Page arrow
Web banner 3Banner mobile 3
Piše: Dunja Ilić

'U ime oca i sina i kćeri': Željno iščekivanje kraja knjige

Large u ime oca i sina i k eri

S naslovnice knjige.

Naslov knjige: U ime oca i sina i kćeri Autor knjige: Kristijan Vujičić Izdavač: Fraktura Godina izdanja: 2023
Utorak
20.02.2024.

Kristijan Vujičić pisac je i urednik koji je za obe ove delatnosti svojevremeno nagrađen Kiklopom, a inače radi kao profesor filozofije u gimnaziji. Njegov novi roman, sedmi po redu, U ime oca i sina i kćeri, knjiga je od skoro trista stranica teksta štampanog valjda najsitnijim mogućim fontom, takvim koji vam slabi vid i stvara glavobolju. Uprkos tome, U ime oca je roman u kome možete da uživate ukoliko se pomirite s njegovom temom i njegovom metodom, ali čiji ćete kraj ipak željno iščekivati. A pod krajem ne mislim na razrešenje radnje, nego na momenat u kome će vas tekst razrešiti obaveze da ga čitate, u kome će, da parafraziram, kao jedan njegov junak, Ani Erno, sve reči napokon nestati.

Roman se sastoji iz tri dela, nazvana prema naslovnom „trojstvu“. Prvi i poslednji pripoveda Antonin Toni Lukovac, muškarac srednjih godina koji se suočava sa dolazećom smrti oca Josipa, kao i sa raskidom, koji se doduše dogodio dve godine ranije, ali koji on još uvek nije preboleo. Srednji deo kraći je spis koji umirući otac ostavlja sinu. Mada će neposredno pred svoju smrt otac reći Toniju kako zna da će on jednog dana „napisati roman o ovim događajima“ (str. 268), taj roman, odnosno ovaj koji mi čitamo, zapravo se sastoji iz relativno malo događaja, a puno zapažanja – o Zagrebu (otud outline grada na naslovnici), o Tonijevoj i Josipovoj prošlosti, o ljudskoj duši, o religiji, o filozofiji. Toni, koji je posle raskida napustio posao docenta na fakultetu, ironično naziva sebe „ranjenim misliocem, pseudointelektualcem, nepotrebnih činjenica znalcem“ (str. 40). To je samo jedan od mnogih disclaimera koje autor namenjuje čitaocima; roman je, rekla bih, strukturalno i idejno do detalja unapred osmišljen. Zato, kada vam bude dosta podataka o nekakvom manje ili više poznatom starogrčkom filozofu koji je rekao ovo ili ono o duši ili prolaznosti, vi ćete se setiti da je Toni sebe već nazvao „nepotrebnih činjenica znalcem“. A kada vam se učini da je previše scena u kojima neko odjednom zaplače, setićete se da je tema romana iščekivanje očeve smrti.

Međutim, pitanje je može li granična situacija smrti oca da opravda na primer to što i ni sa čim povezani šezdesetogodišnji „šankolog“ Ivek zaplače nad prolaznošću, zajedno s Tonijem, nakon što ga ovaj zagrli, i to već na 19. stranici. Ili pak to što je roman pun najrazličitijih likova koji se izražavaju sentenciozno, među kojima je i Jovan, kog Josip spašava od Oluje našavši ga sakrivenog u kući iz koje je trebalo da ode, a koji, u toj i takvoj situaciji, izjavljuje: „Znati dobro živeti isto je važno kao i znati kako dobro umreti“ (str. 154). Sam Toni sreće Sirijca Adonisa koji će pokušati da ga opljačka, ali će umesto toga otići s Tonijevim patikama, dok će Toni ponosno nositi pocepane „sirijke“, Adonisove patike, do kraja romana. Biće i tu plakanja, a za Adonisa će biti rečeno da je Toniju promenio život. Pokazaće se zatim da i Tonijev otac ima svog „Adonisa“ (a to nije pomenuti Jovan), i tako dalje. Ovo je roman u kome ima puno sudbonosnih susreta, mističkih i stvarnih povezivanja sa srodnim dušama, životno važnih razgovora i značajnog ćutanja. Ovo „puno“ u stvari je ipak previše, kako zbog emocionalnog tona romana, koji u jednom trenutku postaje neizdrživo patetičan (to sa sobom vuče i stil), tako, na kraju krajeva, i zbog strukture, koja sadrži previše „ključnih“ tačaka, iako sve, naravno, ne mogu stvarno biti ključne.

Ovi „sudbonosni momenti“ problematični su i zbog toga što suštinski realističkom romanu ukidaju deo uverljivosti. Tome zapravo doprinose i sasvim obični događaji. Na primer, to što na porodični put, očev poslednji, pored Tonija, njegove sestre Mine i nećake Flore, polazi i Tonijeva bivša ljubav, Darinka. Darinka je inače i Minina dugogodišnja prijateljica, ali okolnosti polaska žene za kojom Toni toliko pati na takav intiman porodični put jednostavno su realistički neuverljive. Darinka u stvari polazi jer to zahteva struktura, na putu će se dogoditi „razrešenje“ njenog i Tonijevog odnosa. Takođe, sadržina romana u mnogome se zasniva na nagloj promeni koju otac doživljava pred smrt, od hladnog profesora filozofije koji nije dozvoljavao deci da pričaju u njegovoj radnoj sobi, do sentimentalnog starca koji za odraslu decu ima samo reči hvale. Naravno da je takva promena u stvarnosti zamisliva, ali roman tu promenu ne ocrtava, mi samo odjednom čitamo kako je otac zbog nečega nahvalio Tonija, a da taj razvitak nije predstavljen kao razvitak, već Josip odjednom deluje kao potpuno novi junak.

Uopšte, U ime oca je roman dijegeze, a ne mimeze, pa je, pored strukturalnih zahteva koji sadržinom upravljaju od spolja, upravo to ono što ima loš efekat na uverljivost radnje, koliko god ta radnja u stvarnosti bila zamisliva i moguća. Tako recimo na početku trećeg dela, „U ime kćeri“, tinejdžerka Flora naglo dobija nagon da opet bude bliska s ujakom, kao što je bila u detinjstvu. Zašto baš tad? Možemo da zamislimo da je to jer je i sama Flora, inače sa slušalicama u ušima, pod utiskom dedine predstojeće smrti. Ali njen preobražaj u romanu nije tekstualno izveden, ocrtan, Florino naglo, prenaglo otvaranje čini se isforsiranim strukturom – jer, upravo je započeo treći deo romana, deo pisan „u ime kćeri“. Preobražaj potreban strukturi mogao je biti od početka građen – ali prezasićenost romana Tonijevim i Josipovim „filozofiranjem“ (str. 52) ukida prostor za uverljivu, postupnu karakterizaciju i razvitak radnje. Ova vrsta „artificijelnosti“, gde ono što je realistički moguće u romanu deluje strukturom isforsirano, prisutna je i u širem smislu u tretmanu koji „kćeri“, odnosno žene, dobijaju u ovom romanu.

Vujičić kao da želi da ispravi sve nepravde prošlosti, kako u životu svog junaka, koji nastoji da postane bolja osoba nakon što ga je ostavila devojka kojoj nikada nije rekao da je voli, tako i na nivou čitavog društva. Naslov u kome je ćerka dodata tamo gde je inače nema u tom smislu funkcioniše kao metafora romana. Dok se pozivaju na mislioce prošlosti, i Toni i Josip vode računa da se među njima nađu i žene, ali i, recimo, istočni filozofi. (Ovo nije implicitno: „da ispravim eurocentrizam ’povijesti filozofije’ koja se poučava na Zapadu, spomenut ću i kratku povijest odlazaka [smrti] istočnjačkih mislilaca,” kaže Josip Lukovac [str. 163].) Roman zatim sadrži i čitav „podzaplet“ Tonijevog poznanstva sa bivšom studentkinjom Brunom, čiji je otac, harvardski profesor filozofije koji nosi titulu „plemeniti“, najodvratniji mogući rasista i malograđanin, i kome će se Toni na kraju suprotstaviti demonstrativno napustivši večeru. Tekst je takođe ispunjen citatima i referencama na perjanice ženske književnosti kakve su Simon de Bovoar, Olga Tokarčuk, Ani Erno (koju Josip citira razmišljajući o svom kraju). A kada Toni dobije spis koji mu je otac namenio, mada nema indikacija da Josip s ćerkom vodi filozofske rasprave kakve vodi sa sinom, mi tačno znamo da mora da postoji i spis namenjen njoj, a to će se kasnije i potvrditi.

Ne radi se ovde o tome da je svetu, odnosno ženama, nemoguće ugoditi: sve je to, da se tako izrazim, pohvalno, a često i simpatično, kao što je i sam Toni simpatičan. Ali sve je takođe pomalo i naivno, baš kao kada na večeri na kojoj Brunin pl. otac pominje „jednog običnog afričkog nigera“ Toni izjavi kako „nije mogao vjerovati onome što čuje“ (str. 210). Kako nije, kada je već prilikom prvog pojavljivanja ovog harvardskog profesora sve potpuno jasno? U ime oca i sina i kćeri roman je u stvari preplavljen logorejičnom erudicijom oca i sina u kome ćerke, mada predstavljene kao samosvojne žene, zapravo jedva progovaraju. U jednom trenutku, nakon govora o tome kako su žene u prošlosti posmatrane kroz prizmu muškarca, Josip pasionirano završava svoju poslanicu: „Kćeri moje, budite u potpunosti svoje, nadiđite ograničenja patrijarhalnog odgoja“ (str. 237). Kao i sve u romanu, i činjenica da ovi muškarci „predaju“ svuda i uvek, pa i tokom onoga što bi trebalo da bude ravnopravni dijalog, u tekstu je implicitno disclaimovana njihovim profesorskim karijerama i činjenicom da se Josip bliži smrti, kao i Tonijevim prolaskom kroz proces „preobražaja“, o kome on onda svima govori. Ali Vujičić dopušta i scene poput one kada, nakon Tonijeve priče o „životu kao mogućnosti“, Mina kaže „imaš pravo, život je mogućnost“, a on joj uzvrati: „tako je“, kao da ta žena, obrazovana psihološkinja, odgovara na času (str. 258). U ime oca iz očiglednih razloga podseća na Sofijin svet Justejna Gordera, s tom razlikom što Mina, kao ni Darinka, a uostalom ni Toni, nisu deca.

„Događaji“ koje Toni ispisuje u ovom romanu treba da pokažu njegov razvoj od muškarca koji, nakon majčine smrti, nije mogao istinski da se otvori za ljubav, i kojem je stalno bila potrebna validacija, do muškarca koji postaje skromniji i mudriji, i odlučuje da ode na ostrvo i tamo postane školski profesor. (Ne bih da odajem šta se na kraju dešava s Tonijevim i Darinkinim odnosom, ali Vujičićeva odluka je tu dobra.) I uprkos insistiranju na Tonijevoj pozitivnoj promeni i opštoj jednakosti – i ljubavi kao smislu života, i hrišćanstvu kao religiji praštanja – na kraju čitanja, ovaj roman u kojem muškarci pričaju, a žene slušaju i potvrđuju, ipak ostavlja pomalo gorak ukus u ustima. U svakom bi slučaju bilo teško ne primetiti kakav je u praksi odnos među polovima u ovom romanu, ali, sam je autor taj koji, svojim načelnim i upornim insistiranjem na ravnopravnosti žena, čini da njeno relativno odsustvo u onome što je zaista prikazano negativnije i izraženije padne u oči. Nije ovde, a ni drugde, reč o merenju svakog dela nekakvim feminističkim lenjirom, već o merenju onoga što tekst/autor misli da govori i onoga što je stvarno „rekao“.

Strukturalno i idejno previše pomno i unapred isplanirana, možda zahvaljujući autorovom uredničkom iskustvu, U ime oca i sina i kćeri Kristijana Vujičića još jedna je knjiga koja pokazuje da ideja i struktura nisu sve i da, ako se izvitopere i postanu glavne, mogu negativno da utiču na sopstvenu razradu. Ona takođe pokazuje da disclaimer ponekad nije dovoljan da opravda sve što u tekstu piše. Zanimljiva za ljubitelje nepotrebnih činjenica i pseudofilozofskih razglabanja o duši, logosu i životima velikih ljudi iz prošlosti, to je ipak knjiga koja retko koga neće zamoriti, što zbog repetitivnosti tih razglabanja, što zbog repetitivnosti motiva, a napokon i zbog svoje dužine – posledice, između ostalog, upravo te repetitivnosti.

Možda će vas zanimati
Kritike
Homepage bukowski 08.05.2016.

Estetski i tržišni promašaj

'Knjiga izlazaka' Kristijana Vujičića još je jedna u nizu koja zbog konformizma, profita i pokušaja da se svidi iznevjerava obilje mogućnosti.

Piše: Vladimir Arsenić

U fokusu
Homepage ece 25.05.2015.

Od kriminala do otpora

Ece Temelkuran prvo je sudjelovala na tribini o filozofsko-sociološkom pristupu krimićima, a zatim je predstavila svoj novi roman.

Kritike
Homepage ostar start 05.03.2012.

KRITIKA 141: Mića Vujičić

Osnovni problemski čvor romana predstavlja pitanje identiteta, koje Vujičić zapliće nenametljivo, ali dosljedno.

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu