U bari političke historije

Čovjek bez lica je drugi roman Milorada Popovića, koji se već na crnogorskoj i na postjugoslovenskoj književnoj sceni istakao svojim prvim romanom Karnera, za koji je dobio prestižnu nagradu Meša Selimović za 2013. 

Pogledamo li naslove sedam Popovićevih zbirki poezije i naslove eseja koje je izdao do sada (Cetinski ljetopis, Nesigurna zemlja, Mali narod i nacionalizam, Crnogorsko pitanje, Podijeljena nacija, Njegoševo nasljeđe itd.), možemo doći do zaključka da je piščeva opsesivna tema rodna Crna Gora. Sa tog puta pisac nije skrenuo ni u svom poslednjem ostvarenju, pozamašnom romanu kojeg je posvetio crnogorskoj i jugoslovenskoj skorijoj istoriji.

Na dan Antibirokratske revolucije 7. oktobra 1988. protagonista Šćepan Dragišić u svom stanu dobija vest da mu je otac Tripko preminuo. Otišavši u Grebac kako bi ga sahranio, sreće Borka Dakovića, bivšeg špijuna iz vremena SFRJ koji mu otkriva pravu očevu profesiju, špijunski život, te ga upozorava na kovčeg u kome može pronaći sve njegove beleške. Od tog trenutka radnja u romanu ide napred i nazad kroz vreme, odmotavajući tajne prethodnog sistema, pikanterije skrivenih dvostrukih i trostrukih života, anomalije komunističke ideologije te zalazi u sitne detalje ljudske prirode. 

Roman je koncipiran od devet novela koje možda uz male intervencije mogu funkcionisati i zasebno, ali su uglavnom duboko povezane centripetalnim narativnim krugovima koji vode ka jezgru, centru radnje, a to je nesumnjivo glavni junak romana Šćepan Dragišić. 

Kroz roman otkrivamo piščeve opise Crnogoraca koji su se borili protiv "srpske okupacije" pobegavši u Italiju, Crnogorce koji su bili "veći Srbi od Srbijanaca", italijanske fašističke strukture pre Drugog svetskog rata, nemački nacizam u povoju kao i u njegovoj punoj snazi, partizanski otpor, ambivalentnost četničkog pokreta, albanske separatiste i potlačene albanske seljane, ustaše, komunistički režim te antikomuniste, disidente i svakojake balkanske nacionaliste. 

Kroz tih devet delova romana, mi se kao čitaoci možemo osetiti kao u 'vlaku smrti' koji se kreće gore-dole, levo-desno, kao da će svakog trenutka ispasti iz šina, premda se do poslednje tačke u romanu to neće desiti. Upravo su te šine, koliko god bile krivudave i pune čudaštava na svome putu, metafora za piščevo neizbežno crnogorstvo. 

Ako izvučemo bit ovog romana (sasvim slobodno bahtinovski) i isteglimo je iz opisane istorijsko-fabularne balkanske  'čorbe', u ruci će nam ostati upravo jedan crnogorski kostur; zapravo, kada čitavu radnju skuvamo na 'čitalačkom dinstanju', ostaće nam ukus Crne Gore i crnogorska 'misterija', čini se piščeva najveća opsesija. 

Doista, u tome nema ništa spornog, jer se pisac možda i treba držati onoga što najbolje zna, ali opasnost vreba iza ugla uspešnosti ili neuspešnosti u literanom smislu ovog ostvarenja. Čini se da su upravo te 'šine' po kojima se kreće Popovićev voz sputale autora u širokoj umetničkoj kreaciji, da su 'prikočile' njegovu narativnu domišljatost i same mogućnosti ove povrh svega zanimljive tematike.

Najpre, krenimo od radnje. Nesumnjivo je da je pisac koristio stvarne događaje i likove (tu se po tekstu kobeljaju Aleksandar Ranković, Krcun, Dapčević, pa i sam Tito), te je u toj istorijskoj fantazmogoriji morao spojiti istorijsku realnost sa fikcijom umetnika. Međutim, problem u radnji romana predstavlja utisak da ne postoji gotovo nijedan pasus, niti jedan opis, niti jedan izlet omniscentnog naratora koji nije obojen primarno političkom idejom, osnovnim političkim stajalištem istog. 

Od samoga početka romana do poslednje rečenice svedoci smo ispripovedane priče od strane naratora koji jasno zauzima politički odnos prema svojim protagonistima. To ne bi bio nikakav problem da narator nije zamišljen kao sveznajući, a da pritom nije u svojim opisima jasno ograničen i ograđen bodljikavom žicom od svih onih koji su na njegovom političkom dijapazonu obeleženi kao protivnici. 

Dokaz tome su očite tipizacije u opisima Nemaca kao "strašnih", Italijana kao "otmenih", Srba kao "brutalnih" itd. Štaviše, utisak je da se radnja u romanu, sav njen potencijal i mogućnosti, utopila u bari političke istorije. Umesto intrigantne, zanimljive, silovite priče pred nama je tekst nalik političkom pamfletu, još jedan od pokušaja pravljenja kolektivnih biografija nacija, naroda, etniciteta, kultura. 

Čovjek bez lica ne predstavlja roman o nekakvom zanimljivom liku (poput Duška Ivanova, recimo), niti je omaž sposobnostima tadašnjih uhoda u intrigantnim vremenima, ne predstavlja ni osvrt na život potomaka istih, prevashodno jer se ovaj roman u svojoj suštini ne obraća pojedincu. Njegova oznaka i označeno su kolektiviteti, tačnije crnogorski narod sa svim svojim ambivalentnostima (komunistima, četnicima, suverenistima, srpskim Crnogorcima, manjinama unutar sebe). Čak i kroz opise partikularnih protagonista poput Zvaneta, Patrizije ili Duška provejava nota kolektivnih stereotipova. 

Ovakva svojstva teksta značajnije približavaju isti istorijsko-političkom diskursu, negoli kvalitetnom književnom ostvarenju. U prilog ovoj konstataciji idu i opisi istorijskih situacija koji su nažalost mnogo uverljiviji od opisa karaktera i pojedinih sudbina u romanu, što pojačava utisak da se katkad nalazimo na stranicama zanimljive istorijske čitanke, ali ne značajnog romana. 

Tako su opisi Kosovske Mitrovice između dva svetska rata ili Zagreba u Kraljevini Jugoslaviji mnogo ubedljiviji nego dočaravanje Patrizijinog čudnovatog karaktera ili Tripkove nastranosti. Komentari omniscentnog naratora su žustriji i subjektivniji u opisima kolektiva nego pojedinaca pa se često u romanu može naleteti na ovakve stereotipne rečenice pukih generalizacija: "Geografija često presudnije utiče na karakter nego škola." (str. 49). 

Zadržao bih se takođe na jezičkoj politici u romanu. Jezička terminologija u delu generalno je konfuzna i pretenciozna. Indikativan je postupak autora koji jezik u tekstu izričito deli i naglašava njegove nacionalne i regionalne odrednice. Tako se često nepotrebno u tekstu insistira na "slovenskom, hrvatskom, srpskom, hrvatsko-srpskom, srpsko-hrvatskom i crnogorskom" jeziku. Osobito je nejasno isticanje "slovenskog" jezika (pritom se misli na slavenski, a ne slovenački) "Slovena u Istri". 

Nisam mogao da se ne setim poznatog skeča Nadrealista sa profesorom doktorom Nerminom Padežom, u kome se jezik koji govorimo deli na srpski, hrvatski, bosanski, hercegovački, crnski i gorski. Nešto slično je uradio i Popović kada je na 130. strani u usta carinika na italijansko-jugoslovenskoj granici stavio rečenicu, po rečima naratora na hrvatskom jeziku: "Propustite ih." Nikako mi neće biti jasno kako se hrvatsko 'propustite ih' razlikuje od srpskog, bosanskog, crnskog, gorskog, hercegovačkog i sl. 'propustite ih'. 

Jasna je bila intencija autora da postavi distinkciju među varijantama 'našeg' ili 'naših' jezika, a u trenucima kada je kontekstualno nejasno o kakvom se etnicitetu radi prilikom rabljenja jezika, onda isti postaje 'slovenski'. Goleme lingvističke muke, mora se priznati. Čini se da je sasvim ispravno Snježana Kordić citirala Mappes-Niedieka: "(...) jezik za političke elite u bivšoj Jugoslaviji više ne znači moći se sporazumjeti sa sugovornikom ili ne, nego biti jedne nacionalne pripadnosti ili druge." 

Međutim, Popović je nepotrebno insistirao na naglašavanju razlika, jer je i sam u čitavom tekstu koristio amalgam svih tih normi pa je verovatno nehotice svojim postupkom izneo najveći demant postojanju distinkcija.

Sve u svemu, Milorad Popović pisao je o svojoj omiljenoj temi, Crnoj Gori i crnogorskom pitanju, ali je ipak pisao o nečemu što najbolje poznaje. Ne treba zanemariti da se u svom ostvarenju uhvatio u koštac i sa paradoksima komunizma kao sa balastom emigracije, temi kojoj rok (svedoci smo i sami) nikako ne može proći. Opisao je tri generacije kroz "đeda – emigranta, oca idealiste i sina intelektualca i dekadenta", i premda možda nije uspeo da reši zagonetku "crnogorske zablude i nerealne slike o svojoj veličini i važnosti" (kako sam kaže), ipak je apostrofirao te ukazao na istu. 

Naposletku, nema sumnje da su to velike i neiscrpne teme za jednog pisca, ali čini se da je do njih možda može bolje dopreti ako se ide zaobilaznim putevima, stazicama po kojima kroče male sudbine malih ljudi. Ponekad je odista manje zapravo veće, jer partikularnosti čine celinu, a ona nikad neće biti koherentna, kao što pojedinačnost nije.