Telo u slobodnom padu

Nakon čitanja drugog po redu romana, pod nazivom Gravitacije, već se može govoriti o poetici Senke Marić i stilskim odlikama njene proze. Izraz koji odlikuje njenu prozu jezgrovit je i sažet, teži jasnom i konciznom diskursu i oslobađanju od suvišnosti. Takođe, uzevši u obzir da je autorka svoj glas prvo pronašla u poeziji, vidljiva liričnost i poetičnost prožimaju i njenu prozu – najčešće putem opisa snova i priviđanja junakinja. U njima one gube dodir sa stvarnošću koja ustupa mesto mističnom doživljaju, često ispunjenom dubokom anksioznošću, kao i čekanjem za konačnim ispunjenjem obećane, srećne sudbine. Junakinje su spoj kontradiktornosti – istovremeno su i snažne i krhke žene, u večitoj su težnji da prihvate sebe nakon različitih vidova rascepa – kako unutrašnjeg, tako i onog spoljašnjeg i okom vidljivog, što je slučaj u njenom prvom romanu Kintsugi tijela.

Protagonistkinja romana Gravitacije, četrdesetogodišnja Mika, svoje pripovedanje započinje samo naizgled površnim upućivanjem na ličnosti relevantne za njen život na Hibu, njenu baku sa majčine strane i Đulsu, baku sa očeve strane. Položaji u kojima su prikazane zapravo su položaji koji umnogome govore o njihovim karakterima. Hiba predstavlja aktivnu figuru večito u pokretu, a Đulsa pasivnu koja leži na kauču i sluša sevdah. Mika svoj život provodi negde između ove dve ambivalentnosti, sa pogledom upravljenim na prošlost, u neprestanom pokušaju da uhvati smisao i shvati koji su je to događaji doveli do sadašnjeg trenutka. Reminiscencijama, autorefleksijom i pokušavanjem da razume postupke svojih predaka, Mika teži celovitosti sagledanja porodičnog mikrokosmosa, a takođe i  razrešenja koja će potencijalno buduće naraštaje, što se većim delom odnosi na žensku decu, osloboditi od ustaljenih oblika vaspitanja. Težnja ka promeni položaja osujećena je u samom korenu, usled straha od poraza.

Isprva, porodična priča biva upoređena sa komadićima, krhotinama koje će teško biti ponovo vraćene u celinu. Na taj način je čitalac unapred pripremljen na rasutost priče koja će uslediti. Prošlost, ali i sadašnjost, prikazane su kroz tri vremenske ravni koje se pri pripovedanju međusobno prepliću, a autorka tim preplitanjem doprinosi jasnom razumevanju dodirnih tačaka u kojima se spajaju te, vremenski odmaknute priče o životima ove tri žene, u kojim trenucima se one razilaze, a takođe i da li zaista postoji neka suštinska razlika između vremena u kom su živeli njeni preci i sadašnjosti. Ovaj roman je podeljen u kratka, nenaslovljena poglavlja gde se smenjuju pripovedački glasovi triju žena u ich formi.

Životi dvaju baka, Hibe i Đulse, prikazani su u nekoj vrsti radikalne opozicije, a predstavljaju upravo dve opcije, dva puta koja su za ženu moguća u patrijarhalnom svetu – jedan koji predstavlja ukidanje osećajnosti i borbu ili pak samo preuzimanje nametnutog obrasca kao sopstvenog u svrhu izbegavanja pozicije žrtve i drugi koji jeste odustajanje od borbe i apsolutno prepuštanje emocionalnoj strani svog bića, prepuštanje nekoj nevidljivoj sili koja nosi kroz život. Čini se da se međusobno neslaganje dvaju baka lomi upravo na njihovoj unuci Miki.

Glavna junakinja ne uspeva da poricanjem istine odvoji sebe od iste sudbine koju je Đulsa doživela. Odlazak kod vračare i tvrdnja da će biti srećna i upoznati svoju srodnu dušu, održava njeno telo u životu. Iako se sudbna ponavlja, Mika nastavlja da poriče istovetnost njihovih života, a konstantno proživljavanje nekoliko srećnih trenutaka biće dovoljno da potpomognu titranje nade za ispunjenje te unapred utvrđene sudbine. Tarot, odlazak kod vračare i gledanje u šolju obema postaje glavna zanimacija, što predstavlja način da nemoć koju osećaju prikriju i izbegnu suočavanje sa njom.

Sve su glasnije. Đulsa me optužuje da sam pogrešna, nedovoljno dobra. Trebam bolje. Čekati. Razumijeti da ti nije lako. Hiba me brani. Zamjenjuju uloge. Sad Hiba optužuje da sam slaba. Sama tu rupu kopam. Niko me drugi u nju ne može gurnuti. Ne slušaj je! Ne slušaj je!, govore mi za onu drugu.

Obe bake će znati šta je najbolje za Miku – šta treba da uradi, kako da se ponaša i na koji način da vodi svoj život. Tako rastrzano, njeno telo se nalazi u svojevrsnom slobodnom padu, dok njihovo usmeravanje najzad odlučuje samo o tome koja bi joj strana pri udaru prva mogla dotaći tlo.

Andrea Vranić

Tekst je nastao na Bookstanovoj radionici za mlade književne kritičare, čiji je voditelj bio Nenad Veličković, a tema je bila 'Kritika i književni zanat'.