Preko granice prihvatljivog

Psihoanaliza nije značajna samo po tome što je prva obratila pažnju na nesvesno. Dapače, ona je ponudila metodu čitanja i tumačenja koju u velikoj meri koristimo i dan danas. Od Frojda naovamo, mi stvari ne uzimamo onakvima kakve jesu, nego im uvek učitavamo dodatni smisao, pokušavamo da pročitamo i protumačimo njihovo nesvesno. Upravo stoga je otac psihoanalize koristio snove kao osnovu potvrdu svoje teorije jer u njima je nesvesno najočitije, ono u njima vlada, oni zapravo jesu nesvesno.

Pored ovog doprinosa, ova metoda koju je razvio bečki lekar značajna je i po tome što je pokušala da sistematizuje ljudske narative i da ih na taj način popravi. Ta sistematizacija se definitivno pokazala kao pogrešna, mada je Frojd bio majstor da svaki narativ dovoljno uverljivo ubaci u Prokrustovu postelju svoje teorije. Međutim, praksa je pokazala da nije moguće svesti sve na edipalne komplekse, posebno jer se oni teško primenjuju na žene, ali i ne samo zbog toga. Nije svaki naš čin usmeren ka tome da sklonimo oca i zauzmemo njegovo mesto u majčinom srcu, krevetu, ali i šire.

Međutim, nešto drugo je tu veoma značajno – činjenica da zarad izlečenja, psihoanaliza frojdovskog, ali i svakog drugog tipa uzima pacijentov/pacijentkinjin narativ i zamenjuje/popravlja ga. Od pacijenta se zatim zahteva da u novi narativ poveruje i da ga primeni, odnosno da loš narativ zameni dobrim. Na taj način je psihoanalizna postala lek pričom, neka vrsta narativo-terapije, što je značajno dostignuće.

Oba ova segmenta psihoanalitičke metode značajna su za roman Junak ili čudovište mlade zagrebačke autorke Mirte Maslać. Njena junakinja, koja s autorkom deli ime, mlada je devojka s različitim neurotičkim i (pseudo)psihotičkim simptomima koja u više navrata završava u emblematičnoj psihijatrijskoj klinici Vrapče. Narativ obuhvata niz epizoda u kojima se opisuju Mirtini život i priključenja na različitim odeljenjima ove ustanove, od onih otvorenijeg, do onih zatvorenijeg tipa. Zatim junakinja napušta bolnicu i otpočinje proces psihoterapije kojem je posvećeno neuporedivo manje prostora, ali svakako dovoljno da funkcioniše kao kontrateža onome što se psihijatrijskoj ustanovi dešavalo. Roman se završava u relativno afirmativnom tonu s obzirom da junakinja shvata da se nalazi na putu izlečenja jer je to želela.

Mirta Maslać je veoma mlada autorka i njeno neiskustvo se vidi u tekstu. Epizoda koje se bave Vrapčom ima mnogo, sporednim likovima se posvećuje srazmerno mala pažnja, a ispostavlja se da su svi, uključujući i Veroniku i Ivana i Nikolu, zapravo samo funkcija protagonistkinjinog ega, odnosno nemaju nikakvu drugu svrhu osim da podcrtaju portret glavne junakinje. Ipak, neiskustvo ima i svojih prednosti – narativ je brz, razigran, duhovit, prepun referenci na popularnu kulturu, istovremeno uspeva da sačuva prekopotrebnu distancu i da ne padne u preteranu patetiku i kič, osim možda na kraju kada se pretvara u neku vrstu rafiniranog priručnika za samopomoć, ali to i jest očekivano s obzirom na temu kojom se bavi.

Ono što upada u oči jeste poigravanje s čitalačkim očekivanjima i njihovo izneveravanje. Naime, ovaj narativ je zasnovan na poverenju koje bi čitalac trebalo da uspostavi s tekstom i da ga prihvati kao neku vrstu autobiografskog iskaza. Ono što Mirta Maslać zna jeste da Mirta koja postoji u tekstu nije identična onoj koja tekst piše. Između njih postoji ogroman jaz koji čitaoci pokušavaju da premoste poistovećivanjem spisateljice, naratorke i protagonistkinje, a u tekstu se na nekoliko mesta jasno kaže da je u pitanju roman, odnosno naratorka koja je ujedno i protagonistkinja naglašava da je svesna narativizacije, pisanja. To zapravo znači da ova knjiga, ma koliko da se radilo o autobiografskim detaljima unetim u narativ zapravo jeste priča koja ima svoja pravila.

Roman Junak ili čudovište ima nekoliko karakteristika koje krase ovakvu vrstu ispovednog romana o neprijatnom iskustvu, traumi. Priča se vrti u krug, motivi se ponavljaju, stiče se utisak kao da kruži oko onoga što bi trebalo da predstavi srce traume, ali do njega ne stiže. Često govori o stvarima koja su samo pojavne, a mnogo manje, ili gotovo nikako o stvarima koje su suštinske.

Porodična trauma koja je kako shvatamo presudna za Mirtino iskliznuće iz društvenih konvencija, te njenu autodestruktivnost ostaje tek nagoveštena. U tom smislu ovaj tekst nema snagu anamneze koja bi zapravo pomogla da se čitalac dublje identifikuje s protagonistkinjom. Čitaoci nemaju ideju šta je to u porodičnoj dinamici što je ćerku oteralo preko granice prihvatljivog. Možemo da naslutimo, možemo da rekonstruišemo, ali kao da nam fali tekstualnog materijala kako bismo mogli da priđemo korak bliže. Otac i majka koji se više puta pozivaju na odgovornost gotovo da ne figuriraju u tekstu. Kao da naratorki nedostaje hrabrosti da se u upusti u prikazivanje tih odnosa, a kamoli u njihovu analizu. Ona nekoliko puta navodi činjenicu da je porodica bolesna, ali mi ne možemo da naslutimo na koji način. Ne postoji drugi konkretan simptom koji bi ukazao na porodičnu patologiju, osim same Mirte. Priroda odnosa među supružnicima i roditeljima tek je skicirana, bez prikazivanja. I ono što je još značajnije, mi o prošlosti junakinje saznajemo tek na osnovu nekoliko fotografija čiji se ekfrastički opisi nalaze na samom kraju narativa. Odatle se nešto može naslutiti, ali se čini da je to nedovoljno.

Ipak, sve ovo jeste karakteristično za traumatično pripovedanje. Ono je vidljivo i iz nemogućnosti da u potpunosti rekonstruišemo vremenski poredak fabule. Iako postoje neke reference u tekstu, ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo koliko je puta Mirta bila u Vrapču, koje su se epizode kog puta odigravale, kako izgleda taj boravak, koji se sprat gde nalazi, a opet to pomanjkanje prostih činjenica ne oduzuma priči ništa, štaviše ona funkcioniše onako kako je i zamišljena. Konačno, ne treba zaboraviti da se radi o nekome ko ima dijagnozu, ko je neprekidno pod terapijom. Hoću da kažem da je naratorka romana krajnje nepouzdana, rečju čak i da postoji precizan vremenski raspored dešavanja u romanu, teško da bismo njoj mogli da verujemo.

Naslov romana ukazuje upravo na tu dvojnost između onoga što roman pripoveda i onoga što on jeste. Iako naratorka za sebe zadržava obe pozicije, odnosno kreće se između dva pola, čas bivajući junakinja, čas čudovište, ovaj par pojmova nikako ne treba shvatiti kao direktnu opoziciju. Štaviše, čudovište i junakinja su dve strane istog novčića, ujedinjenih u jednoj ličnosti koja, treba li to da naglašavamo, ustvari voli i jednu i drugu svoju prirodu. Zapravo, ona ih obe podržava i neguje, bez njih ona ne bi bila to što jeste, čak se i njen put izlečenja (unormaljenja) oslanja na snagu koju crpe iz oba pola. Na taj način, ona se zapravo nalazi u sredini, ona nije junakinja ili čudovište, ona je i junakinja i čudovište jer tek kao takva, u svojoj punoći, ona može da ispriča priču. Povrh toga, nije čudo što je čudovišna strana medalje dobila mnogo više prostora jer ona druga je dosadna i gura tekst u priručnik o samopomoći, oduzima joj literarnost, stvara od nje dosadnjikavu priču o devojci koja snagom volje i ljubavi pobeđuje sve nevolje.

Čini se da romanu nedostaje teleologija, usmerenost na komunikaciju određenih ideja, ali i preciznija dramaturgija. Počevši in medias res roman zapravo ne nudi dovoljan broj retrospektivnih epizoda koje bi jasno strukturirale onu tačku preloma koja je odvela junakinju iz bolesti u zdravlje, iz stanja nemoći da preuzme konce svog života do onog kada to konačno čini. Kao da prelomni trenutak dolazi iznenada, bez pripreme. Možda je tako u stvarnom životu, ali književnost nije život. Ona je veštačka tvorevina koja ima svoje zakone kojima bi priče morale da se povinuju. Pritom, ne očekuje se jednostavnost koja krasi holivudske blockbustere već motivisanost koja čak i u svetu nepouzdanih i „ludih" pripovedača mora da postoji.

Za prvi roman i ulazak u literaturu ova knjiga je zadovoljavajuća, ona pokazuje da se od Mirte Maslać ima šta da očekuje. Njen potencijal je više nego uočljiv na mikro planu teksta, a nedostaje joj ono što se uči, a to su struktura i dramaturgija. Zbog toga Junak ili čudovište nije roman koji će ostaviti trag u savremenoj postjugoslovenskoj književnosti, ali će se za ime Mirte Maslać sasvim izvesno još čuti.