'Pupčana vrpca': Dirljiva i zrela autofikcija

Nakon 250 tekstualno i emocionalno veoma gustih stranica debitantskog romana Pupčana vrpca Lucije Tunković, čija je glavna tema turbulentan odnos junakinje i pripovedačice Lucije s majkom, u autorkinim „Zahvalama“ ćemo pročitati: „Zahvaljujem članovima svoje obitelji, čije su me biografije i inspirirale da napišem ovu priču“ (str. 253). Da Lucija Tunković, novinarka i blogerka, piše autobiografski, jasno je od početka – zbog njenog imena, zbog rodnog Siska, zbog prezimena koje počinje na jedno od poslednjih slova abecede i time je kao studentkinju tera da sluša najdosadnije izborne predmete.

Kako sam već pisala povodom Oca Glorie Lujanović, ukoliko autorka odabere da na jasan, nameran način poveže ono što znamo o njenoj biografiji s biografijom svoje junakinje, činjenica autobiografičnosti ne može da se odbaci kao nebitna za analizu i doživljaj dela u ime nekakve navodne kritičarske nepristrasnosti i emocionalne distanciranosti. Namerne veze između autorke i junakinje nisu interpretativna mogućnost, već instrukcija. A onda – ona distancirajuća prva rečenica „Zahvala“, disklejmer koji, dok govori kako je autorka bila inspirisana biografijama svojih bližnjih, u zagradi poručuje da je to sve, i da između autorke i junakinje Lucije ne stoji čak ni onaj provizorni znak jednakosti kakav imamo u „pravoj“ autofikciji. Kontradikcija suštinski irelevanta kada je reč o kvalitetu knjige, ali, interpretativno, jako zanimljiva.

Mada će se mnoge čitateljke identifikovati s Lucijom iz Pupčane vrpce, njeno odrastanje bilo je malo drugačije od prosečnog. Dobivši je usred rata, sa svega 23 godine, delimično u želji da pobegne iz roditeljske kuće, majka će na Luciju neprestano projektovati frustraciju, pa i mržnju, zbog toga što je s njenim rođenjem uletela u život koji nije želela, život ograničenja i odgovornosti za koje ni na poslednjim stranicama romana, kada ćerka ima već skoro 30 godina, neće biti stvarno sposobna. Ta činjenica, pogoršana neprestanim agresivnim svađama između roditelja, rezultiraće Lucijinim niskim samopouzdanjem, suicidalnim mislima, bulimijom i stupanjem u problematične odnose. Kada bude u srednjoj školi, majka će je ostaviti i s mlađom ćerkom se preseliti u drugi grad, kod novog partnera. I otac će dobiti dete s drugom ženom, a Lucija će ostati da večno ne pripada nigde. Vrlo rano u knjizi pročitaćemo kako majka „nikad nikoga nije voljela više od njega [Lucijinog oca], pa čak ni svoju djecu“ (str. 26) – komentar izrečen ćerki na očevoj sahrani. Na tom mestu u knjizi će nam se u grlu stvoriti knedla, i nećemo je progutati sve dok knjigu ne zaklopimo.

Napisana iz ambiciozne i razigrane sveznajuće perspektive pripovedačice koja prodire u prošlost i intimu svojih pretkinja, i to praktično besprekornim stilom, prepunim zadivljujuće uspešnih slika („Susjedi su stišavali televizor da čuju salvu psovki što su putovale iz Agatinih usta kao teretni vlak, u neprekidnom nizu koji umalo nije potrajao vječno“ [str. 111]), Pupčana vrpca Lucije Tunković izaziva utisak kakav i izdanje u kom je štampana – rastrgnuvši providnu foliju kojom je knjiga omotana, zateći ćete, umesto lenjog teksta punog belina kakav očekujete od milenijalske autofikcije (sori), bogato crnilo tinte.

Pupčana vrpca započinje tako da vam se čini da ne želite nikada da se završi. Svi smo se dosad načitali dramatične autofikcije (autofikcija nije ništa drugo do dramatična, kad malo bolje razmislim), ali nisam dugo toliko saosećala s junakinjom, nervirala se čitajući nepravde koje joj roditelji čine, želela da joj kažem kako će sve biti u redu (pitajući se ujedno je li to moguće), da je podsetim da naše moralno i karakterno „nesavršenstvo“ ne poništava tuđe greške – junakinja Lucija za nas se pretvara, autorkinim talentom i umećem, u punokrvnu osobu. Ali, u jednom trenutku ćemo shvatiti da bi onome što je dobro ponekad trebalo da dođe kraj kako bi takvo, dobro, i ostalo.

Glavnu zamerku Pupčanoj vrpci pronalazim u sporom napredovanju radnje ka sadašnjem trenutku, onom u kome se junakinja, 2022. godine, nalazi s majkom i mlađom sestrom na putovanju u Parizu, kada će doći do fizičkog obračuna između nje i majke, a o čemu čitamo u „Prologu“. Građen na omniprezentnim pripovedačkim reminiscencijama na život majke ili neke od baka, roman će se uskoro fokusirati na događaje iz junakinjinog detinjstva i rane mladosti, ali, kada nas novo poglavlje napokon odvede do njenog studentskog života u Zagrebu, tekst će se vratiti na ljubavnu vezu u kojoj je Lucija bila ranije, u srednjoj školi. Mada se u početku čini da strukturalno dobro napredujemo, od jednog do drugog perioda, istovremeno prateći intuitivnu, prustovsku logiku sećanja i autorsku odluku da se, uprkos koracima unazad, pomičemo na hronološkoj horizontali, čitalac u jednom trenutku počinje da žudi za napuštanjem 2000ih. Na prvi pogled, struktura je ispoštovana i mi kako-tako stižemo do te 2022. godine. Ali pitajte me sada o životu junakinje Lucije, i moći ću da vam kažem mnogo više o njenom detinjstvu, srednjoj školi i brucoškim iskustvima, nego o poslednjih deset godina pred putovanje u Pariz.

Ako se u početku autorka/junakinja hrabro hvata u koštac sa svojim traumama iz detinjstva, psihološki nijansirano i promišljeno i ujedno umetnički efektno iznoseći događaje i iskustva o kojima mi se čini zaista jako teškim javno se izražavati, ova hrabrost malčice posustaje kako se približavamo onome što je sadašnji trenutak za junakinju, ali, ipak, i za autorku. Nije ovde stvar u čitalačkim žudnjama, već u tome što implicitno obećana struktura, struktura koja je započeta, ona epskog opisivanja sentimentalne istorije koja vodi u taj trenutak u Parizu, ne biva ostvarena (bez naznaka da je baš u tome trik). Utoliko obećanje koje daje „Prolog“, a to nije samo obećanje istorije odnosa sa majkom, već i obećanje esejističkih referenci studentkinje književnosti i samoanalize primenjene na kasnije životne događaje – „Prolog“ deluje gotovo kao da ćemo u Pupčanoj vrpci čitati non-fiction – ostaje donekle neispunjeno.

Neispunjen ostaje i potencijal Pariza odabran za lokaciju početnog i završnog, dakle, presudnog trenutka, lokaciju koja deluje izuzetno autofikcionalno utoliko što je, uprkos nekim nastojanjima („nadala sam se da će se ondje moja tuga preobraziti u jednu od onih predivnih skulptura“ [str. 20] iz Luvra, i slično), u stvari neintegrisana u radnju. Nije problematičan odabrani grad, već suštinska strukturalna irelevantnost tog putovanja – junakinja nije otišla tamo da, na primer, studira, ili da pokuša život daleko od majke, nikada nije pomenuta, osim implicitno kada je tema učmalost malog mesta, njena želja da putuje, niti, recimo, ljubav prema Francuskoj i Parizu, pa čak ni ljubav prema umetnosti u meri koja bi to završno putovanje učinilo manje nasumičnim. Ako u ovoj knjizi postoji ikakva tenzija između onog auto i onog fikcionalnog – pored one iz „Zahvala“ koju sam pomenula na početku – ona se primećuje u strukturi, koja se koleba između oblika sveznajuće epske pripovesti i oblika kakav inače danas ima pisanje o sebi.

A kada je reč o onom pitanju da li je moguće da, nakon određenih iskustava, sve bude u redu, prvo, malo pojašnjenje: mada je mnogo toga o čemu roman Pupčana vrpca govori u stvari trauma, kod Lucije Tunković nema onog samosažalnog i besnog čime se odlikuju mnoge autofikcije. Svakako da Lucija žali zbog nepravdi koje je doživela i da je to čini besnom, ali tekst zbog toga ne pati, čitalac nikada nema osećaj da Lucija sebe smatra moralno nadmoćnom u odnosu na ljude koji su je povredili, niti se ona ikada upušta, mada je roman od početka do kraja feministički i progresivan, u nekakve izlive pravedničkog gneva o nepravdi bilo koje vrste (rodne i socijalne, pre svega, jer se te dve u romanu najviše dotiče – treća je ona o diskriminaciji prema prvom slovu prezimena!).

Pripovedačica Pupčane vrpce odlikuje se zrelošću koja se zaista retko viđa u autofikciji, i ne samo autofikciji, što je, naposletku, jedna od garancija kvaliteta ovog romana i, pored autorkinog talenta za pripovedanje, razlog zašto ću ga uvek iskreno preporučivati i uprkos zamerkama koje sam ovde pomenula. Ta zrelost je i ono što nam dozvoljava da, uprkos nekim sumnjama, poverujemo u srećan kraj, epifaniju kojom se roman završava.

Dok se „Prolog“ zatvara junakinjinim shvatanjem da se „nikada neće izmigoljiti iz Majčina stiska“ (str. 21), u „Epilogu“, nekoj vrsti palimpsesta „Prologa“, ta ista rečenica praćena je još jednim pasusom, u kome junakinja uviđa da je „sve ovo preživjela već stotinu puta“ i da će „sve biti u redu“ (str. 250). Sumnje se odnose na pitanje, slično kao u romanu Drugi album Nade Kaurin Knežević, kako znamo da je ova epifanija prava, ako je već bilo puno lažnih. To je pitanje koje nužno postavljamo iz samog teksta, u kome smo čitali, recimo, o junakinjinom prosvetljenom polasku na psihoterapiju, nakon kojeg ona svejedno ima napade besa, ali postavljamo ga i čisto zdravorazumski – da li je moguće ikada se zaista iščupati iz stiska agresivne majke kojoj nikada nećemo biti dovoljno dobri? U još jednoj hermeneutičkoj igri, „Zahvale“ kao paratekst imaju ovde i ulogu da značenjski validiraju literarni tekst koji prate: autorka/junakinja isplivala je na drugoj strani, savladala svoje iskustvo tako što ga je verbalno oblikovala i objavila u formi knjige. Oni koji su nekada insistirali na tome da svedu junakinju na predstave koje im je odgovaralo da o njoj imaju sada su postali jedna veoma uverljivo i konačno uobličena literarna predstava.

Ali moć, koja je uvek na strani onog kome je dozvoljeno da ispisuje, samo je, rekla bih, manji deo ovog romana, koji se završava dodirom između majke i ćerke, vezom koju rođenje deteta samo fizički prekida. Pupčana vrpca je dirljiv roman o ljubavi i o mržnji, ali o ljubavi pre svega.