Page arrow

Žudnja za slobodom

Large maxresdefault

S naslovnice knjige.

Naslov knjige: Ne plači, dušo Autor knjige: Borivoj Radaković Izdavač: V.B.Z. Godina izdanja: 2021
Utorak
22.03.2022.

Osamdesetih je u bivšoj državi koja je, eto, što smo dalje od nje sve blistavija, još dok narodnjaci nisu bili na turbo pogonu, dakle tih osamdesetih, postojao hit pokojnog Šabana Šaulića koji je išao ovako: „Ne plači dušo, ja ću ti doći, do ponoći.“ Zapravo, Google mi je saopštio da se ovaj narodni hit pojavio famozne '84. godine, onda kada je Sarajevo bacalo zimska svetla daleko, a Vučko je bio sinonim za maskotu. No, to je već neka druga tema. Elem, tada sam, kao klinac, svaki put čuvši ovu pesmu u nekom autobusu ili na televiziji, zamišljao tu „dušu“ koja sedi i plače, dok se mačo (ali nežni) balkanski homo-ispičuturus negde doliva špricerom ili (još gore) rakijom. Ova mi je trivijalnost prva pala na pamet kada sam video naslov poslednje knjige Borivoja Radakovića Ne plači, dušo – premda odista jedno s drugim nema nikakve veze. Osim što sam i tada i sada zamišljao tu „dušu“ koja plače, koja je ženskog roda te koja se bori sa svojim strpljenjem.

Borivoj Radaković je nagrađivani i produktivni pisac iz Zagreba, rodom iz Zadra. Napisao je nekoliko romana i zbirki pripovedaka, kao i nekoliko uspešno izvedenih dramskih tekstova. Objavio je i antologiju lezbejske poezije Dvije, a s Mattom Thorneom i Tonyjem Whiteom uredio je zbirku priča savremenih britanskih i hrvatskih prozaika Croatian Nights. Ako na to dodamo zbirku o rock and rollu Zvučni zid koju je radio sa Arsenom Oremovićem i njegov konceptualni rad Visitor's Book onda je konstatacija da se radi o plodnom piscu više nego na mestu.

Ne plači dušo je njegovo poslednje ostvarenje u nizu i predstavlja zbirku od deset priča koje, iako na prvi pogled nisu povezane, ipak zaokružuju svojevrsnu tematsku celinu činjenicom da nam nude nekoliko lajtmotiva koji se provlače kroz redove od prednje do zadnje korice. Premda napisana u vreme korone, s obzirom na to da se ista pominje u nekim delovima, te da se radnja priča odvija u poslednje dve godine, ova zbirka ipak ne obrađuje ovaj specifikum našeg istorijskog i društvenog postojanja, već ga samo krajičkom oka u nekim narativnim napomenama onako ovlaš okrzne. Ako je postavio koronu u zapećak svog interesovanja, ne znači da se autor u svojim pripovetkama ne bavi pitanjima savremenosti i trenutnim problematikama. Naprotiv, teme su recentne i aktuelne.

U priči "Promatrač svijeta" koja se odvija u kafiću The Coffea Bean u Zagrebu glavni junak, koji je zbog pandemije primoran da radi od kuće, umesto kod kuće sedi u kafiću i promatra svet koji se tu vrzma. Iako je nominalno ovo priča o dvoje supružnika koji se stisnutim tegovima kolotečine u raljama navike i redundantnosti polakao udaljavaju i otuđuju, ipak se u podtekstu krije narativ koji je, po mom sudu, puno signifikativniji. Naime, muž radije radi u kafiću jer je to njegovo bekstvo od žene, on se tu može vizuelno napojiti mladim i živahnim devojkama, a dinamične energije drugih ljudi ga mogu ponovo približiti vitalnosti svakodnevice. Međutim, ni „ovdje me bar žena ne gnjavi“, ni „škicanje cura“ nisu ključne fraze u ovoj priči, već ta navodna prva pesma koju piše protagonista, koja se odnosi na tri devojke iz kafića, a koja počinje sa: „Ja bih vas gledao, a vi mene?“. S jedne strane, mladost kojom se napaja lik u priči možda je jedini način da metaforički preživi. S druge strane pak, premda protagonista zbilja nije pisac već knjigovođa, ipak se njegova tačka gledišta može posmatrati kao autorovo voajerstvo, pozicija kroz koju pisac može doći do raznovrsnih priča. Taj knjigovođa odista predstavlja neku vrstu voajera, ali kroz simboliku njegove pozicije, autor svojim postupkom aludira zapravo na pasivno opsceno posmatranje samog pisca.

U drugoj se pak priči naslova "Pogled s druge strane prozora" tematika voajerizma mnogo eksplicitnije obrađuje. Ovde je posredi opisivanje pravog voajerstva, odnosno žudnje glavnog junaka za takvim ponašanjem, koje ne završava najsrećnije. U ovoj priči glavni je junak predstavljen kao netko tko je voajerstvom opijen, kao da je posredi fatalna zavisnost od tajnog posmatranja ljudi, poput onih od kockanja, alkohola i sl. Baš kao i svaki ovisnik, i ovaj u priči je nepokolebljiv, beskrupulozan, nepromišljen, gotovo budalast u nameri da svoju potrebu za tom aktivnošću pošto-poto ispuni. Kao i svaki ovisnik, i ovaj je od nekoga bio „navučen“, konkretno od strane izvesnog Vilima. Kako posredno saznajemo Vilimov nesretni kraj, a junak u priči nastavio je da voajeriše izvesnog nabildanog muškarca, potpuno je jasno da su psihološki motivi i psihološki profili u priči obavijeni aurom komplikovanijom od puke zabave ili akutne avanture. Na kraju sve završava velikim batinama i rečenicom naratora priče da njegov voajerski prijatelj zapravo nije toliko sebičan jer je naposletku ipak s njim podelio svoj „početak, sjaj i kraj“. Ova rečenica otvara pitanja s koje strane prozora je zapravo pogled fokalizatora ove priče.

Ipak, kao dominantne teme ove zbirke možemo izdvojiti tri: Zagreb, nasilje i pitanje identiteta. Ovo je nesumnjivo zagrebačka zbirka u smislu mesta događaja. Osim priče "Uljez u lijesu", u kojoj jedan od likova nakratko putuje u Beograd na sahranu svoje prijateljice i bivše ljubavi, radnje svih drugih priča smeštene su u Zagrebu. Radaković ne relativizuje mesta događanja zamagljenim opisima već sasvim konkretno navodi tačna mesta bilo da su u pitanju tačne ulice, kafići, linije tramvaja, Trnje, Dubrava ili sl. Insistiranje na tzv. psihogeografiji predstavlja intencionalni postupak Radakovića, na kome vidno insistira.

Pored Zagreba, kao lajtmotiv se kroz priče ove zbirke provlači nasilje. Od prve priče simboličnog naslova "Sloboda", u kojoj svedočimo o pijanom agresivcu koji nasrće u gradskom prevozu na lezbijku i na čoveka za koga sumnja da je Srbin; preko ničim izazvanog nasilja nad biciklistom u priči "Ni uzrok ni posledica", pa sve do porodičnog nasilja u priči "Pisac posmrtnih govora", autor obrađuje nasilje kao integralni deo naše zbilje. Sasvim je jasno vidljivo da Radaković fokusira svoju pažnju na nasrtanje nad ugroženima, manjima, slabijima. Bilo da se radi o seksualnoj, etničkoj manjini, o deci kao nezaštićenim bićima, autor na površinu iznosi probleme agresije koja se polako normalizuje kako sastavni deo našeg društva.

Naposletku, dolazimo do teme koja se tiče pitanje identiteta. Ovde je najupečatljivija priča "Mi nemamo budućnost", u kojoj je žena pred penzijom u ljubavi sa 35 godina mlađim muškarcem. Strah od starosti i neprihvatanje godina kao činjenice možemo uzeti kao teme ove priče. Međutim, temeljitijim pogledom na radnju može se videti da se ipak radi o ljubavi, o prostoj činjenici da su se svoje zaljubili te da godine zapravo ne mogu uticati na to. U priči se ističu dva pitanja, ono vezano za ageizam, odnosno pitanje diskriminacije ljudi zbog starosti što se najbolje vidi u rečenici glavne protagonistkinje: “Pa jebem ti mater, ovi kenjaju o rodnoj konvenciji, rodnoj ravnopravnosti, o zajedničkim zahodima... Sve je to u redu, da bi reč rekla, i ja sam za, al dobna? A ko govori o dobnoj ravnopravnosti?" (str. 24.) Ova je priča vrlo slojevita pa se u njoj može nazreti i pitanje Jokastinog kompleksa majke mladića koji, bežeći od stiska svoje mame, nailazi na svoju ljubav, na svoju drugu, drugačiju mamu.

Izričitije se pitanje identiteta naglašava u priči "Njega nema", gdje se taksista koga glavni lik priče zaustavlja suočava sa situacijom u kojoj mu supruga doslovno oduzima identitet i dodeljuje ga drugom čoveku. Njemu je naime nakon izvesne nesreće lice potpuno zamenjeno kožom iz stražnjice, a on je, premda ostavši živ, proglašen od strane svoje žene za mrtvog. Ova je priča povezana sa pričom "Rođendan", one se praktično nastavljaju jednim narativnim i kompozicijskim iznenađenjem od strane autora. To je nešto čega fali jošte u knjizi, kako bi se zaokružio kontekst koji se hotimično ili nehotično stvara od "Slobode" u prvoj priči do slobode izbora u "Mačku", odnosno poslednjoj priči. Zbilja, priče nisu nedorečene ili nezaokružene, jedino što malo narativnih vratolomija u obliku spajanja radnji različitih priča ne bi škodilo, s obzirom na to da je pomenuti primer zapravo dinamičan i uspešan postupak autora. 

Posebno upečatljiva priča u zbirci je već spomenuta "Pisac posmrtnih govora" u kojoj se glavni junak sasvim slučajno pretvara u gotovo profesionalnog pisca i čitača posmrtnih govora. Ova me je priča podsetila na jedan slovenački film koji nosi naslov Odgrobadogroba, u kom je glavni protagonista takođe profesionalni govornik na sahranama u nekom malom slovenačkom gradu. U oba slučaja likovi svojim govorima, pogađajući prave reči, od sahrana prave posebne događaje. Međutim, postavlja se pitanje koliko je u svakom tom govoru zapravo lične ispovesti i uplitanja sopstvenog identiteta u onaj odlazeći pokojnika, te je li moguće napisati išta slično bez inkorporacije samog sebe u to.

Sve u svemu, zbirka Ne plači, dušo uistinu pripoveda o duši. Duši u urbanoj sredini, duši koja stari, duši koja žudi, koja voli, ili duši kojoj je potrebna pažnja. Nadasve o duši koja želi da bude slobodna. Nije slučajno što Radaković počinje pričom "Sloboda" i završava pričom "Mačak". Sloboda je sloboda kada je želite za sebe, a predstavlja balast kada odlučujete o sudbini drugog, kako navodi junak u "Mačku": "I evo, sada potpisujem: budem li ikada u takvu stanju, ubrizgajte mi otrov, isključite me s aparata, ali o životu i smrti, o još jednoj mogućoj sekundi života bilo koga drugog, bilo čega živog – ja neću odlučivati." (str. 170.) Mislim da je, naposljetku, citat više nego dobar kao poruka svima onima koji odlučuju o našim životima ovih dana mašući raznim razornim sredstvima.

Možda će vas zanimati
Kritike
Homepage large 2505 16.10.2011.

KRITIKA 131: Borivoj Radaković

Na tekstu je rađeno upravo onoliko koliko je bilo potebno da se on upriliči za večernju zabavu srednjeg sloja u Zagrebu ili bilo gde drugde na ovim prostorima.

Kritike
Homepage large 2016 13.06.2010.

KRITIKA 78: Borivoj Radaković

Umesto anahronog istorijskog komada, dobili smo kritičku sliku društvene i moralne dezintegracije koja se prelila u naše doba da podseti i opomene.

Kritike
Homepage large 1759 25.10.2009.

KRITIKA 50: Borivoj Radaković

Roman 'Sjaj epohe' donio je prozu zasićenu asfaltom, navijačima, 'kvartovskom šprehom', krvlju, znojem i spermom – ali i puno više od toga.

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu