Sva lica otoka

Jednom davno u nekom drugom Beogradu, iza deset brda, deset Dunava i Sava, po svemu sudeći i iza desetak godina bila je promovisana jadranska obala u Hrvatskoj za divan odmor na kojima je pisalo da Hrvatska ima 1244 ostrva. Taj je broj (ne ulazim u neminovnu asocijaciju na famoznu rezoluciju o Kosovu) ostao da zvoni verujem u mnogim mokrim snovima da na što više od tih otoka treba zakoračiti. Oduvek smo išli u Hrvatsku na more, još od onomad kada nije bio potreban pasoš za to, i uvek sam se pitao šta se zbiva sa ljudima koji žive na tim ostrvima nakon sezone. Kako izgleda jesen i zima na Korčuli, Visu, Hvaru, Braču ili na bilo kom od onih malih otočića kojima ni ime nisam znao kada turisti odu i ostanu samo meštani, beluci i more? Čini se da sam konačno dobio odgovor na ta pitanja, i to kudikamo na bolji način od moje letnje lenje mašte – putem romana.

Lora Tomaš je indologinja, novinarka, književna kritičarka, profesorica engleskog i nemačkog jezika, suuređivala je antologije indijske kratke proze i poezije, dok je rana verzija romana o kome je ovde reč Slani mrak ušla u finale V.B.Z.-ove nagrade za najbolji neobjavljeni roman 2019. Verziju koju ovde obrađujemo je dopunila kratkom pričom Prozor s pogledom.

Slani mrak predstavlja zanimljivo koncipirano štivo, koje svojom formom i sadržinom, recimo to odmah, uvelike obogaćuje literarnu sliku na ovim prostorima. Radnja romana smeštena je na ostrvu koji tačno nije lociran i nije imenovan, reklo bi se da je imaginaran. Međutim kako su opisi otoka (po rečima autorke, na predstavljanju romana) rezultat njenog trogodišnjeg istraživanja više malih otoka, reklo bi se da je romaneskno ostrvo zapravo sinkretičko-mimetički konstrukt u kom su utkane najbitnije karakteristike života likova na otocima. Depopulacija malih ostrva, nestanak agrarnih površina, nestanak tradicije, ali još uvek postojeće masline, vinogradi, otočke smokve, ljudi koji ostaju sami, usamljenost, sve su karakteristike jadranskih otoka. Sjedinivši sve faktičke otoke u jedan fiktivni, Tomaš je takođe sijaset životnih priča otočana sa različitih otoka pretopila u kolaž i preplet istih na jednom. Ovim postupkom na jednom mestu pratimo deliće, odlomke, fragmente pa gotovo krhotine sudbina raznih likova i drugih autohtonih žitelja ostrva u svim bojama njihovih partikularnih osebujnih i specifičnih životnih priča. Pripovedanje u delu nije linerno, kreće se napred i nazad kroz vreme, autorka neprekidno menja naraciju u prvom licu sa onom u trećem te konstantno meandrira kroz ostrvo u punoj sinhroniji i dijahroniji života njegovih stanovnika.

Kroz opise životnih priča upoznajemo bit života na ostrvu, vaskolike specifike izolovanosti, osamu i samostalnost, posebni tok vremena koji nekad nije u skladu sa kontinentom što kod ljudi uzorkuje posebne karakterne osobine (humor kao odbranbeni mehanizam), specifične međusobne odnose koji sentimentalnost menjaju za pragmatično odsustvo vidljive emotivnosti, realnost koja egzistira paralelno sa zbiljom na kontinentu. Opet, Tomaš nam nije priuštila nijednu integralnu priču, storiju o nekom liku koja bi bila u potpunosti zaokružena, već je, naprotiv, ponudila skice, obrise, konture (kako vam volja) njihovih sudbina, temperamenata, habitusa.

U tim opisanim segmentima, koji su odista jedna povelika zbirka fragmenata ljudskih priča, sreće se veliki broj likova da ih je teško ovde pobrojati. Tu su recimo sestre Mare i Ana, Lucija, Zora, Dido Petar, Roko itd. Bilo da se njihove priče prepliću ili ne, svi skupa ne mogu sastaviti fabulu romana. Postavlja se pitanje ima li roman fabulu s obzirom na to da je količina poređanih monologa, tračeva, dijaloga razgranjena po čitavom delu bez snažnog kohezivnog faktora. Osim ako svi zalomci sa raznim sudbinama i rečenim i nedorečenim situacijama ne služe kompletiranju slike o "pravom" protagonisti dela – otoku samom. Slani mrak stoga nam daje jednu gotovo pa dokumentarističku sliku (poput starih dobrih BBC-jevih dokumentaraca) života na malim ostrvima na Jadranu. To je stvarnost koja izobiluje konstantnim odlascima otočana u prekookeanske zemlje, trbuhom za kruhom ili u potrazi za drugačijim životom, stvarnost specifičnih međuljudskih odnosa u kojima su na snazi prećutna pravila ophođenja jednih prema drugima, te naposletku stvarnost i onih ljudi koji odlučili ostati i nikad ne otići. To je mesto gde lekar dolazi toliko retko da je potreba za njim gotovo pa nominalna, a pop dolazi samo ponedeljkom čime je stekao nadimak "don Ponediljak". Ljubavni odnosi na otoku su uglavnom nedorečene priče, katkad veoma teške. Odlasci i izolovanost kao glavne karakteristike otoka oblikuju njegovu zbilju kao neobičnu i u smislu muško-ženskih odnosa. U tim odnosima Tomaš je pažljivo odabrala "sadržajne" priče koje u svojoj periodički promenljivoj veličini u vremenu imaju najveću amplitudu, naspram recimo tih jednostavnih i srećnih.  Tu su sudionici mornari, samci, gejevi i "šarene žene" i njihove živahne ljubavne priče.

Međutim kako glavna briga pripovedača nikad nije u tome da nas samo izvesti o nekim događajima, već da nam ispriča priču koja ima neki smisao (Z. Lešić), potrebno je dakle da postoji "strukturalna korespondencija" između događaja o kojima se priča i samih događaja u životu. Bez tog odnosa teško je odista razumeti događaje o kojima je riječ. Ukratko, nedostaje elementarna homologija između događaja u tekstu, kako bi on odisao kao jedan organizam. Ostrvo po sebi ne može čitavu koherentnost uprti na svojim leđima i predstaviti se kao jedini faktor koji spaja naraciju jer pojam o njemu raste i razvija se u saodnosu sa njegovim stanovnicima te skupa poput spojenih posuda grade sliku o sebi. Drugim rečima, otok po sebi nije "predak" svih tih evolutivnih divergencija pojedinačnijh priča njegovih stanovnika, već međusobnim odnosom sa potonjima on sam dobija svoje karakteristike. Stoga ovom je romanu potrebna je temeljitija narativna povezanost (makar i nepovezanih) priča kako bi se zakružio u koherentno delo te kako bi bio naposletku i čitljiviji. 

Ženski su likovi, s druge strane, protagonistički turbo-dizel ovog ostvarenja. U pitanju su snažne žene koje su čekajući muškarce koji su se otisnuli pučinom lovile ribu, kopale, radile te razvijale svoju međusobnu empatiju i neraskidiva prijateljstva kao što je ono između Mare i Luce, dviju zapaženih junakinja u romanu. Na trenutke se stiče utisak da su muški likovi ti koji određuju bit svakodnevnog života ženskih jer i u njihovom odsustvu često su tema razgovora potonjih. Ipak ono što isplivava kao specifikum u tekstu je samostalnost tih žena, koje su sposobne da brinu o sebi naspram patrijarhalne kulture koja ih okružuje. Stoga žene su centralni likovi, motor snaga na ostrvu, samim tim i u ovom delu.  

Kada je reč o naraciji, pripovedanje je prepušteno "zapisivačici" koja nam predstavlja priče, uređuje ih, doteruje, razlučuje i spaja, ali njen je pripovedački omniscentni kredibilitet poljuljan činjenicom da ju je Tomaš postavila kao integralni deo radnje u romanu:

"- Šta ćeš popiti? – upita je jedan. – Kad će knjiga? A Zapisivačici je u međuvremenu palo na pamet da bi na ovom mjestu možda bilo zgodno ubaciti i kraću izjavu o preuzimanju odgovornosti." (str. 295.)

Ovakvim je postupkom Tomaš jasno ograničila naratorska "prava" zapisivačice postavljajući jasnu distinkciju između nje i naratorke koja nam predočava rad zapisivačice. Kao što dramski pisci uvek znali (po rečima Wayne C. Booth) da i najčistija drama nije čisto dramska u smislu da je uvek do kraja prikazana potpuno, tako i u ovom romanu (kao i u svakom) postoje odnosi o kojima se treba postarati. Dakle, ko će delove radnje prepričati i kako? Pomenutim potezom da zapisivačicu postavi kao učesnika radnje Tomaš je napravila zanimljivu naratološku shemu koja od podrazmevanog pisca, dakle spisateljice kao implicitne slike autora koja stoji iza pripovedača prelazi na pripovedača koji pripovedanje ostavlja zapisivačici. Ovim je Tomaš omogućila laku identifikaciju čitaoca sa potonjom, ali je istodobno (po mom skromnom sudu) resko, jasno i jarko odvojila svoje ostvarenje od dokumentaristike i prevela ga (naratološkom skelom) na stranu beletristike, fikcije. Pored izmišljene realnosti (bila ona motivisana ili nadoknađena realnim događajima), književnom delu potreban je i formalistički začudni postupak, kao što ovaj dotične autorke, kako bi se to delo razlikovalo od geografskog atlasa ili telefonskog imenika.  

Valja istaći da je stil autorke britak i, izuzetno važno, bremenit humorom, što je vidljivo u sljedećem ulomku: "Nije čak ni onaj iz drugih poglavlja ove knjige, iako bi, po svojoj prilici, to mogao biti. Kao što ni don Jebo, koje je prvo zamijenio don Ponediljak, a ovoga do Srida, nije onaj isti kojega su jednom zatekli u sakristiji, s mladom udovicom na krilu (ljuljali su se kao barka na laganom maestralu), niti onaj don Jebo koji bi na Veliki petak krstio janje u moru da ga može jesti na nemrs jer više nije janje nego riba.“ (str. 108.) Kako je humor najintegralniji deo ozbiljnosti života, autorka je upotrebom istog podebljala signifikativnost opisa neretke ostrvske sumornosti i usamljenosti.

Premda je ovo delo svojevrsni doprinos tzv. otočkoj literaturi u Hrvatskoj i generalno postjugoslovenskoj književnoj produkciji, ipak problemi koherencije naracije i nužda za učinkovitijom povezanosti fragmenata, koja je pak u interesu integralnosti celokupne priče, čine glavni problem ovog dela. Ali avaj ovo je autorkin tek prvi roman.