Čak i kada se zbirke pripovedaka objavljuju po principu 'imam dovoljno priča za knjigu', odnosno kada nisu koncipirane unapred da bi imale neki zajednički imenitelj, čitaoci u njima traže ono što će ih međusobno povezati, ono što bi ih logikom koja se uspostavlja tek nakon čitanja, a mimo ličnosti pisca i njegove autorske motivacije, povezalo. Jer nama je potreban veliki narativ, potrebno nam je da tražimo i nađemo smisao, inače čemu uopšte ulaganje vremena u umetnost.
Paradoksalna je ova potreba, posebno što je većina nas svesna da su upravo takve priče završene, heroji su davno nestala bića, logika naracije koja ima svoje uzročno posledične veze gotovo da ne postoji u onome što nazivamo stvarnim svetom oko sebe, a svaka apoteoza izostaje. Život, i svet zajedno sa njim, nemaju smisla, zato ga tražimo u literaturi.
No, postoji dodatni problem sa prevedenom književnošću. Uvek postoji neka zamka, neki trag reza koji je jedan jezik načinio u drugom, odnosno smisao učitao u drugi i time ga poništio, skratio, osujetio. Ma koliko prevodilac/prevoditeljica bio/la dobar/ra, uvek već postoji ta nesretna okolnost da su stvari u originalu drugačije jer kodiranje se razlikuje od jezika do jezika, i što je još važnije, od kulture do kulture. Čak i kada se radi o govorniku jednog jezika koji počinje da piše u drugom, kao što je slučaj sa Josipom Novakovićem, piscem rođenim u Daruvaru 1956. godine, ali već gotovo četrdeset godina nastanjenom u Severnoj Americi. Ove godine je u Profilu objavljena zbirka pripovedaka Požuda, čiji je podnaslov priče o ljubavi, ratu i nadi, dok je originalni naziv ove zbirke Infidelities: Stories of War and Lust.
Nije potrebno predobro znati engleski da bi se uočila ogromna razlika između dva naslova, ali se postavlja pitanje da li je naslov za hrvatsko i potencijalno postjugoslovensko tržište načinjen u dogovoru sa autorom, ili su ga smislili prevodilac i urednik. Jer postoji ogromna razlika u značenju između njih. U engleskom nema reči o nadi, a glavni naslov bi trebalo prevesti kao Neverstva. Zbog čega je došlo do ovako značajnog pomerenja u značenju? Odgovor je najverovatnije u marketingu, odnosno u pokušaju da se knjiga proda u određenoj kulturi. Naime, očigledno je da autor hrvatskog naslova misli da je lakše prodati knjigu koja na koricama sadrži reč 'nada', dok je na anglo-saksonskom govornom području važnije ići ka spektaklu, ka ratu i požudi, koji su samo metonimije za krv i seks, a znamo svi da ništa ne prodaje tako dobro kao ove dve stvari.
Ovo nadalje svedoči i o tome da je, makar u jednom slučaju, posredi prevara. Jer ne mogu iste priče govoriti o ljubavi, ratu i nadi, odnosno o ratu i požudi. Možda bismo rat i mogli nekako da izjednačimo unutar dva kodna sistema, iako ni nalik nije isto posmatrati ga iz američkog i hrvatskog iskustva, jer prvi rat na svom tlu nisu iskusili više od dvesta godine, dok je kroz domove potonjih on protutnjao prvo pre sto, onda pre sedamdeset, pa zatim pre dvadesetak godina.
Pored toga, u vreme kada je ljubav postala passe, a požuda stala na njeno mesto, značenja ove dve reči se unutar jednog relativno zatvorenog sistema kakva je književnost tek ovlaš dodiruju. O nadi opet ni reči, a čini mi se da je ona ključna. Naime, a sada konačno prelazim na sadržaj ovih priča, nada u njima ne postoji, ona je iz njih prognana kao prvi ljudi iz raja. Ima tu mnogo čega drugog, zgoda i nezgoda, obrta i velekovrtljaja, ali nade ni od korova. Rekao bih, iako nisam čitao originalan tekst, da hrvatsko izdanje ima većih problema sa naslovom nego englesko, ono obmanjuje svoje potencijalne kupce, prodajući im nešto što u knjizi ne postoji, jedino je pitanje ima li ono pravo to da čini i koliko je to u skladu sa porukom koju nudi Novakovićeva knjiga.
Da se sad vratim na pitanje zajedničkog imenitelja zbirke, odnosno da pokušam da iscrtam koordinatni sistem u kojem će se čitalac lako snaći i pomoću kojeg će moći da smesti ovu knjigu u neku od postojećih fijoka u svojoj glavi te tako odluči da li će je čitati ili ne. Sa zanatske strane gledano, priče vrede i knjiga je sasvim dobra. Možda to nije vrsta pripovedaka koje me obaraju s nogu, ali mora se reći da Novaković poseduje potrebnu veštinu i da ume da se igra sa našim očekivanjima, da ih izneverava i ispunjava kada mislimo da ih je izneverio. Njegovi likovi su psihološki zanimljivi i promene koje se događaju su izvesno jasno motivisane. Međutim, ima jedna stvar koja mi smeta, a to je udaljenost od teme, tačno onolika koliko je potrebno da bi se složene stvari poput rata u bivšoj Jugoslaviji predstavile zapadnom čitaocu.
U tom smislu, čini se da je Novaković neko ko svoje junake i njihove doživljaje posmatra iz dalekozora kao da je na safariju. Možda tako i treba da bude, ali ovakva slika predstavlja tipičan kolonijalni pogled na ono što se dešavalo u ratu u bivšoj Jugoslaviji. Niko ne može da porekne da je od nečega što je mogla biti skladna zemlja napravljen krš i lom, sedam malih u mržnju, kriminal i korupciju zavijenih država čiji pojedinačni dugovi iznose više nego što je ona 'zla' Jugoslavija imala kao celina. Ipak, za sve nas koji poznajemo okolnosti u njihovoj složenosti, ovaj privid koji Novaković slika neprekidnim i neočekivanim obrtima nije dovoljno ubedljiv, do te mere čak da se čini neverovatnim, dakle suprotnim od onoga što je Aristotel preporučivao u Poetici.
Istina je da je svim pričama zajednički imenitelj rat. One se dešavaju u osvit Prvog svetskog rata ('Poštanska marka') ili su povezane sa ratom u bivšoj Jugoslaviji ili se pak odigravaju nakon jedanaestog septembra ('59. Paralela'), datuma koji označava ovaj poslednji rat koji još traje. Dve koje se na neki način izdvajaju iz ovog glavnog toka su priče 'Ponoćni gosti' i 'Poprsje Čajkovskog'. Obe se bave nekom vrstom požude, ljubavnog snoviđenja zbog kojeg pripovedač upada u nevolje.
Međutim, čini se da postoji još jedna poveznica kojom bismo mogli sve priče da dovedemo u vezu. U pitanju je identitet. Ovaj pojam Novakoviću služi najpre kao poprište borbe, te je stoga on dinamičniji i precizniji za opisivanje onoga što se junacima priča događa. Naime, u svim pričama u knjizi radi se o osobama sa problematičnim identitetom. Drugim rečima, zbog načina na koji oni sami sebe vide, ali i kako ih drugi posmatraju, dolazi do nesporazuma sa svetom te samim tim i sukoba koji se razrešuju na najrazličitije moguće načine, nekada u nekoj vrsti happy enda, nekada tragikomično, a nekada i prilično loše po protagoniste. Ono što je bitno i dobro u Požudi jeste da se ovde identitet shvata neuporedivo drugačije nego u našim tradicionalnim društvima u kojima je on fiksiran i nepromenljiv. Novaković kao da pokazuje ono što nam je teorijski odavno poznato – da je identitet konstrukt koji zavisi od trenutka u kojem se nalaze junaci njegovih priča te da čak i onaj koji je fiksiran, poput nacionalnog, ovde na Balkanu, u mnogome zavisi od trenutka u kojem se za njega mašamo.
U pričama 'Susjedi', 'Most ispod Dunava' ili 'Ledena kiša' jedan isti identitet može da bude srećna, odnosno nesrećna okolnost, ali Novaković kao da kazuje da je svaki fiksiran u stvari problematičan jer njegovi junaci naposletku ne prolaze onako kako su želeli, štaviše, oni zbog svojih fiksiranih identiteta stradaju.
To isto važi i za one priče koje se bave požudom, odnosno ljubavnim snoviđenjem. Naime, žudnja je u tim pričama agens koji konstruiše poželjan identitet, onaj koji će odgovoriti afirmativno ka njoj. Naravno da se stvari ne odvijaju tako lako, štaviše. Sudar sa stvarnošću otkriva da se radi o sasvim drugačijoj osobi, kompleksnijeg identiteta. Interesantno je kako ta stvar funkcioniše, gledano iz psihološkog ugla. Sklop požude je veoma redukcionistički i on, u principu, deluje tako da svodi osobu za kojom žudimo na našu meru, na meru naše uvek-već ispunjive i ispunjene želje. Zbog toga je tekstualna igra u trouglu pisac-pripovedač-čitalac uvek interesantna jer su iznenađenja moguća i često ona tvore obrte koji priče čine zanimljivim.
Rekoh već da mi se čini da će neke priče kod čitalaca u post-Jugoslaviji delovati neuverljivo i uprošćeno. Ovdašnji, balkanski načini razmišljanja su istovremeno i simplifikujući i usložnjavajući kada je u pitanju identitet jer nam se obio o glavu. Velika većina onih koji su se s njim igrali okrvavila je ruke, na ovaj ili onaj način, neki veoma aktivno, a neki samo pasivno, međutim, kao u priči 'Rebra' koja zatvara zbirku, spoznaja rata i razmera zločina nas je obeležila za čitav život. Ne priviđaju nam se svima utvare, ne pohode nas mrtvi muževi – ratni zločinci, ali svi u ormanu držimo ponekog porodičnog kostura i trudimo se da ne izađe na videlo.
Možda će nas Novakovićeva zbirka upravo zato i nažuljati jer kome je prijatno da se podseća onoga što je gurnuto u duboki mrak – na mesto gde sve stvari imaju istu boju, ali je zadatak književnosti da nijansira. Novakovićevo nijansiranje nema lokalnu upotrebu, ono je očigledno usmereno ka drugim tržištima.
Bjelovar (Foto: Still Wanderer / Flickr)
