Booksa je na godišnjem od 18.7. do 30.8.! / Booksa is closed from July 18th until August 30th!
Close
Page arrow

Poezijom do ozdravljenja

Large marcelo leal 6pcgtjduf6m unsplash

Marcelo Leal, Unsplash.

Naslov knjige: Strogo mirovanje Autor knjige: Željka Horvat Čeč Izdavač: V.B.Z. Godina izdanja: 2021
Utorak
05.07.2022.

Šta književnost ima zajedničko sa životom? Glupo pitanje, zar ne. Ipak, ako pokušamo da odgovorimo na njega smisleno, onda možemo reći dve potpuno oprečne stvari – sve i ništa. Naime, bez života nema književnosti, dakako. To vidimo po tome što je ona najčešće mimetička, podražavalačka, reflektuje ono što život u svojoj raznolikosti jeste: i buka i bes priče koju priča idiot (hvala Šekspiru) i tišina Krapove poslednje trake (hvala Beketu), a između toga toliko mogućnosti, raznolikosti, svega što može da se (ne)dogodi. Ako, pak, uzmemo u obzir drugu krajnost, onu beživotnu, onda se držimo konvencija, znakova na hartiji, koncepata, onog, dakle, što jezik u svojoj posebnoj upotrebi može da nosi – jezik koji je u ovom slučaju maksimalno lišen kontakta s realnošću, lišen konotacija.

Naravno da ni jedna ni druga krajnost ne postoje u praksi, nove konotacije stižu sa svakim čitanjem, generacijskim, ali i transgeneracijskim, no svakako ih je moguće zamisliti. Poezija bi u tom slučaju bila plač novorođenčeta u trenutku susreta sa svetom (oprostite na metafori, ali kako bismo inače govorili o apstraktnim pojmovima), dok bi na drugom, nazovimo ga konceptualnim, kraju bila tišina i hladnoća interstelarnog putovanja.

Moj prijatelj i učitelj Predrag Čudić uvek kada pokušava da objasni šta je to umetnost, odnosno književnost, podseti kako se na ruskom jeziku ona naziva: искусство. A reč iskustvo na našem, bhsc jeziku (koji nekakvog staroslovenskog pretka deli s danas nepopularnim ruskim, kao da je jezik kriv što se njime koriste tirani, zločinci i psihopate) podrazumeva nešto doživljeno, nešto što smo iskusili, dakle nešto vrlo opipljivo. Ne potcenjujući koncepte, uvažavajući konvencionalnost onoga što zovemo umetnošću jer, na koncu, dogovorili smo se da su i Rubens i Džekson Polok dva važna člana kanona kojem stremimo i kojem nažalost ili nasreću pripadamo, želim ipak da plediram za pol životnog i iskustvenog u odnosu na ono što sam mu u ovoj kratkoj i vrlo površnoj intelektualnoj igri suprotstavio. Književnost, dakle, jeste imitacija života (hvala R.E.M.), ali na sebi svojstven način. Poštujući konvencije i ograničenja medija u kojem operiše, ona stvara svet koji čitalac prepoznaje kao život, kao nešto što je stvarno i moguće, čak, ili uprkos tome, što nije stvarno, a često ni moguće.

Neko će reći da je ovo predugačak uvod za tekst o knjizi Strogo mirovanje Željke Horvat Čeč, riječke pesnikinje, rodom iz Belice kraj Čakovca, aktivistkinje, prezenterke, majke, ribarke, ostrvljanke, punkerke, navijačice jednog nebitnog severnolondonskog kluba i nekoliko važnih i dragih nogometnih i inih klubova iz Hrvatske, SAD, Italije, Španije itd. Neko će reći i da je krajnje nebitno navesti neke od identitetskih markacija koje Horvat Čeč sebi pripisuje u biografiji koja ju prati, ali mnoge od tih mogućnosti koje se u njoj kao osobi i osobnosti kriju, prate njenu poeziju i prozu od samih početaka. To važi i za Strogo mirovanje, možda i najviše do sad.

Premda su i zbirka poezije Moramo postati konkretni i roman Četiri brave zapravo konstruisani kao biografski narativi, Strogo mirovanje to je i znatno više. Ne samo stoga što se dotiče konkretne (postali smo, zar ne) situacije iz burne zdravstvene biografije autorice, već i stoga što ima vrlo jasno određenu dramaturgiju koja zbirku poezije pretvara u pozornicu na kojoj se odvija borba za goli život, osebujan i poseban kao što je i svaki, bolan, ženski život koji ima svoje potrebe i nadanja, svoje emocije i utočišta, ali i svoje hirove, ljutnje, razočaranja, strahove. Konačno, sadržaj zbirke stoji u suštoj suprotnosti s onim što joj stoji u naslovu te samom tom antinomijom, suprotstavljenošću, paradoksom dokazuje da se život nastavlja i u strogom mirovanju, u prikovanosti za bolnički krevet, da je borba neprestana.

Poezija strogog mirovanja nije moguća, zapravo je to oksimoron jer um ne miruje, a samim tim ni jezik. Usput budi kazano, sličnu situaciju je opisala i Ivana Bodrožić u svom romanu Sinovi, kćeri. Drugim rečima, bolest koja iziskuje strogo mirovanje tematizovana je i dramatizovana kroz poeziju koja ne pristaje na stege niti na okvire kako svojim jezikom tako i svojom formom. Stihovi su to nesmireni, divlji, razuzdani, ako hoćete punkerski, sve sam brzi hit do hita svaki u trajanju kraćem od tri, a često i od minute.

Dodatnu dramatizaciju tekstu pruža podela na cikluse. U knjizi ih je tri i sva tri nose sličan naziv sačinjen iz tri pojma: bolest, ljubav, otok, samo što su oni u svakom naslovu drugačije raspoređeni. Međutim, upravo ova tri pojma daju koordinate onome što zbirka na svom konkretnom, apstraktnom i simboličkom nivou nudi. Najpre imamo bolest kao činjenicu od koje nije moguće pobeći, nije se moguće od nje sakriti. Zatim je tu ljubav koja je često veoma konkretna kao u prvoj pesmi od svega tri stiha, onoj koja je zbirci dala ton i mapirala njen pojmovni okvir. Konačno, otok koji svojom konkretnošću priziva mnoge književno-istorijske konotacije, odnosno analogije, dakle metafore poput Robinzona Krusoa, Džona Dona, Vilijema Goldinga i mnoge druge. Naravno da nije slučajno da naziv prvog ciklusa počinje rečju ljubav, a da se poslednji ciklus tom rečju ili tim pojmom zatvara.

Premda nema u ovoj knjizi ni trunčice sladunjavosti, ona je očišćena od takvih naslaga do ogoljenosti, do koske, ipak se na tom nivou pronalazi vrlo jasan putokaz kako treba čitati ovaj pesnički izveštaj iz bolnice i bolesti. Glupo bi bilo reći ljubav će nas/vas/ih iskupiti, ali bi jednako glupo bilo to ne reći, po cenu da ispadnemo glupi. Na koncu, bez ljubavi ne bi bilo ove zbirke, ona je njen izvor i njeno ishodište.

Ipak, između „Ljubavi“ i „Ljubavi sa šestog kata“ (prve i poslednje pesme u zbirci) stane i mnogo straha, stanu i tihe svađe, stane i pesma o gađanju krompirima. Taman kad mislite da ćete uspeti malo da se odmorite od teskobnog osećaja da se nalazite u bolnici, prikačeni na aparate s prognozama koje nisu najveselije, bolest se prikrade i zauzme celu scenu. Srećom, te izmene protagonista u ovoj predstavi su izuzetno brze i ne postoji prilika da neko od njih svoju rolu odigra do kraja.

Ono što ovu poeziju čini čitljivom i razumljivom i na kraju književno vrednom nije biografija autorice, nego njena aplikativnost na život svakog od nas. I opet bih iskoristio priliku da se vratim na početak teksta i da primetim kako se jedno vrlo konkretno iskustvo preslikava na svakog njegovog čitaoca, odnosno kako poezija od konkretnog postaje univerzalna. Kako se, na primer, scena ležanja u bolesničkoj sobi sa ženom koja krišom puši preslikava ili odslikava u odnos majke i ćerke, u odnos mladosti i starosti, želje za životom i onoga što joj se suprotstavlja. U tom smislu invokacija bočice dezodoransa „Fa“ na ljeto, na sunce nije slučajna jer se predmet koji se postvaruje u rukama stare žene kontrastira sa stanjem u kojem se ona i njena sapatnica i suložnica u sobi nalaze. Taj detalj svakodnevnog kiča vraća nas nazad u banalnost života, onoga za čim obe pacijentice žude.

U tom smislu je poziv na konkretnost koji je Horvat Čeč iznela u svojoj prvoj zbirci ovde dobio dodatnu potvrdu, naivnost boje i scene upravo uzdižu konkretnost na apstraktan, ako hoćete metafizički nivo, na kojem biva jasno da će život, premda osuđen na konačan poraz, pobediti smrt i bolest, da će želja za življenjem, naš bios i naš eros nadvladati thanatos, čak i kad nas ne bude.

Mnogo je primera u knjizi u kojima poezija zapravo savladava bolest. Ako ćemo pravo, već sama ideja da se do ozdravljenja, do novog života, dolazi kroz poeziju dokaz je pobede sila svetla nad silama tame. Možda je ovo moje čitanje tek jadan pokušaj apoteoze, davanja smisla životu koji zapravo smisao nema, već deluje kao razuzdana i raspojasana nano čestica u ciklotronu, uhvaćena tek kao teorijski trag postojanja, a ne kao fizička činjenica. To je konvencija koju prihvatamo. Životu valja dati smisao, za njega se treba boriti, a pored toga treba mu darivati lepotu i nežnost, te konačno treba tragati za ljubavlju. Koliko god zvučalo naivno, držim da verovanje u gorenavedeno oplemenjuje i pomaže pred strahotama egzistencije. Zbirka Željke Horvat Čeč Strogo mirovanje velelepan je dokaz za to – pobedničko ostrvce u okeanu poraza.

Možda će vas zanimati
Kritike
Homepage crkva 24.04.2017.

Dječji fragmenti o devedesetima

Dok svoju poeziju zasniva na depoetizaciji jezika, Željka Horvat Čeč u proznoj knjizi '4 brave' pokazuje suprotne tendencije.

Piše: Dinko Kreho

U fokusu
Homepage strajk 19.12.2016.

Dokad će se pisati na prazan želudac?

Istražili smo realne uvjete rada i organiziranost književnika i književnica u Hrvatskoj.

Piše: Lina Gonan

Kritike
Homepage kritike 27.12.2015.

Zlatni Bookser 2015.

Izdvojili smo šest najzanimljivijih djela koja smo ove godine pratili u našim književnim kritikama.

Kritike
Homepage bojan cec 06.12.2015.

Klackalica i psovka

Zbirka poezije 'Moramo postati konkretni' Željke Horvat Čeč uspješno igra između polova javnog i privatnog, te ozbiljnog i šaljivog tona. 

Piše: Bojan Marjanović

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu