Page arrow

Užitak u tekstu

Large holmo kc6jxr2vgem unsplash

Foto: Holmo, Unsplash.

Naslov knjige: Ulica Ferde Pomykala 17 Autor knjige: Ivica Ivanišević Izdavač: V.B.Z. Godina izdanja: 2021
Utorak
08.11.2022.

Postoje knjige koje su istovremeno i loše i odlične. Zvuči paradoksalno, ali zbilja je moguće da je knjiga slaba na nekom od svojih hiljadu nivoa, ali da, uprkos tome, poseduje magiju koja vas vuče da je pročitate do kraja, da je kako se to lepo kaže progutate. Postavlja se naravno pitanje da li je „gutanje“ kvalitet sam po sebi, odnosno da li je zadovoljenje makar i najnižih intelektualno-emotivnih poriva kao što je onaj „šta je bilo na kraju“ ili „ko je ubica“ ili „jesu li se sreli i ostali da žive happily ever after“ dovoljan estetički razlog da kažete ovo je dobra knjiga. Ne znam, nisam siguran, ali u moru narativnog sadržaja koji nam se nudi od serija i filmova, preko igrica, pa sve do društevnih mreža, jedno do dva popodneva provedena uz zabavnu knjigu deluju kao luksuz na kojem vredi insistirati. Tako da, čak i ako su neke estetičke kategorije na relativno niskom nivou, treba knjiškom sadržaju progledati kroz prste i dati mu „topa viška“.

Postoji splitska škola pisanja, definitivno. Od Miljenka Smoje, preko Ćiće Senjanovića, trijumvirata vrlih majstora iz Ferala, Bobe Đuderije, Tanje Mravak, Ante Tomića pa sve do Ivice Ivaniševića ide poveznica satire i humora, koja ionako teškom životu, dodaje „pinkicu smija“ jer da njega nije, davno bismo poludeli. Došli bi nam glave svi naši demoni koje tako uspešno gajimo u političarskim foteljama, toliko im se umiljavamo dok razbijaju tuđe glave, vrše fizičko, psihičko i estetsko nasilje nad nama, našim gradovima i državama. Zbog toga im se smejemo, navijamo za luzere, uživamo u svakoj nepodopštini koja vladajućoj kasti zagorčava život. Zbog toga su nam dragi i Robi K. i njegova familija, Kožo, junaci Malog i Velog Mista, Poskoci i ostali simpatični prevaranti koji se kroz život snalaze dovitljivošću i hrane svoju braću i sestre po nevolji i slabosti nadom da nije sve zauvek izgubljeno, da još ima ljudi i da je Diogenovo nošenje sveće na trenutak upalilo.

Roman Ivice Ivaniševića Ulica Ferde Pomykala 17 pisan je po uzusima tvrdo kuvanog krimića. Imamo policajca Franu Bagata koji rešava slučaj dvostruke smrti Luke Martinisa. Sve što se tiče motivacijskog sklopa unutar narativa škripi ozbiljno. Najpre, nije nam jasno zbog čega se pomenuti policajac uporno drži slučaja koji deluje nerešiv i zapao u ćorsokak, niti šta se dešava s ostalim slučajevima na odeljenju za krvne delikte u splitskoj policiji. Nepoznato je zbog čega su negativci tako blagi prema njemu i njegovoj slučajnoj partnerki, kad je očigledno da je njihova moć ogromna, a znajući, je li, gde živimo, nežnost takvim tipovima nije jača strana. Ukoliko bih krenuo da nabrajam i da ukazujem na slaba mesta, lista bi mogla da ispadne poprilično dugačka i da u tekstu ne ostavi dovoljno mesta za sve pozitivne stvari koje su mi se dogodile tokom čitanja i koje su, naposletku, prevagnule da ovu knjigu preporučujem svima i svukuda, uprkos njenim očiglednim manama.

Ono što najpre upada u oči jesu šabloni po kojima likovi i narativ funkcionišu, na koje ne možete da ostanete ravnodušni. Protagonista je ne preterano inteligentni, proždrljivi policajac u punoj snazi koji obožava klasičnu muziku. Pored toga što ima oca na umoru u hospiciju, ima i srce na pravoj strani, pošten je i privržen. Njegovo ponašanje i delovanje ne deluju kao nekakav organizovan šerlokholmsovski, niti poirotski način rešavanja slučajeva. Štaviše, on je neko ko pre ide glavom kroz zid, prateći sopstvenu intuiciju, baveći se trivijalnim stvarima, gubeći vreme u ćorsokacima. Protagonistkinja, s druge strane, džangrizava je i hirovita magistra farmacije neobičnog imena Ingrid. Uporna i pronicljiva, trpeljiva i sjajna kuharica, njena radoznalost je zapravo ono što na kraju pokrene slučaj Martinis s mrtve tačke. Ona je mnogo hrabrija od Frane. Spremna je da rizikuje, ali i da plati cenu tog rizika, čak i kada je nije svesna.

Njih dvoje čine idealan par za rešavanje slučaja koji se, ne bilo mu zapoveđeno, reši nekako sam od sebe, gotovo bez njihovog direktnog učešća. Naravno, za happy end su zaslužni i sporedni likovi – vesela grupa kvizaša, ekipa koja uredno pobeđuje u kafanskim kvizovima, nekrunisani šampioni Splita i cele Dalmacije, te drugi na državnom takmičenju u Zagrebu, ako tako nešto, kao što je nacionalno takmičenje u kafanskim kvizovima i postoji. Bez njihove pomoći i uloga koje odigraju na samom kraju, ne bi bilo ništa od uspešnog rešavanja slučaja.

Kad se, dakle, spoje sve silnice u geometrijskom polju misterioznog slučaja Martinis, ne postoji sila koja će odvući ovaj tekst od zasluženog zaokruženja svojstvenog žanru. Ono pak što nije svojstveno žanru, a vredno je pažnje čitalaca, jesu najraznoraznija skretanja s linije narativa koju čini autor/pripovedač. Naime, roman se otvara svedočenjima najrazličitijih likova koji su mogli da budu u vezi s Lukom Martinisom: od njegovog komšije, preko kćeri njegovog očuha, drugova iz osnovne, srednje škole, kolega s fakulteta, pa čak i prijatelja iz JNA, s obzirom na to da je Martinis služio u istoj. U Hrvatskoj vojsci nije mogao jer je 1991. godine prvi put poginuo, na Buškom jezeru u blizini Livna.

Takva sižejna konstrukcija daje priliku autoru da se razmaše različitim jezičkim idiomima, uključujući i jedan iz Srbije, ali i da da panoramu društva u kojem živi(mo). Normalno je, kao što primećuju i policajci Frano i Joško, da većina ispitanika koji su izjavu dali, priča isključivo o sebi, a malo ili nimalo o Luki Martinisu. Ova bahtinovska polifonija daje Ivici Ivaniševiću priliku da piše štagod poželi u glasu u kojem god poželi. Čitaocima ona predstavlja puko uživanje, posebno što sa samim razrešenjem misterije Martinisovih smrti nema nikakve veze.

I onda se s pravom možete zapitati a zašto se kvragu našlo toliko nepotrebnog teksta u romanu. Odgovor je zaista banalan, kako kaže sam protagonista, „za babino brašno“, odnosno jer mu se tako ćefnulo i jer mu se moglo i jer je njemu, očigledno, pričinilo ogromno uživanje. I mislim da je tu ključ uspeha ove knjige. Ono što se može činiti suvišnim i nepotrebnim u ovom narativu jeste upravo ono što je njegovom autoru pričinilo najviše zadovoljstva: da kritikuje divlju gradnju u Splitu, da pominje lokalnu istoriju, da se sprda s Hajdukom, da nam natera vodu na usta pišući o raznoj spizi, koju Frano nemilice unštava, da se razmeće audiofilskim znanjem, da citira Viktora Ivančića i na taj način iskaže poštovanje svom uzoru i tako dalje. Sve to apsolutno nije ni zericu pomoglo Frani i Ingrid da reše slučaj, ali je tu da nama posluži kao svojevrstan katalog nebitnog znanja, kao materijal za izučavanje za sledeći kafanski kviz u kojem (ne)ćemo učestvovati. Povrh toga, postoji nepobitna ljubav koju autor/pripovedač oseća i gaji prma svojim likovima. Oseća se da su mu prosto dragi, čak i kad su glupi, zajedljivi, nasilni. On ima razumevanja čak i za okorele kriminalce koji, ni najmanje nalik stvarnom životu, veruju u moć reči.

Političke implikacije ovako skrojenog narativa nisu ni najmanje vesele niti ohrabrujuće. Naime, priča o Luki Martinisu osim što nam je donela zaista veliko čitalačko uživanje mogla je da nas „pouči“ i o tome da stvari, nažalost, ostaju nepromenljive i da je jedino što možemo da učinimo da pobegnemo odavde u nepoznatom pravcu, bez povratne adrese. To nije pravi srećan kraj. Onaj kojem bi se možda nadali, a koji podrazumeva kaznu za zločince, ova knjiga uopšte ne registruje kao moguć. Zlo nikad neće biti zaustavljeno. Njemu se možemo smejati kad ga prevarimo, ali taj je smeh samo malo skretanje s puta, tek trenutna uteha dok bilmezi i nasilnici tipa Čelarevog sina i dalje bivaju šerifi u našim gradovima. Smeh se ni u ovom slučaju nije pokazao učinkovitim u stvarnoj promeni sveta. On jeste tu da destabilizuje, da detronizuje, da pokaže da svaka medalja ima i drugu stranu, malo je reći smešnu, ali suštinski Krešo/Đuro i njegovi pajdaši i dalje vladaju lišeni elementarnog smisla za estetiku. Drugim rečima, vladaju ružno i bolno.

Možda je stoga uteha upravo u tom povlačenju koje nam knjiga u odnosu na sve ostale medije daje. Ona je tihovanje i vreme posvećeno sebi, ona je luksuz u ludom i sve luđem vremenu u kojem živimo, a koje relativizuje i znanje i istinu i pravdu. Zato se vraćajmo knjizi i književnosti i budimo blagonakloni prema njoj, posebno ako uspe makar malo da nam vrati. Roman Ulica Ferde Pomykala 17 Ivice Ivaniševića to neštedimice čini.

Možda će vas zanimati
Kritike
Homepage coelho 26.03.2017.

Dosada književne korektnosti

Recentni pobjednički romani nagrade VBZ / Tisak Media nisu potpuno loši, ali se zadržavaju na razini odmjerenog i nazovi-duhovitog.

Piše: Ivan Tomašić

Preporuke
Homepage 4607526440 7b239b65c6 z 26.05.2015.

Pomalo... Ae!

'Split za početnike' Renata Baretića i Ivice Ivaniševića nije obična knjiga, baš kao što ni Split nije običan grad.

Piše: F. B.

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu