih dolaze autori i knjige, izdavačke kuće, kritičari, časopisi, kulturne strane..., ali smisao književne/pesničke scene pre svega je u njenoj simboličkoj distribuciji, njenom komunikacijskom potencijalu, autputu, drugačije rečeno pišemo da bi nas neko čitao, pišemo da bi ta knjiga bila nekome ponuđena u knjižari, dakle uzeta od Drugog. I gle, baš to u Srbiji nedostaje, krajnji efekat pesničke prakse, plod i smisao čitave delatnosti, nužna evaluacija. Ako zanemarimo ovu manjkavost, sve naizgled savršeno funkcioniše, izdaju se pesničke knjige, pišu pseudokritike, održavaju pseudofestivali i razni skupovi posvećeni ovome/onome/ničemu. Autori čak i nastupaju pred publikom koje ima/nema, znači, marljivo se i disciplinovano skupljaju honorari i nagrade, paralitički gomilaju bibliografske jedinice dok na horizontu tiho odjekuje muzika sfera, nebeska harmonija mirovine dobrih srpskih pesnika boljeg dela naše pesničke scene.

Deo lošiji, ostavili smo po strani (kao bespredmetan, mada prilično vitalan, budući ukorenjen u nepatvorenom epskom biću našeg naroda) i pogledali načas, sve pazeći da ne oslepimo od sjaja odličja i zasluženih nagrada, u to evropsko i moderno, svetsko a naše, nacionalno i demokratsko, svetsko a palanačko krilo srpske poezije.

A palanka, poznato je, ne vidi sebe, jer duboko u sebi Palanka ne veruje da postoji Svet. Rezignirano, degenerisano, nekrofilno, izolovano, svo-u-sebe-zagledano, a koje simulira Svet, jer misli da je Jedno i Neponovljivo i da Drugo ne postoji sem kao Obećanje ili Laž. Tako je palanka uvek lepa u svojim očima, i nemojte se čuditi ako vam kaže da je danas njena poezija 'najvredniji deo' srpske književnosti, da je 'svetska' i 'sjajna', 'već ušla u Evropu', te kao takva 'najbolji srpski brend'. Nemojte se čuditi, to sistem, zapravo, povremeno pušta maglu, laskajući sebi učvršćuje svoja čvorna mesta, re-kreira svoja polja kontrole i moći.

Brzi laureati Srbije
Postavlja se pitanje kako taj sistem traje, koji je njegov razlog postojanja? Ako niko ne čita poeziju (iako je tako 'sjajna'?!), ako za nju nema mesta u knjižarama, ako sistem nema svoj izlaz, a uporno postoji, to samo znači da je reč o jednom vrlo realnom sistemu (ironično, on trenutno i preferira verističke poetike), koji se lišio svoje simboličke dimenzije i sada, rasterećen, gleda od čega se veristički živi. Sveden na materijalnu funkciju, oslobođen čitaoca, koji bi tu mogao biti samo remetilački faktor, on teži da se još usavrši. Tako su se u Srbiji javili i brzi laureati, naravno dobri pesnici, koji uspevaju da se neviđeno hitro ovenčaju nekom od naših velikih nagrada, ponekad i samo nekoliko dana pošto nas obraduju svojim novim delom. Najbrži laureat bio bi onaj koji bi dobio nagradu onoga dana kad mu je izašla knjiga.

U sistemu naručenih i 'prijateljskih' kritika, 'dogovornih' nagrada, ja-tebi-ti-meni ekonomije, u gerontološkom poretku prava starijeg i jačeg, te onoga-sa-više-knjiga (paralitički san, opet, mora da se gomila, važna je akumulacija), u takvom militantnom i patrijarhalnom sistemu jedno od osnovnih pravila igre jeste lojalnost starijem i jačem, a vrlina na ceni – bezgranično strpljenje. Budi strpljiv pa će i na tebe doći red. Jer ovde se stoji u redu, sa svim implikacijama koje forma reda podrazumeva (uplitanja/rasplitanja telâ, ja-tebe-ti njega). Za mleko, ulje, loto ili pesničku nagradu, sve je to ista matrica jednog duboko bolesnog društva. Budi strpljiv pa će i tebe sunce ogrejati, prvo mi sa stažom i slatkim snom o mirovini, onda vi mlađi, i lojalni.

Red oslobađa
Čitaoci više nisu bitni. Šta oni uopšte tu traže? Kao ni same knjige, šta će nam dobre knjige, amblematski označene nagradama, koje bi mogle da dospeju do stvarnih čitalaca i tako ugroze perpetuum mobile ovog sistema, koji je upravo to, perpetuum mobile, budući da izolovan i samodovoljan stvara svoju pseudoenergiju ni iz čega. Dašak realnosti stvarnog čitaoca, srušio bi taj simulakrum od karata i naduvanih vrednosti.

To je nešto čega se sledbenici sistema najstrože čuvaju, dodeljujući nagrade isključivo apstraktnim imenima autorâ (kad na autora dođe red, nezavisno od kvaliteta aktuelne knjige), koja čitalačkoj publici uglavnom ne znače ništa, te sve ostaje u dobro zatvorenom i nadziranom krugu. Knjiga biva utajena, jer nije ni bila predmet nagrade, iako se, makar zvanično, sve te nagrade mahom dodeljuju za najbolju knjigu a ne minuli rad. Jer to, minuli rad, bespoštedna strpljivost u redu biva nagrađena, i ne samo to, uvek je dobro nagraditi osrednju knjigu, tako će one iole uspele lakše ostati u senci. A dotični nosilac apstraktnog imena autora materijalno će se osvežiti, napokon učvrstiti svoju poziciju u hijerarhiji sistema. I više ga niko neće odatle pomeriti na njegovom zen putu ka stvaralačkoj penziji (istaknutog) umetnika.

Nagrade su i razlog što se na srpskoj pesničkoj sceni 'zapatila' forma polovne knjige, ili Izabranih i novih pesama. Kad nemate dovoljno pesama za novu zbirku, vi malo proberite stare, 'kreativno' ih uklopite sa to nešto novih, recite da vam je to zapravo nova knjiga, da su vam se stare pesme sada ukazale u sasvim drugačijem i neverovatnom svetlu (hvaljen da si Kontekste, ti i ništa u sve pretvaraš!). Dvadesetak novih, dvadesetak starih, da ne bude predugo, ovde niko nema toliko koncentracije, preporučuje se simetrija jer kod članova žirija budi žal za savršenstvom. Ili pesme iz starih knjiga ispreturajte i tematski povežite na originalan i dosad nezapamćen način, tako da staro u novom ruhu izgleda novije od novog. Sve je dobro samo ako se udaljava od normalnog izbora pesama gde su tekstovi nekreativno hronološki poređani (nema veze što je u Svetu to najčešći vid autorske retrospektive, ovo je Srbija). Ali, i ovom prilikom, obavezno pustite maglu, neko obrazloženje u opticaj koje će posle vaš odani recenzent i kritičar neprekidno ponavljati, kao, recimo, u prvom i starom delu je Pitanje, u drugom i novom je Odgovor, prvi je deo Prva polovina srca, drugi je deo Druga polovina srca. Da bude i čulno i simetrično. Rad Uma i Konteksta, ali i Srca, nadasve, jer ovde se spontanost još od romantizma prenosi s kolena na koleno. I na koricama, striktno tautologija, što naslov kaže, to da se i likovno predstavi. Da neko ne pogreši. I nemojte se uzbuđivati što je čitava stvar i suviše providna, setite se, Palanka nikad ne vidi sebe.

Veristički nitkovluci
Mit o spontanosti stvaralačkog čina ali i tumačenja, žila je kucavica ovog sistema koja njegove sledbenike oslobađa svake obaveze sticanja znanja (čovek je Talenat, šta ima da zna), i, s druge strane, što je još važnije, otvara prostor za svojevoljno vrednovanje književnih pojava. Iz perspektive jednog ukusa koji ne može imati dovoljno kompetencije, budući neobavešten o savremenim teorijama i poetikama (istovremeno previše obavešten o domaćim minornim pojavama i autorima) često se kaže, sa instancom apsolutne istine, da je nešto dobro, da je to što se kaže evidentno, samorazumljivo, da se to zna, i tu je kraj. Samo nije jasno odakle to znanje, kad se taj diskurs istovremeno poziva na svoju utemeljenost u spontanosti. Dakle, spontano znanje; doista divan oksimoron.

Ali da bi mit o spontanosti zaista bio efektivan, mora se dovesti u korelaciju sa, takođe zastarelim, mitom o autonomnosti estetskog objekta koji je ideološka kruna ovog sistema. Uvođenje ovog mita ima dve bitne funkcije, s jedne strane pojačava aleatorne vrednosne sudove o književnim pojavama: nešto je lepo, to jest dobro, i tako stoji kroz vreme, jer treba tako da stoji da bismo se mi mogli na njega pozvati svaki put kad nam to zatreba u okviru diskursa moći. A, s druge, mit o autonomnosti daje sistemu etičku dimenziju, bez koje ne bi mogao tako uspešno da funkcioniše. Kažem daje etičku dimenziju, daje, zapravo, tako što je ukida, oslobađa sledbenike sistema ovoga puta moralne odgovornosti. Naime, neko je delo dobro, iako je njegov autor poslednji nitkov. Reč je, u stvari, o još jednoj palanačkoj zloupotrebi i parodizaciji nečega što dolazi iz Sveta i Svetske književnosti. Tako, po ovdašnjoj interpretaciji te ideje, mnoge stvari, koje u Svetu postoje već decenijama, u Srbiji su nepotrebne. Na primer, feminizam, šta će nam to? Ako je delo dobro, onda nije bitno da li je njegov autor muškarac ili žena. Ono je autonomno i samozasnovano, u metafizičkom i estetskom raju, pre svakog pola i roda, misle oni. Misle i ukorenjuju se.

Evropski apendiks
Vratimo se našem realnom čitaocu poezije, koji umalo da nestane i iz ovog teksta. Napustimo koordinate našeg Sistema i zaputimo se, ne tako daleko, u neku od obližnjih kultura prelazeći na drugu književnu scenu. Uđimo u neku od većih knjižara, toliko, ništa više. Na policama ćemo ugledati ogroman odeljak s natpisom 'Poezija'. Mnoštvo probranih pesničkih zbirki, stranih i domaćih, uredno poređanih po abecednom redu. Uzimam Mondadorijevo najnovije izdanje poezije, lep povez, tvrd papir, dizajn Enco Kuki, neverovatno, samo u tri boje! Ažurirani izbor knjiga, mladi ljudi koji zastaju, prelistavaju, kupuju po dve-tri knjige i upućuju se ka kasi. Kraj kase, časopisi, unutra pesnici i kritičari ne govore jezikom minulih vekova, ne pišu o dalekim 'iskonima', govore nekim drugim, savremenijim jezikom, i gle, debatuju o poeziji. Pitaju se koji su njeni putevi u novom milenijumu. Pesnici koriste i savremene teorijske termine!

Upoznajem studenta književnosti koji prelistava isti časopis. Nešto kasnije, u kafeu preko puta, razgovaramo o poeziji. Slušam, kako taj student već pametno priča. Ne mogu da se setim, ne mogu da se setim jednog univerziteta.

* * *

Beogradski Beton književni je dodatak koji izlazi dvotjedno uz dnevne novine Danas, a ima i svoju internetsku stranicu www.elektrobeton.net. Nastao je kao reakcija na pomanjkanje prostora za objavu negativnih književnih kritika. Osim kritikom, Beton se bavi i preispitivanjem odnosa književnih djela i ideologija, prvenstveno jakog nacionalističkog diskursa.

Beton predstavlja jednu vrstu reakcije na cementiranu i zatvorenu scenu 'gde vrana vrani oči ne vadi'. On predstavlja pokušaj da se izbori pravo na slobodnu kritiku koja će uzdrmati učmalost sredine i pomoći da se konfigurira književna i kulturna scena u kojoj će svatko moći reći što misli da mu se veruje te da se na taj način, u tom pluralizmu pristupa stvori scena u kojoj se zna tko što zastupa, što bi u konačnici trebalo dovesti i do puno bolje književnosti.

Odbrane tekstove Betona čitajte svaki drugi utorak na Booksinom portalu.