Page arrow
Web banner 3Banner mobile 3
Piše: Dunja Ilić

'Psi': Neiskorištena prilika za emancipaciju

Large mark galer f7 al0xqd6a unsplash

Mark Galer, Unsplash.

Naslov knjige: Psi Autor knjige: Dora Šustić Izdavač: Gradska knjižnica Rijeka Godina izdanja: 2022
Utorak
07.03.2023.

Aktuelna laureatkinja nagrade Drago Gervais za najbolje neobjavljeno književno delo, Dora Šustić, scenaristkinja je i rediteljka rođena u Rijeci, a Psi su ujedno i njen debitantski roman. Autorka s junakinjom svog romana deli, između ostalog, ime i studije na filmskoj akademiji u Pragu – dovoljno da roman smestimo u sada već sveprisutan žanr autofikcije. U intervjuu za tportal autorka objašnjava da je centralna radnja romana, turbulentna ljubavna veza studentkinje sa starijim fotografom, Turčinom Leonom, i sama zasnovana na istinitom događaju, mada nisu svi detalji istiniti. Normalno. Iako se upisuje u niz autofikcija objavljenih u skorije vreme u Hrvatskoj, roman Dore Šustić s tim delima ustvari nema puno toga sličnog. Doduše, ta dela svakako ne čine nikakvu monolitnu celinu (uskoro više o autofikciji na ovom portalu). U svakom slučaju, zbog svoje fokusiranosti na radnju, a u odsustvu konkretnijeg preispitivanja prirode sećanja i uslova nastanka teksta, verovatno bi bilo tačnije nazvati Pse jednostavno romanom napisanim „po istinitoj priči“.

Radnja i nastanak teksta, kao i umetnost u širem smislu, u Psima su svakako povezani. Junakinju i pripovedačicu Doru na prvim stranicama romana upoznajemo u trenutku kada ima 29 godina (prema računici sa stranice 93.), dok u Andaluziji „slijedi galgose“ (str. 8), tradicionalne španske lovačke pse koje je muškarac kog i dalje voli, sada pokojni, slikao u vreme bolesti svoje žene Ayne, takođe pokojne. Nekakav ljubavni trougao između studentkinje koja s 21 godinom dolazi u Prag, depresivnog fotografa kog vrlo brzo upoznaje, i njegove nedavno preminule žene, u centru je ne samo radnje romana, već i scenarija koji Dora mora da napiše za studije. U tom scenariju, junaka će ipak biti samo dvoje, a kao i u „stvarnom životu“ fikcionalnog sveta ovog romana, i u scenariju će identitet žene biti neka kombinacija Dore i Ayne. Nakon Leonovog preseljenja iz Praga nazad u Tursku, a potom i njegovog samoubistva, Dora će otići na rezidenciju u Andaluziju s monografijom Leonovih fotografija galgosa, da upozna Ayninu porodicu i pokupi preostale Leonove fotografije kako bi u Pragu napravila izložbu, s nadom da će joj taj čin napokon doneti nekakvo smirenje.

Ipak, ne može se zaista govoriti o nekakvom preispitivanju prirode umetničkog dela – mi čitamo o Dorinom scenariju i Leonovim fotografijama, ali ovo je pre rezultat okupacija ovih junaka nego idejnih „interesa“ samog teksta. Jedini pravi interes teksta je Dorina ljubav prema Leonu i njihova, odnosno njegova, tragična priča, i mada to čini Pse dinamičnim štivom ispunjenim erotskim scenama između junakinje koja tek treba da doživi prvi orgazam i gotovo anoreksičnog sredovečnog muškarca koji je prerano izgubio voljenu ženu, usmerenost na radnju, koja se sama po sebi doživljava kao priča vredna pričanja, ujedno ograničava umetničke dosege romana.

Usmerenost na radnju i poetska bujica reči kojima se ona pripoveda, ali, verovatno, i taj autobiografski momenat, takođe komplikuje razumevanje nekih činjenica teksta. Već sam pisala da se u manje-više svakoj knjizi nađe neka materijalna nelogičnost, ali Psi ipak na momente previše zbunjuju. Dok se sprema za odlazak na studije, Dori kažu kako „ne treba brinuti zbog nepoznavanja jezika“ (str. 11), i ona u vozu na putu do Praga zaista neće razumeti takvu karakterističnu češku reč kao što je sebevražda (samoubistvo, ovde na početku romana anticipirano) (str. 13). Ali, kasnije čitamo da je Tratinčice Vere Hitilove Dora „prvi put gledala u Ljubljani, gdje sam prije Praga studirala češki“ (str. 35, kurziv dodat). Trenutak njenog odlaska u Andaluziju takođe je nejasan; iz teksta se čini da ona gotovo odmah po Leonovoj smrti dobija tu rezidenciju (str. 145), ali iz prethodno navedenog podatka o njenoj starosti, trebalo bi da je u međuvremenu ipak prošlo puno godina (ovo potvrđuje autorkina biografija). Uopšte, tekst se doima kao relativno nekontrolisana stihija događaja, dok je sam jezik stihija nekada više, a nekada manje uspešnih figura. Primer ovog prvog: „Moja je iluzija zjapila gola pred svima kao raspadnuto truplo“ (str. 112). Primer ovog drugog, nekoliko rečenica ranije: „Kad čovjek ostane bez poverenja u sebe, postane ovca ili ovisnik, što se svede na isto, ovisnost o tuđem autoritetu“ (str. 111).

Svakako da nekakvo „dublje značenje“ u radnji postoji: da se Leon povezuje s mršavim lovačkim psima koje njihove gazde mučki ubijaju kada im više nisu potrebni ili kada ne pobede u lovačkim trkama, jasno je od početka, a Dora pritom stalno sanja da je psi razdiru. Doduše, o tome koliko je poređenje Leona s galgosima istinski plodno ili uopšte „tačno“, šta psi zaista simbolizuju, i šta se zapravo dobija ogledanjem (Ayna znači ogledalo) između vatrene Španije i sumornog Praga, mlade Španjolke i mlade Hrvatice, fotografije i filma, moglo bi se raspravljati. Svejedno, recimo da u ovoj ljubavnoj priči ipak postoji nešto neobičnije, možda zaista „fatalnije“, nego u nekim drugim. Ali, ono što ni u jednoj ljubavnoj priči nije neobično jeste nedostatak odmaka pri njenom percipiranju. Problem nije radnja, već suštinski istovetni pogled na ovu problematičnu ljubavnu vezu koju imaju Dora kao zaljubljena studentkinja od otprilike 21 godine, i Dora kao umetnica na rezidenciji u Andaluziji s 29 godina. Jasno, Dora Leona i posle svih tih godina voli. Ali zrelija percepcija sada starije pripovedačice preko je potrebna tekstu, a to izostaje.

Tekst je fokusiran na Dorina osećanja prema Leonu i njenu spoznaju prve ljubavi, posredi je, ustvari, neka vrsta bildungs priče. Štaviše, roman na momente deluje kao da bi mogao pripasti sada popularnom young adult žanru, ali mu nedostaje stroga kontrola implikacija sadržine kakvu nad svojim tekstom imaju najbolji pisci ovog, u krajnjoj instanci, edukativnog žanra. Opisi seksa odišu uzbuđenjem devojke koja prvi put stvarno vodi ljubav, to je percepcija nekog ko ima osećaj da je prvi, odnosno prva na svetu, koja tako nešto doživljava, i tekst je u tim trenucima zaista sirov i „autentičan“. Mlada Dora je svesna da je njena percepcija iskrivljena, što se vidi iz njenih komentara prijateljici da ova „nikada nije bila tako zaljubljena“ kao što je Dora u Leona (str. 132). Ali odrasla pripovedačica propušta da se pozabavi nekim stvarima kojima bi morala da se pozabavi. Recimo, Dora prvi deo ove veze od nekoliko meseci neprestano lažira orgazam. Ona je fokusirana na činjenicu da je Leon to u stanju da oseti – „znao je jer je poznavao moje tijelo bolje od mene, no svejedno me puštao da likujem u toj laži kao da je neprobojna“ (str. 75). Implikacija je, dakle, Dorina bliskost s Leonom, Leonovo poznavanje Dore, konekcija između njih. No mi, budući da u Leona nismo zaljubljeni, ne možemo a da ne pomislimo ono što je ovde potisnuto na margine, odnosno to da Leon zna, a ipak ništa ne čini da to ispravi, što tu konekciju čini problematičnom, ako ne i diskutabilnom.

U redu, recimo da se ovo može tumačiti kao Dorino seksualno oslobađanje u kome Leon ne može mnogo da pomogne, osim da čeka. Ali kako razumeti sledeće: „Bila sam presita i previše zaljubljena nakon što mi je napisao da sam toliko lijepa da bi me najradije zadavio dok je u meni. Nitko mi nikad nije toliko puta rekao da sam lijepa“ (str. 71). Ove dve rečenice mogu delovati kao autorski promišljena replika u nekoj sceni koja treba da nam pokaže koliko je samo slepo junakinja zaljubljena. Junakinja je zaista slepo zaljubljena, ali, nema autorskog odmaka koji bi na pomen davljenja suptilno mahnuo crvenom zastavicom. Tekst preko ove Leonove izjave, koja u današnje ili bilo koje drugo vreme ne bi trebalo da nam bude romantična, prelazi brzo kao i preko bilo koje druge scene, nastavljajući dalje s radnjom.

Kada se Leon preseli u Tursku, a Dora mu predloži da ode da ga poseti, čitamo: „Rečenice su mu bile lijene i šuplje […]. Ipak, rekao je da me želi vidjeti. […] Rekao je da bez mene razmišlja samo o njoj, i da ga to iscrpljuje“ (str. 114). Leon nema pristojnosti, ili samokontrole, ili energije, da ovo poslednje makar prećuti. Prethodno, povodom njegovog odlaska, Dora je zaključila kako je trebalo da mu kaže koliko joj je stalo, mada je čitaocima jasno da to ne bi ništa promenilo – Leon to već zna, a Prag, gde jedva zarađuje (Dora mu u jednom trenutku daje pare za stanarinu, koje joj on, istini za volju, kasnije vraća), napušta pošto mu je prijatelj ponudio posao u Turskoj. Činjenicu da mu nije rekla koliko joj je stalo, ponukana komentarom koleginice, Dora odabira da okarakteriše rečju „nekorektno“ (str. 126). U čitavoj priči, može li se nazvati nekorektnim ponašanje devojke koja vreme provodi slušajući o preminuloj ljubavi muškarca u kog je zaljubljena? Koliko god mi razumeli da je Leon u vrlo delikatnom emocionalnom stanju, bilo je neophodno da tekst ovakve detalje odnosa između dvoje junaka istinski problematizuje, čak i ako bi krajnji rezultat bio obnovljeno razumevanje za Leona.

Kada Dora pomene komšinici kako planira da poseti Leona u Turskoj, ova joj kaže: „no good, no good.“ To je ujedno i najdalje što tekst stiže u problematizaciji ovog odnosa. Što se tiče Leona, on ostaje suštinski neproblematizovan, kao da je jedini problem zaljubljeno ponašanje mlade žene, na koje je u romanu stavljen fokus. U jednom trenutku, Dora kaže: „pišući o njemu, sve manje sam ga videla“ (str. 100), s konotacijom kreativne nadmoći nad pravim Leonom, a na istoj stranici pominje se i njena submisivnost kao izvor njene moći. No imamo ubrzo i ovo: „nisam htjela riskirati da postanem toliko široka da me ne prepozna kad se vrati“ (str. 133). Situacija je, kao i u stvarnom životu, komplikovana, i niko ne zahteva da Dora bude heroina koja će činiti neuverljive stvari, ili imati neuverljiva osećanja. Ali kako bi se nijasne ovog odnosa koliko-toliko razlučile, potreban je odmak starije pripovedačice od svojeg zaljubljenog mladog „ja“. U razgovorima s koleginicom s fakulteta, Dora kaže kako je „često lagala, odnosno prešućivala detalje [veze s Leonom] koje nisam razumjela“ (str. 87). U trenutku pisanja, pripovedačica bi već trebalo sve to malo bolje da razume, ali problematični detalji ipak će do kraja ostati prešućeni, neanalizirani ideološki u najširem smislu te reči, već samo u okvirima snaga moći u vezi.

U konačnici, tekst praktično romantizuje, bez ozbiljnijih disclaimera, jedan ustvari nezdrav ljubavni odnos. Da, Dori je sve vreme otprilike jasno da je ona Leonu privlačna pre svega jer je mlada i jer liči na njegovu pokojnu ženu. Ali ni do kraja knjige nema stvarno emancipacije iz tog odnosa, ili, alternativno, autorske svesti koja bi problematizovala činjenicu da emancipacije nema. Kad kažem emancipacija, ne mislim zaborav; mislim svest da u rečenici toliko si lepa da bih te najradije zadavio fokus treba da bude na poslednjem delu te rečenice, ne na prvom. Feminizam romana Psi manje-više se iscrpljuje u erotskim scenama, odnosno u slobodnom ispisivanju detalja seksualnog odnosa, zakazujući upravo tamo gde je feministička perspektiva stvarno neophodna kako bi ovaj roman bio uspešan. Mada je njegova tema potresna ljubavna priča o kojoj biste možda rado slušali, roman Dore Šustić literarno je u mnogome ograničen nedovoljnom samosvešću o određenim implikacijama te priče, odbacivanjem na margine onoga što bi moralo da bude od centralne važnosti.

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu