Utapanje u Weltschmerzu

Plivač, novi roman pesnika i romanopisca Ivice Prtenjače, još je jedan roman o ratu. U njemu ipak čitalac neće pronaći ekstenzivne opise ratnih sukoba, već događaje koji obeležavaju sam početak ratnih operacija. Radnja je smeštena u 1991. godinu, no rat je ovde takoreći tek naznačen, anticipiran, a svaki utisak koji roman izaziva diskretno se oslanja na čitaočevo znanje i svest o tome "šta je bilo kasnije".

Na neimenovanom hrvatskom ostrvu, dvadesetogodišnji Andrej, pasivan, ciničan, a možda i depresivan mladić, uplašeno čeka da mu stigne neizbežni poziv za vojsku. Dok čeka, on beleži (u 1. licu) promene koje se dešavaju na ljudima i građevinama, zapaža kako je nesretan brak njegovih roditelja, kao i njihove mediokritetske karaktere, primećuje da je komšinica u vezi s glavnokomandujućim na ostrvu (što verovatno uzrokuje da njen muž bude među prvima poslat na ratište), neobične navike (i rastuću fascinaciju ratom) lokalne "lude" Enrika, itd. Njegove malobrojne aktivnosti uglavnom su u vezi s Anom, devojkom iz Švedske u koju se zaljubio, kao i plivanjem i ronjenjem. Otud i naslov romana, mada on svakako ima i metaforičko značenje: pasivno posmatrajući društvo koje se nezaustavljivo kreće ka krvoproliću, Andrej, kako se čini, kroz sve to pliva – nizvodno, nezainteresovano, iako s ogorčenjem. Roman se završava, između ostalog, njegovim komentarom da mu je "napokon svejedno". (str. 196.)

Kako čitalac treba da posmatra Andreja, do kraja romana ostaje nejasno. Svoju pasivnost, čitaocu i inače očiglednu, on ne skriva. Konstantno izjavljuje nešto poput: "Moja su ramena od malena razgibana od slijeganja. To ja učinim, sliježem ramenima i šutim." (str. 109.) Njegova nedobronamerna tumačenja postupaka ljudi oko sebe ponekad ga čine prilično antipatičnim. Od početka romana, on se izražava veoma negativno o svojim roditeljima, njihovom patrijarhalnom međusobnom odnosu, ocu kao suštinski nesposobnom (takav je, doduše, i on sam), majci koja svako malo omekšava kvasac, itd. Uprkos tome, kako pripovest odmiče, čitaocu roditelji nisu sve odbojniji, već je to upravo sam Andrej.

Od kad mu postane jasno da se negde u blizini dešava rat, Andrej se skriva, neprestano i aktivno uplašen da poziv ne stigne i njemu, a usput se seća služenja vojnog roka. Ovo su reminiscencije, ali ponekad i anticipacije, kao kada je "stotinjak ljudi nešto pjevalo, izvikivali su parole i nosili slike Slobodana Miloševića". (str. 95.) Kada mu poziv napokon stigne, Andrej se oseća slobodnim jer  više ne mora da strepi. Ali njegova majka je pronašla način da ga izbavi (način svima poznat i prilično bezopasan, iako u ovom slučaju skup). Na to on komentariše: "Kako li je samo ovo iskopala, i na kraju zašto, pa do jučer smo o ratu govorili kao o nečemu dalekom, čak i bezopasnom. A onda, naglo otrežnjenje, blizina pogibelji. Je li zato što sam pitao gdje će me sahraniti? Je li to rečenica koja je razjarila vatru straha [...]?" (str. 175.)

Andrejeva neopravdano prezriva ironija prema majci (pri kraju romana on priznaje da bi "zavodljivom preziru" trebalo da dođe kraj) prilično je odbojna kada se uzme u obzir da je tema praktično čitavog romana, više nego bilo šta drugo, njegov strah od odlaska na ratište. Treba navesti još jedan razlog zbog čega je čitaočev utisak negativan. Kao i junaci Petkovićevog romana Put u Gonars, Andrej je svakako dezerter u tom smislu što prezire svako nasilje i samo želi da ga ostave na miru (doduše, kako bi mogao da nastavi da sleže ramenima). Ali, dok kod Petkovića ova karakteristika od početka zadobija pozitivno značenje, a njegovi junaci se na različite male načine "izlažu" kako bi pomogli drugima ili zajednici, Andrej troši svoju energiju na plivanje i na cinično komentarisanje onoga što se dešava. Mada on beleži realije poput promene naziva radnje iz "Aurora" u "Croatia" i implicitno osuđuje nacionalistički zanos u koji sve strane zapadaju (najjasnije u sceni u kojoj katolički sveštenik blagosilja vojnike i vojno vozilo pred polazak, sceni koju je verovatno bilo hrabro napisati), on se, zapravo, vrlo malo bavi politikom.

Politikom se malo bave i Petkovićevi junaci, ali dok Petkovićev Nikola Luzer pokušava da parira opsednutosti italijanskog komandanta D’Anuncijom tako što mu priča o ruskim piscima, Andrejev angažman, čak i pasivni, doslovno je ravan nuli. On je krajnje egocentričan, a iako ga nešto navodi da neprestano priznaje svoj kukavičluk, ništa se ne menja. Za Andreja, "raspad bratstva i jedinstva", u najširem i u svakom smislu, izgleda nije preokupacija. Njega to gotovo da uopšte ne zanima. Kompleksnost srpsko-hrvatskih odnosa koju biste očekivali – s kakvim god implikacijama – u romanu koji se bavi '91. godinom, jedva da je i naznačena, i to samo usput, kao jedan u nizu detalja. Andrejeva je, u stvari, najveća briga da li će završiti "s odrezanom glavom" (str 74.) Ovo je potpuno ljudski, ali u  kombinaciji s njegovim nadobudnim, teatralnim načinom govora o svemu oko sebe, pa i o majci koja nastoji da predupredi da mu odrežu glavu, izaziva utisak da je Prtenjača želeo da nam pokaže koliko su "dezerteri" (ljudi koji ne žele rat) negativna pojava tako što će učiniti svog junaka antipatičnim. Ali veća je šansa da je čitaočev konačni utisak o ovom junaku zapravo izmakao autorovoj kontroli.

I Andrejev odnos s Anom samo je kulisa u njegovom neodređenom i ni na šta posebno neusmerenom Weltschmerzu. Taj odnos je vrlo paušalno ocrtan. Njegov razvoj je nagao (Andrej i Ana prvi put "proputuju vrući ekvator" veoma brzo nakon što se upoznaju, iako je Andrej, prema sopstvenim rečima koje se čine vrlo ubedljivim, pasivan i ne baš uspešan kod devojaka), a kada Andrej na 143. stranici kaže da ga niko ne razume osim Ane, čitalac ne može da se priseti nijedne situacije u kojoj ga je Ana razumela, ili barem situacije koja bi doprinela da Ana bude išta više od savršene devojke iz savršene zemlje. Kada Andrej kaže Ani i njenoj baki da dedi, koji se nalazi u bolnici, treba doneti neku hranu spolja, one mu kažu da to nije potrebno jer je on sada na bolničkoj dijeti. Andrej na to pomisli: "Aha, dobro, kako je lijep taj razum, kako je to lijepo i strano." (str. 140.) Ana i njena baka samo su simboli Švedske, a "Švedska" je sa svoje strane samo simbol svega što mi nismo – racionalna, napredna, bogata, ali, naravno, i hladna. Posredi su, naravno, ukorenjena opšta mesta.

Treba takođe reći da Plivač pati od jedne vrste patetike koju je, izgleda, još uvek uglavnom nemoguće zaobići pri bilo kom pokušaju da se govori o (našem poslednjem) ratu, i koju kao da treba "prećutati" jer "velika" tema kao što je rat ujedno služi i da je opravda. Prtenjačin jezik u Plivaču prepun je nepotrebnih metafora i perifraza, upotrebljenih i u bitnim i u nebitnim situacijama, što dovodi do krajnje jezičke inflacije, pa čitalac, umesto da bude emocionalno napregnut u odabranim, ključnim momentima, emotivno "napadan" u svakoj drugoj rečenici, postaje iscrpljen. Tako se na primer reč "oltar" umesto reči "ratište" upotrebljava više puta, uzgredno, umesto da se upotrebi samo onda kada Andrej kaže da ne bi voleo da vidi svoju glavu odrezanu na oltaru. Korištena konstantno kao "sinonim" za rat, ova reč gubi svoj metaforički potencijal. "To su dakle ljudi koji su bili na onom oltaru, ali vratili su se" (str. 139.), kaže Andrej usput, kada spazi ranjenike u bolnici u koju je dovezao Aninog dedu. Ovakvo izražavanje rezultat je pogrešne ideje da je književnost "kitnjast govor". Otvorite bilo koji klasik i videćete da tamo ovakvog nečega (usputne i izanđale metafore na banalnom mestu) nema.

Čitalac postaje emocionalno zaglušen zbog načina na koji je svaka scena, svaka reminiscencija, svaki detalj i okolnost, jezički tretirana kao da je presudna, izuzetno važna, metaforički značajna. "Ali more je bilo prazno. Pustinja." (str. 52.) Šveđanke Ane tada nije bilo na plaži, ali ne zato što je otišla nazad u Švedsku, zato što je nestala, jer je oteta, jer joj je odrezana glava. Jednostavno, nije je bilo na plaži u tom trenutku. Andrej će je sresti kasnije, to je tek početak romana, tek ju je upoznao, njihov odnos će se tek razvijati (doduše, nekoliko stranica kasnije će već imati seksualne odnose). Tako patetičan opis ničim nije opravdan. Ali evo jedne od situacija kada je "teatralnost" primerena: "Kamo? Govori čovek kojeg ne poznajem, pojavio se iz hale..." (str. 62.) Čovek kojeg ne poznajem ovde ne označava tek bilo koga: to je muškarac s "crnom futrolom za pištolj" kog Andrej ne poznaje ne zato što ga jednostavno nikad nije video, već zato što ga je tu, u to malo mesto gde se svi poznaju, doveo rat. Ova scena je važna jer upečatljivo govori o traumatičnim promenama koje stvara početak rata, i zbog toga je upotreba upadljive fraze čovek kojeg ne poznajem umesto, recimo, jednostavnog nepoznat čovek, opravdana.

Prtenjača i na nekim drugim mestima kreira poetski uspešne, istinski snažne i dirljive, a ne jeftine slike ili scene, npr. kada Andrej kaže da njegov ponovni susret s Anom nije moguć ne zbog njene udaljenosti ili drugih prozaičnih razloga, već zato što "nema više mora u kojem bi se vrhovi naših prstiju opet dodirnuli" (str. 187.) U tom trenutku, oni su se zaista "zauvek" razdvojili, a ni tog mora više nema jer je rat, kao i Andrejeva nesposobnost da mu se suprotstavi, ukinuo svaku nevinost. Nije dovoljno da neka fraza nešto znači ili nekako zvuči, potrebno je i da njena upotreba baš na određenom mestu, u određenom trenutku, bude smislena i opravdana.

Pripovedanje u prvom licu, i to događaja koji su možda i autobiografski (na to upućuje višak detalja u mnogim anegdotama, koji te anegdote nepotrebno komplikuju i čine nejasnima, umesto da bude prikazano ono što je važno da bi se preneo smisao anegdote), uvek je rizično. Iako je kontekstualno hrabar time što je "na pravoj strani", Plivač je drugačiji roman od onog kakvim je, verovatno, zamišljen, zbog iskrivljene percepcije svog junaka, koju autor, kako se čini, samo donekle kontroliše. Pre nego hrabar roman o ratu (osim, kao što rekoh, kontekstualno, a time aludiram na činjenicu da je objavljen 2019. u Hrvatskoj), to je prosečan roman o egocentričnom mladiću koga rat, raspad zemlje, smrt nevinih, nepravda, itd. vrlo malo zanimaju – tako se barem čini iz njegove pripovesti, koja se svim ovim, kada se sve uzme u obzir, vrlo malo bavi.

Moguće je govoriti o ratu a da se on jedva pomene, ali moguće je i tako nešto pokušati, ali ne uspeti. Ako je Put u Gonars Nikole Petkovića na ovaj prvi način govorio o Drugom svetskom ratu, na roman koji bi uspešno govorio o ratu devedesetih  – tako da njegovu vrednost i relevatnost vidi i onaj ko nije služio vojsku, i onaj ko 91. još nije ni rođen, i to ne samo danas, nego i za pedeset godina – izgleda još uvek čekamo.

Fotografija: Tim Sheerman-Chase; licenca.