Teofil Pančić (1965–2025)

Teofil Pančić, novinar, kritičar, kolumnist, pisac, selektor Booksine Revije malih književnosti: Srbija davne 2009. godine, preminuo je 3. veljače nakon duge i teške bolesti. In memoriam Teofilu piše Booksin kritičar Vladimir Arsenić.

Nakon što je Teofil Pančić otišao, moja prijateljica Ana Pejović, koja ga je dobro poznavala i s njim dugo sarađivala, napisala je da je jedna epoha došla do kraja. Mislim da ništa bolje ne opisuje gubitak koji srpska i regionalna kultura u najširem smislu reči osećaju. Čak i oni koji Teofila nisu cenili, a naravno da je takvih bilo, pomno su ga čitali, pratili svaki njegov tekst. Da nije bilo tako, napadi na njega ne bi bili pomno režirani. Mi koji smo njegove tekstove voleli, divili im se i iz njih učili, izgubili smo pouzdanog čitaoca i tumača stvarnosti, onog na kojeg ste mogli da se oslonite u potpunosti, čak i kad niste nužno delili njegovo mišljenje.

Teofil je svojom pojavom, glasom i mišlju u potpunosti punio prostore u kojima je delovao, kako stvarne tako i one tekstualne. Imao je izuzetan glas, prodoran, snažan, a umeo je i da ga upotrebi. Bio je bravurozan retoričar. Njegova misao bila je jasna i jezik je tu jasnoću naglašavao. Tek ponekad bi se sam sebi nasmejao u brk, prateći valjda tok svesti koji je otišao u prostor samo njemu znan, i onda bi mu se oči zacaklile, ali bi se vratio i poentirao, ostavivši vas zabezeknutima nad širinom znanja i interesovanja.

Pratio sam njegov rad od samog početka, od Vremena u kojem je kratko vreme bio i glavni urednik. Nekada se znalo da se u magazinu najpre čitaju tekstovi Petra Lukovića i Stojana Cerovića jer si bili brutalno zabavni, kroz humor su uspevali da vam predstave stvarnost devedesetih koja je bila sve samo ne smešna. Potom su, počev od 1993. godine, počeli da se pojavljuju i Teofilovi. Časopis Vreme je u Zrenjaninu „dilovan“ od vrata do vrata jer u to vreme nijedna trafika nije želela da ga prodaje. Znam da sam grabio novinu iz ruke kolportera i čitao kolumne upravo ovim redom, a onda se red promenio, Petar je napustio Vreme i Stojan je otišao, ostao je od tog trijumvirata samo Teofil, uporan i postojan, što u svojim kolumnama, a meni, tada studentu književnosti, još značajnije u svojim književnim i inim kritikama.

Ono što je Teofil radio i što sam sa velikim zadovoljstvom posle „ukrao“ od njega jeste kombinovanje uslovno rečeno akademskog i bulevarskog teksta unutar nečega što ima srazmerno dugu tradiciju kao što je ima književna kritika. Ono što je bilo karakteristično za na primer muzičke kritike Petra Lukovića, sad se odjednom našlo i u književnim, sloboda da se mešaju poslovične babe i žabe, ako to doprinosi argumentu, da se sa velikom slobodom krstari kroz popularnu kulturu, muziku i film pre svega, da bi se opisalo nešto što su me na fakultetu učili da postoji kao autonomna nauka, kao zasebno estetsko polje sa sopstvenom logikom i pojmovnim aparatom. Teofil s tim kao da se sprdao, a opet njegove kritike, čak i one s čijim se ocenama nisam slagao, bile su toliko stilski razbarušene, toliko hrabre i izazovne da je veoma često bilo bitnije čitati njih nego originalno delo kojem su bile posvećene. Drugim rečima, Teofil je postavio standard pisanja medijske književne kritike koji i danas prihvatamo svi mi koji smo došli nakon njega, bez obzira da li smo taj standard preuzeli svesno ili nesvesno. Moguće je pokazati da je Teofil pisao pod direktnim uticajem Igora Mandića, odnosno da je i sam imao učitelja, ali to ni u kom slučaju ne umanjuje njegov uticaj i njegovu originalnost od koje smo mnogi pripadnici moje generacije i ja učili.

Teofil je bio častan i lojalan svojim stavovima. Bio je spreman da ih brani do krajnjih granica. Sad će se svi setiti afere belih listića i priznati da je on bio u pravu, ja prvi, ali nije to izolovan slučaj, štaviše. Njegova doslednost ga je često koštala više nego što bi trebalo, ali ne treba zaboraviti da je on bio retko častan čovek u sredini u kojoj se čast i lojalnost ne cene previše, a ljudi se prodaju za kikiriki. Uprkos svom ogromnom novinsko-kritičarskom angažmanu, Teofil nije stekao kuće i stanove, vile i automobile, avione i kamione. I to govori da je njegova reč imala svoju previsoku cenu koju je lično platio.

Jedna od mojih prvih moderacija bila je upravo s Teofilom. Bio sam tek počeo da pišem za beogradski Danas, sticao neke pozicije unutar književnog polja, a Teofil je bio već dugo prisutan i dominantan unutar polja književne kritike i kolumnistike. Sećam se da sam, uprkos svom nemalom gabaritu, drhtao kao prut. Pitanja su bila spremna, mislio sam da ih ima dovoljno. Veče je počelo, publike je uživala, ja sam čini mi se prebrzo stigao do poslednjeg pitanja iako Teofil nikada nije bio škrt u odgovorima. Nastala je neprijatna tišina. Teofil me je naglas upitao imam li još pitanja i kad je video kako sam se smeo, počeo je da govori sam, pokrivajući moje nespremnost i strah. Drugim rečima, poštedeo me i spasao nepotrebnog blama.

Putevi su nam se ukrštali mnogo puta. Sretali smo se na različitim mestima, od Sarajeva i Tuzle do Leskovca, Novog Sada, Beograda i, naravno, Zrenjanina kojeg je on, valjda zato što je u srcu i duši bio Vojvođanin, voleo. Ima to veze i sa Vojom Despotovim kojeg je takođe uvažavao i o njemu sa velikim poštovanjem pisao. Sećao se, naravno, kafana u kojima je dobro jeo, posebno mesta na kojima je moglo da se jede na kašiku jer to je za njega bio jedan od argumenata za dobar obrok.

Poslednji put videli smo se u Sarajevu na festivalu Bookstan kada je Teofil predstavio dve knjige: roman Pod oba sunca Ognjena Spahića i Autobusne bilješke Selvedina Avdića. S obzirom na strast prema autobusima i putovanju istima koju deli sa Selvedinom Avdićem, mogu slobodno da kažem da to i nije bila promocija. Bio je to strastveni razgovor ljudi koji poznaju redove vožnje i različite nivoe usluga u svim mogućim autoprevozničkim preduzećima od jugoslovenskih vremena do današnjih dana. Teofilova strast prema autobusima, mogla bi se meriti jedino njegovom strašću prema novinama. Zaista, nikada ga nisam video bez gomile najrazličitijih primeraka novina u rukama ili torbi. Čitao je sve, od lokalnih do nacionalnih listova, od oglasnika koji se dele po poštanskim sandučićima, do specijalizovanih magazina. Bio je hodajuća enciklopedija, osoba koja zna sve i svašta. I još nešto, obožavao je muziku. Nikada ga nisam video bez mp3 plejera oko vrata. O svemu tome svedočili su njegovi tekstovi, puni izvrsnog humora i erudicije, referenci i istinskog humanizma.

Kad ode neko ko je tako ubedljiv, kome verujemo, ko je nespreman na kompromis, ko nas je zabavio i od koga smo mnogo toga naučili, onda neminovno ostaje praznina koja se ponovo neće popuniti. Tako je bilo kad su otišli Igor Mandić, Stojan Cerović, Predrag Lucić, Petar Luković i mnogi drugi, tako je i sada. Epoha Teofila Pančića se završila, mi koji smo živeli u njoj i imali čast da ga poznajemo, možemo da budemo zahvalni. Za one koji tek dolaze srećom postoji dovoljno njegovih knjiga iz kojih treba da se učimo integritetu i intelektualnom poštenju.