Pre četrdesetak godina Tomislav Ladan je u prikazu treće pesničke zbirke tada mlađeg pesnika Nikice Petraka primetio da najbitnija karakteristika ove poezije nisu iz tradicije preuzete poetske strukture, kojima tu zapravo i nije mesto, već nešto sasvim drugo, što opet nikada nije toliko drugo da ne bi moglo biti i ono prvo:
"(...) Naslov može označiti ili početak sastavka može naznačiti stanovit predmet, ali sama pjesma donosi nešto drugo, što opet nije ono što mislite da jest, što – isto tako – nije ni ono što mislite da nije, jer i ako nije – nije drugo. Budući tako uvijek nešto drugo od onoga što biste očekivali da jest ili da nije, pjesma iznenađuje sadržajem koji nema, smislom od kojeg bježi. Ona je cijelo vrijeme negdje između: između poetike i metafizike (tako da je izvan jedne, a ispod druge) ili između lektire i manire (tako da je iznad jedne, a u drugoj) i tako dalje i tako dalje: uvijek u onome međuprostoru za koji nema punog imena, jer mu nedostaje bit. Zahvativši sprava sve, baveći se zatim ponajviše nečim, pokazuje se konačno zabavljena ničim."
Sada, kada Petrak uživa slavu jednog od najznačajnijih hrvatskih pesnika druge polovine prošlog i početka tekućeg veka i upravo u trenutku kada je njegova najnovija knjiga proglašena za magnum opus, primereno je postaviti pitanje, kako zbog samog Petraka, tako i zbog Ladana: koliko su teze iz tog (da li?) starog teksta izdržale probu vremena. Jer nema nikakve sumnje da je ovaj pesnik tek godinama kasnije napisao svoje najvažnije pesme, a ovde se pre svega misli na zbirku Ispadanje iz povijesti (1996.), kao i na nekolicinu pesama srodnog stilsko-poetičkog usmerenja iz potonjih knjiga, no upravo u svetlu te činjenice Ladanovi uvidi kao da samo dobijaju na težini.
Teza
Tonka Maroevića iz pogovora za nacionalnokanonizujuće izdanje Petrakovih sabranih pesama
Blaženo doba, objavljeno 2009. kod
Matice hrvatske, po kojoj se ovaj opus može čitati kao neka vrsta modernog
Kanconijera, a što u osnovi podrazumeva dijaristički model pevanja, to jest razumevanje poezije kao dnevničkog beleženja raspoloženja, osećanja i životnih uvida – najnovijom knjigom se u velikoj meri potvrđuje. U prilog tome govori i puko prenošenje poslednjeg ciklusa navedenog Matičinog izdanja – dakle bez ikakvih promena unutar tekstova ili rasporeda – u uvodni ciklus najnovije knjige
Na otvorenom kraju.
Takođe, kako je u kritičkim osvrtima već primećeno, nema nekog vidljivog razloga zašto su pesme iz knjige Na otvorenom kraju uopšte i razvrstavane u cikluse, taj postupak naprosto ne odašilje nikakve tekstualne signale koji bi se nametnuli čitaočevoj pažnji. Sve to može, makar i posredno biti dokaz da najnoviju Petrakovu knjigu upravo treba čitati kao svojevrstan poetski dnevnik, ali čak i više od toga: ova knjiga najpre kao dnevnik može imati svoje umetničko opravdanje, tek u tom slučaju čitalac može imati razumevanja i naoružati se strpljenjem za svakovrsna ponavljanja i vrćenja u krug. Reč je dakle o sitnim, jedva uočljivim variranjima opsesivnih Petrakovih tema koje sve, u manjoj ili većoj meri, pripadaju korpusu pitanja o smislu života.
Ipak, egzistencijalna utemeljenost ovih pitanja ne znači nužno i njihovu poetski funkcionalnu eksplikaciju. Naime, pesnik ne uspeva da svoje koheletske stavove, koji se još od prve pesme nameću kao praktično jedino metafizičko ishodište ljudskog iskustva, odene u uverljive poetske situacije.
Pogačar u svom prikazu tačno primećuje da su ove pesme ispisane pomalo rutinski.
Petrak, čini se, ima odveć poverenja u sopstvene poetske hirove, pa tako dozvoljava sebi niz čisto zanatskih gafova: započete pa ostavljene rečenice, sintagme i slike bez dubljeg opravdanja i smisla. Tako se uvodna '
Pjesma redovnika', koja je zapravo dajdžestirana verzija
Knjige propovjednikove, dakle, nedvosmisleno utemeljena na hrišćanskom nasleđu, daje kao "prepjev iz jedne stare kineske antologije". Ono što je međutim nejasno jeste razlog ovog maskiranja, budući da kineski redovnik koji govori kao Propovjednik jednostavno deluje usiljeno kao pokušaj totalizacije jednog iskustva.
Problematičan je i završni stih pesme: "Sve šuti i nema odgovora" jer subjekat u pesmi nigde ne postavlja nikakvo pitanje, osim u prvoj strofi, ali i tada zapravo retoričko. Ukoliko bi se odsustvo odgovora iz završnog stiha i povezalo sa tim retoričkim pitanjem postavljenim na početku pesme, onda je reč naprosto o slaboj zanatskoj izvedbi, jer pesnik nijednim detaljem ne potencira tu vezu.
Vrlo sličan utisak ostavlja i sledeća pesma 'Čitajući staro hrvatsko pjesništvo'. Ona je istovetnog nihilističkog svetonazora, ispevana vezanim stihom, što bi, valjda, trebalo da naglasi vezu sa starim pesništvom, pa ipak ta veza ostaje sasvim površinska i ne više od puke dekoracije, i to najpre iz razloga što je pojam 'staro hrvatsko pjesništvo' odveć apstraktan. Pesma se svakako može čitati kao sažetak pesničkog iskustva samog autora, i to najpre zbog sintagme 'suho slovo', koja je autoreferenca na naslov jedne od ranih Petrakovih knjiga. U tom slučaju moglo bi se govoriti o pokušaju upisivanja na određenu liniju tradicije, i to onu moralizatorsku, no i ovde zbunjuje kraj pesme sa stihovima: "što te to, prijatelju, priječi/ da dugo čekaš svoje stare riječi".
Uopšte, čitava knjiga pati od nekakve idejne pometnje, od čudnih smisaonih stranputica i tematsko-motivske razbarušenosti koje neprestano narušavaju poetsku koherentnost. Petrak je svakako pesnik iskustva, krvi i mesa, pa utoliko i pesnik upečatljivih pojedinačnih slika, ali te su slike i smisaone celine u pesmama posložene odveć hirovito i među njima je često vrlo teško pronaći nekakve dublje veze. Postoji, svakako, i mogućnost da je ovakvo 'prljavo' pismo zapravo umetnička strategija, to jest da pesnik hotimično i svesno podriva 'čistoću' svog stila, u kom slučaju se naprosto radi o strategiji koja je umetnički nedelotvorna ili makar nedovoljno sugestivna.
Ovde se nameće još jedno pitanje. Petrak je, kao i ceo niz velikih i najvećih pesnika iz generacije koja se javila krajem pedesetih (Slamnig, Šoljan, Hristić, Radović itd.), u kritici redovno određivan kao učeni pesnik. Međutim, posmatrano iz perspektive najnovije knjige ovog pesnika, taj pojam se danas ispostavlja kao sasvim neprecizan i neadekvatan. Ukoliko je šezdesetih i sedamdesetih godina ovaj pojam, koji je pre svega podrazumevao referencijalnost i različite tipove eliotovskog pozivanja na poetsko i uopšte kulturno nasleđe, bio funkcionalan kao brana od brojnih 'izvornih' diletanata i 'bogomdanih' pesnika samouka, danas sama referencijalnost više nije dovoljna da bi se nekoj poeziji dao status učenosti. I to upravo iz razloga što citiranje Tina, Nazora ili Pupačića ne može biti samo po sebi znak učenosti.
U slučaju najnovije Petrakove knjige, po pravilu se radi tek o usputnom monologu lirskog subjekta koji je pokrenut sećanjem na neke (kanonske) pesme iz nacionalne tradicije. Dakle, ovde se ne reaktivira neka posebna poetička linija unutar nasleđa, već se subjekat ove poezije nasumično priseća pojedinih pesama, a to prisećanje je zapravo samo jedan od motiva pesme.
Tako u pesmi koja počinje stihovima "Blago Ujeviću,/ njemu su djevojke još brale ruže", koju
Bagić u svom prikazu s pravom povezuje sa Tinovom pesmom '
Svetkovina ruža', Petrakov subjekat se svojim nihilizmom zapravo direktno suprotstavlja idealizmu i vitalizmu Tinove poetike. Na stranu pitanje da li su Tinu baš cvetale ruže i devojke mu tako iskazivale naklonost, ovde je, čini se, reč o neupitnom, ali verovatno nehotičnom otklonu od Tina, što samo uvećava semantičku konfuziju.
Postoji još jedno zanimljivo semantičko-ideološko težište knjige Na otvorenom kraju. U pesmama koje počinju stihovima "Stari seljak još radi nešto oko kuće" i "Stari seljak ne boji se govoriti", i koje idu u najzaokruženije u knjizi, naklonost Petrakovog subjekta nalazi se na strani starog seljaka, čija etičnost i nepatvorena vera stoje nasuprot nemoralu i aksiološko-metafizičkoj pometnji stanovnika gradova. Na ovoj manihejskoj podeli sveta Petrakov subjekat insistira i u nekolicini drugih pesama, u kojima se najčešće usputno, ali ipak nedvosmisleno, uz slike zavičaja i detinjstva slavi idiličan život u krilu prirode, a neposredno ili posredno kritikuje urbana dekadencija.
Ovakva naivna, anahrona i duboko konzervativna podela sveta možda je imala opravdanja u vreme romantizma, ali na početku 21. veka ona je naprosto besmislena. Uopšte, uprkos prividnom nijansiranju i relativizaciji iskustava pesničkog subjekta – čitavom knjigom preovlađuju različiti tipovi univerzalnih iskaza kojima se, na izvestan način, mora verovati na reč, koji su po pravilu proizvod sasvim ovlaš skiciranih životnih situacija i pojava, ali zapravo bez dubljeg analiziranja njihovog semantičko-metafizičkog potencijala. Drugim i jednostavnijim rečima, Petrakov pesnički subjekat srazmerno retko je u stanju da bilo čime iznenadi iole iskusnijeg čitaoca.
Sve ovo ipak ne znači da u knjizi nema i uspelih pesama, mada je češće reč o uspelim delovima pesama, nego o pesmama koje su cele lepe. Kako su pomenuti prikazivači s pravom već naglasili, reč je o ludičko-karnevalskom krugu pesama, u kojima se Petrakov subjekat igra sa poznatim motivima i pesmama, ali na način koji izbegava bilo kakvu pretencioznost i mudroslovlje, koji ne želi da čitaocu otkrije bilo kakvu istinu, da podeli sa njim nekakvu spoznaju o suštini sveta i života, već jednostavno uživa u mogućnosti poetske igre.
Ovima se mogu pribrojiti i pesme poput "Posve vjerujem onome/ vitezu iz Srednjeg vijeka" ili "I kaže Gospodin starcu", koje su čvršće narativno strukturirane i koje kao ishodiše imaju jednu, konkretnu životnu situaciju, iz koje se potom mogu izvlačiti određene egzistencijalno-metafizičke implikacije; reč je dakle o pesmama u kojima se ide od pojedinačnog ka opštem a ne obrnuto.
Ukupno uzev, uprkos ovoj nekolicini uspelih pa i odličnih pesama, postoji, čini se, ceo niz stilskih iskliznuća koja se ne mogu lako prenebregnuti pa je tako teško složiti se sa Rešickim koji je u recenziji za ovu knjigu rekao da je "kruna Petrakova pjesništva". Čak i sam preovlađujući nihilistički ton ne bi bio u toj meri problematičan, kada u njemu ne bi bilo nekakve imperativne crte, odnosno kada bi univerzalnost određenog egzistencijalnog iskustva proishodila iz individualnosti, a ne obrnuto. Taj govor, koji na neki čudan, samoživ način podrazumeva čitalačko bezuslovno pokoravanje, na momente je naprosto iritantan.
I tu je u stvari najveći problem ove, kako reče jedan prijatelj, čak ne toliko loše, koliko nepotrebne knjige: i kada se naoruža strpljenjem i isprati sve umetničke hirove, čitalac na kraju dobija – šta? Uglavnom ono što je negde nekad već rečeno, sugestivnije, elegantnije i preciznije.
foto: mystuart (Flickr)
