Rat na rate

Novo ostvarenje Miljenka Jergovića naslova Herkul predstavlja svojevrsni tematski nastavak njegovog proznog niza Otac, Sarajevo, Rod, Selidba. Premda sasvim novi roman i novi poduhvat, čini se da je navedeni niz tematski nastavljen ovim romanom te da autor definitivno ima potrebu da jedan te isti roman napiše na milion načina milion puta. Sve te "male istorije", partikularne sudbine u istorijskim preokretima balkanskog kazamata predstavljaju neiscrpnu temu koje se Jergović vrlo rado lati, uz jednu malu razliku, ovoga puta je autor upotrebio blagodati distopijskog žanra.

Postoje pisci koji vole da pišu o sličnim ili istim temama jer uvek postoji interna bojazan nije rečeno sve što je planirano o tome da kaže, ali postoje i drugi razlozi kao što je potreba da se pokaže da priče i kad su iste nikad zapravo nisu iste, da ih tačka fokalizacije, ugao iz kog se posmatraju zapravo čini toliko različitima da možemo slobodno reći da priča nikad nije identična. Čini mi se da u ove potonje spada Jergović te da je Herkulom to na neki način i natuknuo nama čitaocima.

Roman Herkul u velikoj je mjeri distopijski poduhvat jer je dobar dio radnje smješten u blisku budućnost te predstavlja u tom pogledu differentiu specifica Jergovića kao autora uzimajući u obzir činjenicu da se do sada nije latio sličnih književnih postupaka. Roman je sastavljen od tri dela ili bolje rečeno tri piče. U prvoj se klupko događaja odmotava oko Zorana i Borke, etničkih Srba koji su svojom voljom u Sarajevu prošli sve moguće opsade da bi se nakon svega – i rata i stradanja – u mirnodopskim uslovima nakon ukazane prilike preselili u Beč, nastanili se tamo i prekinuli sve veze sa Sarajevom, naučili decu da ne uče naš jezik te napravili sebe i njih Austrijancima. Jugoslavija u svom istorijskom i postJugoslavija u svom geografskom ruhu je njima postala strana teritorija, nešto od čega se ne žele spoticati niti nešto na šta bi želeli nabasati.

U drugoj se priči centru pažnje našao Anto Gavran zvani Ćumur, bivši ložač u sarajevskoj toplani, a kasnije hrvatski dragovoljac koji je junačkim podvizima u ratu dobio čin generala s epoletama. Nakon što je rat okončan, Ćumur, personifikacija tog rata, metafora pobede i pirovosti svega prošlog, junak par excellence ratova devedesetih, boravi u raskošnoj rezidenciji u Brižniku, jednom malom fiktivnom selu na splitskoj rivijeri, gde je neoliberalno poimanje turizma i ekstra zarade instaliralo više betona nego u onoj poznatoj pesmi Ramba Amadeusa. Upravo ovde u Brižniku dve na prvi pogled nespojive priče, dvoje intelektualaca iz Beča i hrvatskog dragovoljca i domoljuba (sa nadimkom turskih etimoloških korena) će se dodirnuti, prožeti i sresti. Upravo u tom "smrdljivom" Brižniku gde se u bliskoj budućnosti dešava spletkarenje tipično za naše države (u ovom slučaju Hrvatsku), gde se vlastiti propusti, javašluci i lukrativnosti zamenjuju izmišljenim fikcijama o terorizmu (u ovom slučaju islamskom i srpskom). Baš u "smradu" koji zaudara i fizički i metafizički, po nekoj sudbini se tu sudaraju priče nikad različitije, nikad suprotnije, nikad nepovezanije, priče o Zoranu, Borki, Ćumuru s pričom njegovog sina Herkula. Udes koji će kolima napraviti Zoran udes je u kom će nestati čitava snaga Herkula, a nastati sva sila ironije života. Namah neprimetan i nebitan lik u romanu (po kome je delo dobilo ime) otvara sijaset pitanja o tome šta on u simboličkom smislu predstavlja. Kako je moguće da Herkul, sin hrvatskog dragovoljca, ometen u razvoju, strada baš u toj zabiti, baš od auta jednog tako "nebitnog" Srbina, koji je i prestao više biti Srbinom?

U Herkulu se izdvajaju po mome sudu tri važne poprečne niti koje se provlače kroz redove romana, tri bitne potke koje čine suštinski kostur romana i, rekao bih, prevashodnog interesovanja autora. Jednu nit predstavlja ta vrlo moguća, tako bliska, gotovo iza ugla budućnost, koja samo što nije došla i obgrlila nas svojom grotesknošću i ludilom, koju možemo namirisati poput mora kome se približavamo, a još ga ne vidimo, znamo da je tu odmah iza brda, a nikako da se pojavi. Na sličan način ta bliska budućnost tu je, vreba na nas, motri sa svog retrovizora i, gle čuda, nikako da dođe. Upravo iz tog je razloga Jergović upotrebio distopijski postupak jer drugačije čini se nije moglo. Ta Hrvatska koju autor opisuje, koja pospešuje rasistički pohod na preostale Srbe po stanovima, kućama, njena vlada koja sve to prećutkuje (ili možda čak to i priželjkuje) da bi kasnije pred Evropljanima glumila uljudnost i liberalnost, jeste zapravo Hrvatska koja se odista može dogoditi 2025. godine (u slučaju je Hrvatska opisana; isto bi važilo i za Bosnu i za Srbiju). Ona je tu poput retrogradne sene, koja nam dolazi iz sutrašnjeg dana, generiše se i hrani se zločinačkom retorikom, nacionalizmom, trivijalnom isticanju kolektivnih identiteta, autoviktimizacijom. To je naša realnost, naša sadašnjost i "zla kob", u kojoj smo primorani da slušamo, gledamo, osećamo animozitete i odsustvo bilo kakvog osvrtanja na unutrašnje antagonizme.

Da stvar bude paradoksalnija, lavinu nasilja i svojevrsni lov na preostale "srpske veštice", čemu je spomenuta saobraćajna nesreća bila povod, nije pokrenuo Ćumur, nije raspirio i razgorio on sam svojim nacionalističkim ugljem, već su to uradili oni koji su se iza njega kao personifikacije ludosti rata možda krili i čamili sve to vreme. Svi ti koji su rasli i razvijali se u odjecima rata koji se nikad praktično nije završio, a kog su oni najviše evocirali urlajući na utakmicama i mitinzima. U prvi mah čitalac bi pomislio da je to too much, da je možda Jergović postavio previše političke realnosti, ali odista zar u realnom životu nemamo taj utisak da živimo previše realnosti. Ne živimo li sami previše političke realnosti. Ta budućnost koja izmiče, ta pretnja koja vreba kao segment u romanu jeste nešto što nas vodi do druge niti, druge bitne poente ovog dela.

Opasnost koja vreba jer se konstantno koketira sa opasnim rečima i mislima, zapravo je rezultat nazavršenosti ratova devedesetih koju Jergović pokušava opisati i u Herkulu i svim gore pomenutim delima. Ti ratovi nisu stali kada su završeni nominalno, njihova je duga ruka mržnje, samosažaljenja i prilično binarne logike optuživanja, zapravo produžena ruka politike svih političkih struktura na ovim prostorima, njihova esencija i bit. Anto Gavran nije prestao biti ratnik jer ga rat nije ostavio, rat se i dalje vodi u dramatizaciji retorike u medijima, u nacionalističkim narativima. U realnom životu svedoci smo takve retorike i svesni smo da do rata neće doći, koliko god ona bila možda i opasnija od one devedesetih, a Jergović je u Herkulu osvetlio najrazgoventnije kako izgleda kulminacija te retorike, kako izgleda taj "mitološki ciklus" u nas, koji umesto haosa – kritičkog trenutka – kosmosa, ima mržnju, nacionalizam – nasilje nad domaćim Srbima – te intervenciju zapadne kosmičke demokratije. I tako ponovo do nove bliske budućnosti.

Treća potka romana je čudo života, slučajnost i sudbina istog istovremeno. Ovdašnji narodi u svom kulturološkom kodu kao da imaju ispisanu veliku ulogu sudbine. Ona je uvek negativna, semantika te reči se gotovo uvek ovde koristi u nesrećnom kontekstu. Na sličan način kako se čovek čudom rađa, kako se čudom ljubavi spajaju, deca rađaju, tako se "sudbinski" ljudi u ratu sretnu. Nemaju nikakvih veza, ništa ih ne spaja, slušaju različitu muziku, vole različitu hranu, izlaze na različitim mestima... a opet susretnu im se nišani i neko tu nastrada. To čudo slučajnosti, ta "sudbina" spaja Zorana i Antu, ta je "zla sudbina" htela da se na takav način susretnu Srbin i penzionisani hrvatski dragovoljac Anto. S jedne strane, potpuno neshvatljivi splet događaja, s druge opet logički sled jer "čini se, kao i svakom životu, nakupilo viška prošlosti". (str. 44.) Na jednom nivou Antu tako može nakon svega što je prošao strefiti samo Srbin, na drugom Zoranu je to jedini ishod jer on svoje "nakupljene prošlosti" deli na "one koje se sjeća i one koje se nastojimo ne sjetiti".

Herkul po broju stranica nije veliki roman, ali je na tih 170 stranica nakupljeno dosta zgusnutog, kondenzovanog i nabijenog do nabreklosti materijala, da se verovatno mogao rastezati na makar još triput toliko. Jergović je zgusnuo svoje misli u pulsirajuće štivo u kome je, čini se, više fokusiranosti na opise posvećeno Anti, nego Zoranu, liku koji je svojim habitusom nesumnjivo autoru mnogo bliži. To je svakako bila njegova intencija, ali i spisateljsko umeće. Naime, Jergović je mnogo više pažnje posvetio trudu da dočara kako to izgleda u cipelama karaktera kakav je Ćumur, jer mu je naposletku on ipak neka druga planeta, dok je ono što je bliže njemu "odradio" po svojoj spisateljskoj inerciji.

Cvetan Todorov je jednom prilikom izneo stav da se najbolji tekstovi naučne fantastike organizuju tako da čitalac od početne začuđenosti natprirodnim događajima na kraju shvata koliko su oni bliski uobičajenom životu. Jergović je Herkulom pokazao koliko se prirodni događaji u životu, koliko god nam bili bliski, kasnije organizuju tako da nam prouzorkuju začuđenost, zapanjenost i nevericu. Neverovatni su, a opet, deo su naše svakodnevice.