Damir Avdić:
Ne želim da pobijedim. (Algoritam, Zagreb, 2014.)
Poznata je maksima legendarnog Broja Jedan iz tajne grupe TNT koja kaže:
Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti. Međutim, šta se dešava kada ne želimo da pobedimo, odnosno zbog čega je verovatno važnije od svega upravo to ne-htenje pobede?
Tuzlanski umetnik nastanjen u Sloveniji, Damir Avdić, objavio je svoj četvrti roman naslovljen Ne želim da pobijedim. (tačka je integralni deo naslova) i u njemu nudi veoma uverljiv odgovor, i književno i na svaki drugi način, zbog čega je važno ne ne-biti-luzer nego ne-biti-pobednik. Time želi da naglasi razliku između odbijanja mogućnosti da uživaš u pobedi i stanja poraženosti, jer radi se o dve potpuno različite stvari, te se tako nastavlja na onu etičku tradiciju koju je u ovdašnjim književnostima (tada je to bila jedinstvena jugoslovenska literatura, a on njen poslednji pisac) postavio Danilo Kiš citatom iz Talmuda koji kaže da je bolje biti među progonjenima nego među progoniteljima.
Ono što odmah upada u oči čitaocu koji otvori knjigu jeste odsustvo poštovanja pravopisnih i gramatičkih pravila. Avdić u ovom romanu stvara idiosinkretički jezik, rekao bih, iz dva razloga. Jedan je što mu je neophodno da tekst smesti unutar jedne svesti, odnosno da ga locira njenim tokom i na taj način, ponovivši modernistički eksperiment, jasno stavi do znanja da mu je on i formalno i sadržajno bitan.
Nema postmodernističkog relativizma, nema poigravanja sa stvarnošću (stvarnostima?) ona je tu, ali je duboko i istinski lična i samo kao takva može da se posreduje. Ako se to poklopi sa nekim, tim bolje, međutim to nije važno. Sve njene manifestacije u ovom romanu pripadaju samo onom u čijoj se glavi odvijaju i prestavljaju samo i isključivo njega, te je tako moguće objasniti gomilu nedoslednosti, nelogičnosti i kontradikcija, ali i onoga što bismo nazvali 'politički nekorektnim' rečnikom.
Drugi razlog zbog kojeg Avdić napušta standardizovani, takozvani književni jezik jeste što je on kao medijum nosilac smisla, i to upravo onog koji se već u naslovu odbacuje. Naime, jezik koji funkcioniše unutar društvenog sistema (treba li reći kapitalističkog) deli ljude na pobednike ili poražene. Ne postoji to treće stanje, ili nadstanje neprihvatanja igre u kojoj postoje samo dve mogućnosti. Zbog toga je neophodno sa takvim sistemom raskrstiti, i to je jedan vid revolucionarnog ponašnja, odbijanja da se pristane na uslove koji su nam nametnuti.
Kroz svoj roman Avdić ih demaskira, raskrinkava, ogoljuje i konačno odbacuje. Zbog toga i tačka u naslovu. Ona se obično ne nalazi tu, naslov je nešto što nema kraj, iza čega ne sledi nikakva cezura, što traje od trenutka kada je tekst pušten u svet do kraja veka i nosi sa sobom naslage istorijski učitanih značenja. Pomislite samo na, na primer, Stendalov roman Crveno i crno. Mi tačno znamo šta to znači, ali i šta je značilo i šta će značiti. Njegova 'bestačknost' istovremeno je i osuda na usud beskonačnosti. Avdićeva odluka da tačka ostane unutar naslova još jedan je simbol pobune protiv ustaljenih normi, ali i prihvatanja konačnosti. Iza tačke je beskraj, međutim ono što se nalazi pre nje pripada samo onom koji izjavnu rečenicu potpisuje, u ovom slučaju to je Damir Avdić.
Iako se naizgled čini da je Avdićev potez u suštini ponavljanje upravo one slobode koja bi trebalo da je inherentna umetnosti (ovo povezivanje slobode i umetnosti je romatičarska tradicija koju mi prihvatamo zdravo za gotovo), čini mi se da on čini mnogo više od toga. Bez obzira na uzuse objavljivanja teksta u poznatim, često tržišno određenim okvirima, on sa tom i takvom umetnošću i književnošću raskida.
Ovo je očito i na tematskoj ravni romana. Narativ se bavi ili, možda bi bilo bolje reći, narativ se piše iz pozicije subjekta koji se seća i pokušava sebi da objasni upravo promenu u Weltanschauungu koja se dešava tu neposredno u vrlo opipljivom aoristu, bliskom svršenom prošlom vremenu. Na neki način radi se (auto)biografskom preispitivanju do kojeg dolazi jer se posednik svesti čiji tok pratimo nalazi na prekretnici, rađa mu se drugi sin i on se odjednom oseća moćnim, srećnim i pokušava da nađe odgovor na to zbog čega je tako. Šta ga, uprakos svim nedaćama koje je prošao, sada čini zadovoljnim.
Povest počinje sećanjem na dečaštvo, na rane tinejdžerske godine, i druženje sa ljudima koji su uticali na njega, a završava se epifanijskim trenutkom sagledavanja sopstvene pozicije u svetu u kom istovremeno dolazi do potpunog osvešćivanja ideje zabeležene u naslovu. Drugim rečima, čovek može postati potpuno srećan samo onda kad napusti želju za pobeđivanjem i kad transcendira tu dihotomiju pobednika i poraženih, odnosno progonitelja i progonjenih. Samo kada se lišim želje da bilo koga i bilo šta pobedim postajem slobodan. Zbog toga je Avdićev roman nastavak i/ili nadogradnja onog etičkog obrta koji je Kiš u Peščaniku započeo. On je, ako je tako moguće reći, Peščanik za dvadeset prvo stoleće.
U Avdićevom tekstu postoje mesta koja nagoveštavaju početke ove promene, a data su kroz dijalog prijatelja. Tehnika koja se koristi najviše podseća na Ljosino remek-delo Razgovor u Katedrali, samo što je okvir drugačiji: ratna i tranziciona Bosna, i sve njene nedaće i kontroverze. Upravo to čini ovaj roman politički i ideološki aktuelnim i zanimljivim.
Za razliku od, na primer,
Tiketa za revoluciju u kojem je stanje detektovano i dovedeno do paroksizma, ovde ga se subjekt/svest/narator konačno oslobađa. Ono za njega postaje nevažno. To ne znači da ga je razumeo, već samo da ga je nadrastao te ukoliko je prethodni Avdićev roman pokušao gotovo sociološki da objasni ono što se u Bosni (a primenljivo je na čitavu bivšu Jugoslaviju, s izuzetkom možda Slovenije) dešava, onda ovaj kao da svedoči o duhovnom nadrastanju te situacije.
Ovo se vidi i kroz potpuniju dekonstrukciju jezičkog izraza koji je u ovom romanu na pojedinim mestima veoma blizak poetskom. Metonimijski način izlaganja na pojedinim mestima potpuno je prekinut i zamenjen metaforičkim, da ostanem kod Jakobsonove dihotomije. Istovremeno, na planu značenja kao da je konačno došlo do razumevanja, do one dubinske fenomenološke spoznaje pravog stanja stvari i sada ga je moguće nadrasti: konačno je moguće biti srećan u vezi sa tim.
Na neki način, Avdić je dosegao zen, prepoznavši vrednost puta u odnosu na sam cilj, ali i više od toga – i to je ključno – cilj je prepoznat kao lažan, idolatrijski i suštinski ne-ljudski, a ja bih dodao i, iako nisam siguran da bi se autor sa tim složio, kapitalistički.
Ono što roman čini dodatno ubedljivim jesu autorefleksija i autoironija kojom se Avdić brani od igranja na granici između sentimentalnog kiča i kvalitetne književnosti. Tome svedoče, na primer, scene u bolnici pred operaciju bruha ili scene u sarajevskoj kafani kada sreće svog prvog bubnjara. Avdić je, kao pisac, veoma dobro svestan zamke u koju može da upadne jer njegov roman u svakom trenutku može da zaliči na neki alternativni self-help priručnik.
Opšte je mesto da je neuporedivo lakše pripovedati o teskobi i mraku, nego o sreći i zadovoljstvu, ali on vrlo umešno odrađuje dramaturšku liniju priče ne dajući ni u jednom trenutku prevagu osećaju blaženosti spoznaje i odluke da se odupre svetu ovakvom kakav jeste, nad onim da je put do nje posut kontradikcijama, nesigurnostima i nelogičnostima, te iznad svega sopstvenim slabostima i konformizmom, oličenom u prihvatanju uslova koje vam društvo neprekidno diktira. Zbog toga možda toliko priče o propuštenoj ljubavi i o prijateljima kao tačkama sa kojih je već bilo moguće doseći tu ideju, spoznati da je sve osim tih emocija lažno. Istovremeno oni predstavljaju teme za autorefleksiju i ostavljaju mogućnost podsmevanja samom sebi i sopstvenoj naivnosti.
Avdićev roman predstavlja vrhunsku, iako atipičnu književnost, upravo stoga što je sasvim ličan. Naše čitanje pokušava da ga univerzalizuje i da mu dodeli poruke koje mu možda i nisu namenjene, ali to je proces koji je neraskidivo vezan sa postvarivanjem književnog, ali i svakog drugog umetničkog dela. Ovim se pisac kao istorijski pojedinac oslobađa svake odgovornosti od onoga što fikcionalni tekst može da učini u stvarnosti, ali snosi posledice svojih est-etičkih izbora. Avdićevi su slični mojima pa je moje oduševljenje ovim romanom tim veće.
Vladimir Arsenić
foto:
U.S. Army ***
Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala
www.e-novine.com. Piše povremeno za
Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis
Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.