Starost je u savremenosti postala umetnički važna tema ponajpre zahvaljujući filmovima
Mladost Paola Sorrentina ili
Ljubav Michaela Hanekea, romanu
Dubravke Ugrešić Baba Jaga je snijela jaje, pa čak i antologiji priča o zrelom dobu
Starost koju su u Beogradu priredili
David Albahari i
Srđan Tešin. Ali ona je i mnogo više od toga – činjenica političkog i društvenog života.
Pogledajmo samo na Balkanu koliko se pred- i postizbornog marketinga investira upravo u starice i starce, u naše penzionere, u njihovo dostojanstvo kojim se trguje bez imalo milosti. Od njih se uvek očekuje da budu verni glasači i udarna igla određene, najčešće konzervativne politike, a zatim se njima obriše nos i bace se u koš, ali ovaj fenomen pripada političkoj, a ne književnoj kritici. Ipak, vredi još primetiti činjenicu da se životni vek, čak i u našim traumatizovanim i ne posebno user-friendly društvima popeo na impozantan prosek od nekih 77-78 godina života, zahvaljujući razvoju medicine i popravljanju uslova života. A kako su evropska društva sve starija, onda je jasno da se ovoj temi sve više i s pravom pridaje značaj jer je sve više onih kojih se direktno dotiče.
Pavao Pavličić jedan je od raspisanijih pisaca hrvatske književnosti. Objavljivao je mnogo i mahom se radi o pristojnoj literaturi, izrazito književno pismenoj (očekivano od univerzitetskog profesora), povremeno duhovitoj, pomalo dosadnoj jer ima (profesorsku?!) sklonost ka govorenju istog samo drugim rečima, kao da je programiran na kvantitet, a ne na kvalitet. Ipak, čini mi se da je nekako s iskustvom, da ne kažem sa starošću (premda se on ne bi ljutio), ako je suditi po knjizi
Pohvala starosti, došla i nova emotivnost koja je meni posebno draga.
U pitanju je ona vrsta sete koja se meša s drugom važnom odlikom Pavličićevog poznog pisanja, a to je (auto)ironija bez koje nema velike književnosti. Da parafraziram Srđana Srdića: svako preozbiljno shvatanje sebe je put koji može da odvede u fašizam. Pavličić je toga itekako svestan, on sebe shvata prilično nonšalantno premda vrlo posvećeno piše, ali to su različite stvari. Tekst je kreativna igra koja nastaje u sučeljavanju autora i čitaoca, dok je pisanje samotan posao koji zahteva mnogo odricanja i visoku koncentraciju. Ovo razumevanje dvojake pozicije pisca, kao stvaraoca i kao učesnika u vašaru taštine suočenog s mogućim nerazumevanjem i neodobravanjem, Pavličić pokazuje ne samo u svojoj poslednjoj knjizi nego i u prethodnim. To je kvalitet koji govori o mudrosti i, čini mi se, pravom odnosu prema sopstvenoj važnosti, bez obzira da li se radi o pozi ili iskrenom stavu.
Ovi kvaliteti Pavličićeve proze, ali i njene mane, očituju se u Pohvali starosti, knjizi-eseju koji se bavi životnim fenomenom u koji je dospeo i sam pisac. On to čini iz četiri ugla: fiziološkog, psihičkog, sociološkog i filozofskog, sve u nadi da će nam dati potpuniju sliku onoga što starost podrazumeva, da će iskazati njenu kompleksnost, ali i da će se poigrati sa sopstvenim stanjem zrelog muškarca koji je zakoračio u starost i sada pokušava da je sam sebi objasni.
Najveći kvalitet leži zapravo u zabavno-nehajno-ironičnom tonu koji dominira u tekstu i čini ga čitljivim i prijemčivim, i za nas koji smo bliže, ali i za one koji su mnogo dalje od ovog stanja duha i tela. Čak i kad se žali, Pavličić to čini s dozom humora i pomirenosti da stvari jednostavno moraju da budu takve i da su ireverzibilne, odnosno da nije moguće vratiti ih na staro, u stanje pre trenutka u kojem smo postali starcem.
Pavličić piše iz sopstvenog iskustva, ali i iz sučeljavanja i istraživanja koje se zasniva na posmatranju, opažanju i zaključivanju na osnovu intervjua i komunikacije sa svojim prijateljima, poznanicima, ali i slučajnim susretima tokom svakodnevice, kao i reportažama iz različitih medija. U tekstu je neuporedivo manje zastupljena knjiška, profesorska mudrost, upravo stoga što je ona po ovom pitanju prilično očekivana i stereotipna. Istovremeno, ona autoru nikako ne bi ostavljala mesta za duhovite eskapade i onu vrlo jasnu ironijsku distancu u kojoj on počinje da živi sopstveni tekst. Iako je to često samo retorička figura, ona funkcioniše upravo zbog toga što autor neprekidno polazi od sebe i vraća se sebi. Drugim rečima, ne piše on ovaj tekst zato da bi govorio o starosti en general, već da bi govorio o sopstvenoj starosti, a direktan povod i posvetu je ostavio za sam kraj knjige, što je posebno dirljivo.
Knjiga je odista napisana s jasnom humorističkom namerom, ali kao i svaki humor, on je najjači kada se smeje sam sebi. On funkcioniše naravno na klasičnoj razlici u znanju duž vremenske osi: dok smo bili mladi znali smo i mislili jedno, a sad kao stari znamo i mislimo nešto sasvim drugo, a razlika je u tome što je autor, sad kao starac, neposredni dokaz da je ono što sad zna sušta istina jer je empirijski dokazana. I više od toga. Pavličić se ne podsmeva starosti (što je očekivan diskurs onog ko nije ili misli da nije star), on joj se ne dodvorava jer je se plaši (što je takođe neka vrsta razumljivog stava), on upravo radi sve ono što bi se očekivalo od nekog ko piše pohvalu – stvari uzima sa zrnom soli, ali kao stvarne, i taj odnos prilične izjednačenosti između referentne i tekstualne stvarnosti rađa humor koji se dodatno povezuje s ironijom. Jer čini nam se da tvrdnja iznešena u tekstu ne može da bude istinita, a ona zapravo jeste istinita, posebno stoga što ima stanovite posledice u stvarnosti koja se nalazi izvan teksta. U tom smislu je Pavličićev tekst hrabar, ma koliko bio vešto usmeravan da izazove upravo takve efekte.
Još jedna stvar se čini vrlo zanimljivom. Čini se da se Pavličićev jezik, posebno leksika, dodatno opustila i da je došao do stadijuma 'baš me briga za sve'. Nisu naravno samo spovke simbol toga, ali s obzirom da se radi o eseju, a ne o fikcionalnom štivu, one jesu pokazatelj da autoru nisu zapravo važni etikecija i normativnost. Da li je to posledica rešenja koje igra na činjenicu da je sad star i da mu niko ne može ništa? Ili je to racionalna odluka pisca koji pravi gradaciju unutar sopstvenog teksta i na taj način olakšava identifikacijske procese zamišljenom čitaocu jer se pripovedač sve više pojavljuje kao osoba od krvi i mesa, slična nama? Zapravo je nebitno jer unutar teksta funkcioniše kako treba.
Esej je svakako mogao da bude kraći. Njegova podela na četiri segmenta nema posebnu funkciju jer se teško razlikuje šta je ono što su fiziološke, a šta psihološke karakteristike starosti, posebno jer Pavličić zapravo ne ulazi dovoljno duboko u fiziološku, ali ni u neku drugu analizu. Tako da je nejasno zbog čega je tekst izdeljen upravo na taj način. Mogao je da bude i drugačije koncipiran, prema fazama starosti na primer, i imao bi sasvim jednak efekat.
Problem je, kao što je već rečeno, da se zapravo govori o istim stvarima samo malo drugačije, čak se i neki primeri ponavljaju i prenose iz fiziologije u psihologiju, iz sociologije u filozofiju – kao da se radi o istim, a ne različitim naučnim granama. Naravno, jasno je da su makar tri pomenute humanističke nauke prilično bliske i da je moguće koristiti isti primer, ali fiziologija sa sociologijom nema previše veze, čak ni u starosti kada se mnoge granice zamagljuju i/ili ruše.
Olakšavajuća okolnost naravno jeste činjenica da se Pavličić nalazi u onoj vrsti hoda na tri noge koja je lepa i vesela, koja ne pati od teških boleština, fizičkih ni psihičkih, a budući da je bio univerzitetski profesor, pretpostavljam da nema ni posebnih materijalnih briga koje muče mnoge njegove vršnjakinje i vršnjake. Stoga on i može da se bavi simpatičnim aspektima muške starosti koji su duhoviti jer su trapavi (gotovo da ponekad liče na klasičan slapstick) i ne preterano strašni, nego književno i na svaki drugi način potentni jer daju odličan povod za zafrkanciju.
Pavličić je vešto izbegao da se bavi ženskom starošću, ali je svoje razloge i podrobno objasnio. To je bila jedna od mudrijih odluka unutar ovog teksta jer bi time stvari zakomplikovao do krajnjih granica i vrlo bi mu lako bilo da neke od etičkih i pređe.
Pohvala starosti je interesantna i lako čitljiva knjiga. Čini se da će biti zanimljiva i onima koji su daleko od starosti, ali svakako da je njena glavna publika ona koja je zakoračila u treće doba. Njena duhovitost, čak i njena povremena preterana digresivnost i dosada, verno oslikavaju određenu vrstu vrlo simpatične muške starosti koju karakterišu povremena džangrizavost, samozaljubljenost, ali i pričljivost. Za neke ozbiljnije uvide u poslednje ljudsko doba moraćemo da sačekamo drugačiji pristup ili da se obratimo autentičnim studijama iz oblasti kojima se inače bavi i Pavao Pavličić.
