'Tako neka bude': Između povijesti i suvremenosti

Može se reći da Robert Međurečan pripada onom redu autora koji nisu tek pisci, nego i svedoci i tumači svog vremena. Od prvenca Prodajem odličja, prvi vlasnik (2008), antiratnog romana u kojem je dekonstruisao mit o herojstvu i domoljublju, preko Domovine to go, koja se bavila egzilom, raseljenjem i nomadskom sudbinom “nove Hrvatske”, pa do romana Krletka za glinenog goluba, krimića koji se bavi ratom, krivicom, osvetom, korupcijom i traumama koje se ne zaboravljaju lako, Međurečan se pokazuje kao pisac koji ne zazire od teških i bremenitih tema. Štaviše, njegova proza uvek nastaje iz konflikta, iz nelagodnog sudara ličnog i kolektivnog, političkog i intimnog. To je svakako za pohvalu.

U romanu Tako neka bude Međurečan izvodi smeli zaokret: napušta savremeni hrvatski i postjugoslovenski kontekst i radnju smešta u Judeju prvog veka. Međutim, taj povratak u prošlost ne znači bekstvo od sadašnjice, već njeno zaoštreno zrcalo. U priči o rimskom osvajaču i progonitelju proroka prepoznajemo obrasce moći, ideološke pritiske i unutrašnje lomove koji oblikuju i današnjeg čoveka.

U središtu pripovesti stoji Eleazar, sin sveštenika, koji već na početku romana biva podvrgnut surovom mučenju. Taj trenutak ga ne slama, već menja iz korena. U rukama rimskog represivnog sistema, potpomognutog domaćim svešteničkim poretkom, Eleazar postaje poslušno oruđe: lovac na proroke, egzekutor mesijanskih pretenzija. Njegova zadaća je kristalno jasna – pronaći i ukloniti svakoga ko bi mogao, makar i u tuđim očima, poneti oreol mesije. Ključni zaokret događa se pojavom Bosonogog proroka – figure koja nije sam Hristos, ali neprestano priziva njegov lik. On ne govori doktrinarnim jezikom, već snagom samog prisustva uzdrmava Eleazara. Taj susret pretvara ga u ono što nije nameravao da postane – čoveka koji sumnja, koji se pita, koji prvi put otvara prostor unutrašnje slobode.

Roman se gradi u dva tonaliteta. Na jednoj strani, to je napeta proza potere: krvave scene, likvidacije i neumorna jurnjava kroz Judeju. Na drugoj strani, knjiga se pretvara u filozofsku raspravu: šta znači biti mesija, šta je smisao mesijanstva, i kakav je teret nošenja istine i vere.

No, krenimo redom i gredom. Za početak, obradovala me sama tema romana, ponajpre zato što se ne bavi (bar ne neposredno) savremenim blatnim, turobnim i do zla boga depresivnim motivima. Za promenu, korisno je otputovati u vreme kada je kupatilo bilo misaona imenica, kada je polovina ljudi jedva doživljavala tridesetu, i kada je sve oko čoveka još uvek bilo „bio“, organsko i nepatvoreno. S druge strane, pošto je radnja romana smeštena na prostor Judeje, teško je makar podsvesno ne povući paralele sa savremenim zbivanjima na tom području. Ali avaj, makar se tematski ne bavimo ustašama, četnicima, nuklearnim katastrofama koje vrebaju iza ugla i sličnim morama. Ipak, uhvatiti se hrišćanstva kao lajtmotiva, mesijanstva, složenih političko-religijskih odnosa u tom kutku Rimskog carstva i ljudskih sudbina toga doba – nimalo nije naivna rabota. Međurečan je očigledno dugo radio na ovom romanu, čitao, proučavao, sabirao građu, i to se jasno vidi i u samoj fabuli, i u dijalozima, i u obilju podataka koje delo diskretno upliće.

S obzirom na tematiku romana, pozvaću se na Žižeka i njegovo čitanje Hegela. Za Žižeka, hrišćanstvo je jedinstveno među religijama jer donosi događaj u kojem umire sam Bog. Na krstu, kaže Hegel, ne nestaje samo Isus kao čovek, nego sam garant transcendencije – sam “Otac”. Bog se ukida, umire, ostavljajući svet u praznini. Ali iz te praznine rađa se nova zajednica: Duh Sveti, ljudska zajednica bez spoljnog autoriteta. Gledano iz takvog rakursa, Međurečanov Eleazar je figura tog sloma. On je onaj koji ubija proroke, onaj koji suzbija svaku mogućnost transcendencije. U njegovim rukama, Bog zaista umire. Ali upravo u tom trenutku, Eleazar doživljava prelom: suočava se sa sobom, sa pitanjem smisla i slobode. On je, paradoksalno, istovremeno i krvnik i prvi svedok božanske smrti. U njemu se prelama ono što Hegel naziva “negacijom negacije”: čovek koji uništava veru postaje figura kroz koju se rađa mogućnost novog smisla. Žižek bi rekao da samo unutar hrišćanstva i Eleazar može postati svedok “ateističkog iskustva” – jer tu i sam Bog prolazi kroz iskustvo napuštenosti, kroz sopstvenu smrt.

Naravno, ne mogu se oteti utisku o ponovljivosti istorijskih narativa. „Ali Jahve, Bog Izraelov, darovao je ovu zemlju nama, odabranom narodu, a ne Rimu…“ (str. 35) – rečenica je koja zvuči zapanjujuće aktuelno. Dovoljno je da Rimljane zamenimo Palestincima ili nekim drugim „neodabranima“ i citat stupa u današnji kontekst bez ikakvog napora. Odabrani narodi, da se razumemo, postojali su i na našem brdovitom Balkanu, gde su se oblikovali u verziji „nebeskih naroda“ i sličnih konstrukata. Neki narativi, izgleda, zbilja nemaju rok trajanja.

I drugdje u romanu ponavljaju se slične dileme, poput one u dijalogu Eleazara i Timeona, rimskog namesnika koji ga je prigrlio i uveo u rimsku službu, sa 43. stranice, gde Eleazar primećuje da „od tih odrpanih zanesenjaka (mesija, op.a.) počinje sva patnja…“. Upravo tu se lome koplja: boriti se ili prihvatiti okupatora, vredi li pedeset Jevreja razapetih na krst za jednog ubijenog Rimljanina, vredi li sto Jugoslovena za jednog Nemca – htedoh reći. Nemoguće je ne primetiti da roman diskretno otvara ovakva i slična pitanja, što mu daje jednu važnu i provokativnu dimenziju. “Žrtva nije žrtva zato što je Pravda na njezinoj strani, nego zato što je slaba. U sukobu sa Rimom, narod bi Izraelov nestao”. (str. 104.) Ima li šta recentnije od ove rečenice, sa sitnim detaljem, jednim malim pitanjem: ko je danas Rim, a ko Izrael. No, okanimo se savremene geopolitike, ćorava su to posla dakako.

Što se stila pisanja u romanu tiče, ne može se reći da Međurečan sintaksom i vokabularom podilazi lakšim i prijemčivim ritmovima današnjice. Rečenice imaju svoju oštrinu i ritmičnost; scene mučenja i nasilja nisu tu da bi šokirale, već da ogole brutalnost moći i besmisao represije. Ipak, iza tog brutalnog sloja stalno se pomalja jedan metafizički: roman ostaje dvoznačan, u njemu se triler prepliće s parabolom, krv s idejom, materijalno s duhovnim. Međutim, ne radi se ovde o bravurama Andrićevskog tipa, niti o visokoj estetskoj zanesenosti – Međurečan ne pretenduje na dubine stilskog umeća. Što bi ruski formalisti rekli, stil je pre svega „opredmećenje postupka“ – način da se učini nepoznato poznatim i obrnuto. Kod Međurečana, međutim, postupak je previše transparentan: on ne „otežava“ percepciju, ne stvara onu estetsku začudnost koja bi tekst podigla iznad narativnog i idejnog sloja. Zbog toga roman, premda tematski provokativan i idejno slojevit, ne ostvaruje punu estetsku napetost.

S druge strane, nesporno dvostruka priroda štiva čini roman živim: čitalac ga može pratiti kao istorijsku avanturu, ali i kao misaoni eksperiment. U tom smislu, Tako neka bude stoji uz bok romanima koji reinterpretiraju hrišćansku priču. Kod Joséa Saramaga (Jevanđelje po Isusu Hristu), Bog je tiranin i manipulator, dok kod Međurečana tu ulogu preuzima rimski političko-sveštenički aparat. Norman Mailer u Jevanđelju po Sinu daje Isusu glas da sam sebe ispoveda, dok Međurečan bira suprotnu putanju – Hrista posmatramo očima njegovog mogućeg dželata. Nikos Kazantzakis u Poslednjem iskušenju razapinje Isusa između ljudskog i božanskog, dok se Eleazar lomi između čoveka i krvnika proroka. Konačno, Mihail Bulgakov u Majstoru i Margariti pokazuje Pilata raspetog između zakona i istine; Eleazar je njegov grubi pandan – dolazi iz tabora potlačenih, ali završava kao izvršilac volje imperije. Ovim poređenjima se jasno vidi šta Međurečan radi: on piše roman u tradiciji “anti-jevanđelja”, ali sa novim fokusom – na onome ko bi u običnoj priči bio sporedni egzekutor.

Valja istaći i feminističke sekvence u diskursu romana. Lik Miriam, koja izgovara rečenicu: „Žena ovdje može biti slobodna jedino kao kurva“ (str. 118.), nesumnjivo je simbol ženskog prkosa u strašnoj patrijarhalnoj kulturi koja prožima i vreme radnje i sam roman od prvog do poslednjeg slova. U svetu muškaraca, gde se život žene svodi na puko vlasništvo – „od rođenja je tek nešto više od roba, od stoke. Vlasništvo oca, braće, potom muža. Kuhaj, radi i šuti. Kuhala sam i šutjela ali rađati nisam mogla. I muž me vratio ocu kao pokvareno robu.“ (str. 118) – Miriam je figura otpora i glas slobode. Ovaj njen feministički „stejtment“ čini važan segment romana. Ipak, leksički odabir („damaged good“) pomalo odudara i deluje neautentično u istorijskom kontekstu, ali nameri i značenju svaka je pohvala.

U romanu kao tanka, ali postojana nit provejava i apokaliptični sentiment ranog hrišćanstva – ono čekanje Sudnjeg dana kada će Bog samo odabranima otvoriti vrata rajskih lepota. „Osvrni se“, kaže mag Baal-tus-sarr, „ovaj svijet proždire samog sebe, srušit će se pod vlastitom težinom“ (str. 239.) Ovakav diskurs savršeno se uklapa i u današnje eshatološke vratolomije vladajućih narativa. Uostalom, od tog Sudnjeg dana nismo se previše udaljili – jedina razlika je što se današnji „smak sveta“ komotno može prevesti u duhu našeg doba kao „svak smeta“.

Sve u svemu, Tako neka bude Roberta Međurečana predstavlja ambiciozan pokušaj ukrštanja istorijskog, filozofskog i trilerskog narativa, ali u konačnici ostaje ambivalentan u svom estetskom dometu. Autor nesumnjivo poseduje smisao za ideju i umeće da stvori napetu i višeslojnu priču; njegovi likovi, moralne dileme i istorijski detalji čine roman značajnim i provokativnim. Ipak, stil pisanja – premda oštar i ritmičan – ne uspeva da proizvede onu „estetsku distancu“ i ostranjenje (Šklovski) koje bi delo izdvojilo iznad same fabule. Brutalnost i filozofska slojevitost često su previše direktne, gotovo transparentne, pa im nedostaje umetnička rezonanca. Roman tako ostaje intrigantan i provokativan, ali ne i u potpunosti književno zaokružen.

Dokaz tome nalazi se u samoj završnici romana, gde se paralela Goše – Juda pojavljuje kao nadasve pojednostavljena i površna interpretacija biblijsko-mitološke izdaje, ovde svedene na imanentnu i prvobitnu mržnju. Međutim, sama izdaja je daleko kompleksniji i višeslojniji motiv, te ovakav postupak Međurečana deluje više kao metafora ograničenja romaneskne izvedbe, nego kao produbljena interpretacija jedne arhetipski snažne priče.