Reče mi onomad, još pre jedno desetak godina, moj drug koji se zove
Saša Stanišić da uporno dobija dobija neke čudne zahteve za prijateljstvo od nekih silnih Nemaca na Facebooku, te da je kasnije ustanovio da su ga pobrkali sa nekakvim istoimenim piscem iz Nemačke. Ne bideh lenj tada pa izguglah, nađoh biografiju autora, pročitah njegov prvi roman
Kako vojnik popravlja gramofon i prisetih se zašto sam uopšte studirao književnost. Na krilima tog utiska iz prvog ostvarenja autora Saše Stanišića jezdila je moja znatiželja i zebnja kako će izgledati njegovo sledeće delo, ispostavilo se da čekanje nije bilo uzaludno.
Saša Stanišić je rođen u Višegradu, ali je u svojoj 14. godini sa porodicom morao napustiti ratom okupiranu Bosnu te preseliti u nemački grad Heidelberg gde je nastavio svoje obrazovanje. Svoj prvi roman
Kako vojnik popravlja gramofon napisao je i objavio na nemačkom jeziku te na velika vrata zagazio u teren evropske beletristike. Roman je doživeo više od 31 prevoda, pregršt nagrada, priznanja i sl. Njegov drugi roman nosi naslov
Uoči slavlja i predstavlja još jedno seriozno ostvarenje koje ga sada već svrstava u red glasovitih i kvalitetnih evropskih pisaca. No, krenimo redom i gredom.
Još je davno Edward Morgan Forster kazao da se svi možemo složiti da je u osnovi romana pričanje priče, i da će od različitih tonova i intonacija u pripovedanju priče zavisiti naši potonji zaključci o istoj. Kakvi su naši zaključci nakon što sklopimo poslednju stranicu romana Uoči slavlja Saše Stanišića može biti stvar doista individualnog doživljaja, ali i širokog spektra mogućnosti koji iz autorovog postupka nagviruje. Ako se u prvom romanu Stanišić latio svog zavičaja, predratnog Višegrada i Jugoslavije, balkanskog diskursa i konstelacija, ovoga puta je u potpunosti pomerio svoj fokus sa hedonističkih Jugoslovena na marljive, introvertne stanovnike jedne nemačke provincije. Pritom ni ovoga puta kao ni pre toga nije upao u klopke stereotipova i generalizacija.
Fabula romana Uoči slavlja nije bremenita konvencionalnim elementima zapleta, kulminacije i raspleta, već se više oslanja na svoje specifično romaneskno tkivo koja prožima štivo te koje je autoreferencijalnog karaktera: priča koja samu sebe priča zbog priče same, a ne raspleta. Radnja je smeštena u selu Fürstenfelde na severoistoku Nemačke u oblasti Uckermark blizu granice sa Poljskom, oblasti koja je nekada pripadala DDR-u. To je mala tačka na geografskoj karti ujedinjene Nemačke, tiho i malo mesto čiji žitelji možda nisu previše zainteresovani za političke promene, ali ih iste nisu mimoišle niti poštedile. Tako je nekada u selu bilo sedam gostionica, dok se sada može krčmiti samo u garaži, wannabe kafani, što slikovito prikazuje centralizaciju kao globalni problem i odumiranje malih sredina.
Velika većina dešavanja u romanu vremenski su situirana u noći pre festivala, gozbe u selu za koju se svi spremaju, tzv. Anindana. Autor nam to gluvo doba dočarava kroz svoje osobito specifične i neponovljive protagoniste, koji su zapravo na svojim karakternim plećima uprtili čitav teret neobičnog sadržaja ovog ostvarenja. Pored skeledžije koji prevozi putnike preko oba jezera pored sela te za koji se ne može reći da je realan lik, tu su gospođa Kranz, slikarka koja pokušava da naslika svoje selo noću po prvi put; zvonar crkve koji bi u penziju, njegov šegrt koji mu se ne sviđa previše, gospodin Schramm, bivši oficir Nacionalne narodne armije koji je u dilemi da li da upuca sebe ili automat za cigarete, Dietmar Dietz, seoski poštar koji uzgaja kokoši i za koga su svi ubeđeni da im je čitao poštu (jer je navodno bio deo Stasija), gospođa Schvermuth koja boluje od depresije i radi u seoskom arhivu. Ona je budna kada se pripovedaju priče o selu i samim tim održava prošlost živom.
Ne zaboravimo i posebnog protagonistu, lisicu koja pokušava doći do kokošinjca kako bi omrsila brk, ali koja je istovremeno dobro upoznata sa svim seljanima. Svi oni žele uraditi nešto pre svečanosti, obaviti neku svoju zamisao pre svitanja, ali istovremeno nitko od njih ne želi priznati da je provalio u seosku arhivu Zavičajnog muzeja čija su vrata ostala otvorena, premda stvar nije u tome šta je ukradeno, već šta je pobeglo: stare priče, mitovi i bajke se sada šunjaju vani oko ljudi i kuća. Svi skupa, starosedeoci sela i dođoši, živi i mrtvi, radnici, umetnici, penzioneri, nezaposleni, polubogovi u fudbalskim dresovima jezde kroz radnju ka konačnom zajedničkom okupljanju.
Struktura ovog romana je doista mozaičnog karaktera, autor nam je razbacao delove slagalice i postavio ih tako da se jedino širom slikom mogu pohvatati konci. Međutim, to nipošto ne znači da partikularne priče ili zumovi u gro plan pojedinačnih priča nisu sami po sebi efektivni i bogati u stilskom i figurativnom smislu. Naprotiv, Stanišić je svojim stilskim umećem putem inventivnog, a ipak jednostavnog opisa ponudio te mini priče i partikularne naracije čime je svakog svog lika afirmisao za posebno interesantnog i podjednako važnog.
Uzgred budi rečeno, Stanišić se nije u opisima svojih protagonista oslanjao samo na neposredne i konkretne opise realnog habitusa istih, već je metodom indirektnosti ili principom 'manje je više' iz konteksta svojih redova na tanjir poslužio čitavu osebujnost i bogatstvo pojedinačnih životnih priča ljudi iz sela. Recimo, gospođa Kranz je jednom rečenicom rekla u romanu zbog čega kratko i odsečno odgovara na pitanja o Banatu, odakle je kao folksdojčerka došla: "Da, Banat. Rođenje je naša prva lutrija. Ja sam izvukla prazni listić. Nećemo od toga praviti spektakl." (str. 85) Na sličnom tragu su i mudrosti skeledžije koji je svojim rečenicama posredno opisao čitavu simboliku njegovog zaduženja preko vode.
Pored toga što je svojim jednostavnim (humorom prožetim) stilom uspeo da ocrta svoje protagoniste (a to se dakako može uraditi ako najpre volite svoje likove, što bi rekao Jergović), Stanišić je u svojim opisima utkao odista značajne simbolike i metafore. S jedne strane stoji primer gospodina Schramma, nekadašnjeg oficira Nacionalne armije koji sa svojom prošlošću na plećima stoji ispred problema sadašnjosti – ispred automata za cigarete koji mu uporno vraća novčiće koje ugurava kako bi dobio nekakve američke cigarete. Svaki put kada kovanice sevnu iznova pred njegovim očima u redovima romana možemo osetiti pulsiranje sukoba bivšeg DDR-a i današnje Amerike, sudar prošlosti i jednostavnosti i komplikovane sadašnjosti, sve to skupa bez ijedne eksplicitne intervencije naratora.
U trenutku kada gospodin Shramm umesto samoubistva rešava da se kombajnom zakuca u automat, osvitava kao dan jasan antagonizam njega i savremenosti, njegov gnev i bes usmeren protivu kapitalizma i njegovih lažnih sloboda (kao što recimo da možete kada god poželite kupiti šta vam je volja). Kombajn koji je srušio automat za cigarete nije ništa drugo do trijumf poznatog nad nepoznatim, prošlosti nad neizvesnom budućnosti, zapravo pobeda života oficira nad njegovom željom da umre.
Sa druge strane ništa manje nije simptomatičan prikaz jedinog neonaciste u selu gde nam narator saopštava: "mi imamo 1 ½ nacista: toga Rica i njegovu djevojku Luise. Luise je polunaci jer ta sranja radi samo Ricu za ljubav." Taj neonacista se nalazi na jednom od portreta gospođe Franz koji se zove Neonacist spava, što je samo po sebi jedan od najsuptilnijih načina kako napraviti aluziju na supremaciju te društvene pošasti u Nemačkoj jer: "Nikada nisam zamišljao kako to izgleda, reče novinar i pogladi zrak iznad Ricova obraza, kad neonacisti spavaju." (str. 78) Autor je ovim suvislim postupkom pokazao tragikomičnost nacističkih ostataka u savremenoj Nemačkoj.
Treba istaći autorov postupak putem kojeg je gotovo na granici performativne poezije opisivao dešavanja u selu: "Čin-čina, pij i poj/ jer ne znamo što je sutra/ možda posmrtno zvono zabreca/ možda skonča svijet/ i zato zapjevaj iz sveg glasa za nas/ jer danas je danas!" Ništa manje značajne nisu ni česte digresije u romanu u kojima je autor svoje igrivo pero nestašnog ali kreativnog karaktera oprobao u čestim digresivnim odlomcima u kojima nam je predstavio događaje u Fürstenfeldeu iz minulih vekova. Ti događaji su na poseban način, gotovo kao iz teorija kvantne fizike povezani sa današnjošću ili makar sadašnjošću romanesknog vremena, ali ih je ipak Stanišić napisao na nekadašnjim varijantama nemačkog jezika, koristeći svoje po svemu sudeći dobro poznavanje istih te drugačiju transliteraciju takođe, čime je postavio jasnu granicu u vremenskoj koordinati. Prevoditeljica Anda Bukvić Pažin je svojim britkim intervencijama sjajno prilagodila takav diskurs našem jeziku, te upotrebom pluskvamperfekta i nekim arhaičnim morfološkim i sintaktičkim intervencijama približila autorov postupak čitateljstvu na ovim prostorima. Po mome sudu, dotične glave u romanu imaju ulogu prikazivanja nekih determinanti koje prožimaju izvesni hronotop, te smatram da pored toga što resko presecaju čitanje dela, ne prdstavljaju prepone već prečice između delova osnovne linije naracije u delu.
Nema nikakvog spora da je Stanišić ovim romanom izbegao klopku da ostane Ausländer u nemačkoj književnosti. Sa brdovitog Balkana iz prvog romana smelo je poprište radnje svog drugog ostvarenja smestio u nemački realitet, čini se više nego uspešno. Autor ipak nije sasvim zaobišao svoje zavičajne krajeve, čemu svedoči sjajna diskusija u romanu između iseljenika Srbina i Bošnjaka na 34. strani, kao i legenda da "Nije čovjek jezera kod Fürstenfeldea tako podijelio da ih danas imamo dva, učinio je to jedan div. Prije mnogo, mnogo vremena odlomio je planinski vrh od dalmatinskih Dinarida i tako ga zavitlao da se ovdje prizemljio i vodu zauvijek raspolovio nadvoje. Je li div planinski vrh ciljano bacio, to predaja ne govori."
Sve u svemu, Uoči slavlja predstavlja roman napisan u visokom i odista znalačkom maniru. Autor je marljivo i studiozno proučio građu te je stoga i mogao mirne duše ispričati svoju kompleksnu, višestruku i zanimljivu priču kroz naratora koji pripoveda u prvom licu množine. Impresivnost i kapricioznost, čudnovatost i svakodnevnost, efemernost i večnost kao sjajno utkane komponente ovog romana dugujemo velikom književnom talentu autora koji se smelo upustio u nepoznato i golemo prostranstvo sveta malih događaja.
Ne bih se usudio da ocenjujem književnost na nemačkom jeziku ili da generalizujem, ali voleo bih da verujem da je Stanišić ušunjao balkansku nestašnost i humor u istu te je samim tim obogatio. Mogu se pak usuditi da kažem da je Saša Stanišić ovim delom sigurno obogatio književnost i njene recipijente na našim prostorima i šire.
Foto: Jeremy Brooks / Flickr
