Page arrow
Revija malih knji%c5%beevnosti island booksa  27.   29.9.Add a heading  1

Plastične jabuke života

Large ljepse izdaleka

S naslovnice knjige.

Naslov knjige: Ljepše izdaleka Autor knjige: Ivan Zrinušić Izdavač: Sandorf Godina izdanja: 2021
Utorak
23.08.2022.

Kada se govori o tome da se narod sa postjugoslovenskih prostora seli masovno na zapad i sever preko grane, te da ljudi više ne idu samo trbuhom za kruhom već sve više i „pameću za zdravim razumom“, često zvuči kao redundantna priča sa portala i dnevnih novina. Da to nije samo slovo na papiru, niti neka poštapalična apstrakcija koja mantriše oko nas, uverio sam se poslednji put kada sam kolima prošao sablasno praznom Slavonijom u kojoj su čitava sela iseljena, a putevi i dvorišta prazni i pusti. Slična je situacija u Bačkoj, Sremu, Istočnoj Srbiji naročito, širom drage mi Bosne, ali ovaj prizor putujući Slavonijom me je posebno iznenadio. Ne bismo ovde raspredali o ovome da ova tema nije povezana sa knjigom kojom će se baviti ovaj tekst, a to je prvi roman pisca i pesnika Ivana Zrnušića. Zrnušić je uglavnom do sada pisao poeziju, te je objavio šest pjesničkih zbirki, urednik je časopisa Nemo, a njegov prvi roman Ljepše izdaleka ima puno toga vezanog za praznu Slavoniju, Osijek i generalno za savremene konstelacije hrvatskog društva.

Radi se o romanu koji prevshodno možemo čitati kao neku vrstu generacijskog romana ili romana koji makar poseduje obrise tog fluidnog i još uvek nedefinisanog žanra. Radnja u romanu odvija se mahom u Osijeku, te delimično u Dubrovniku, Vinkovcima i Rijeci, a u njoj pratimo glavnog protagonistu, istodobno pripovedača u prvom licu, kako prolazi kroz svoje faktotumske, ljubavne i egzistencijalne probleme. Stjepan, kako je imenovan, predstavnik je autoreferentnog pripovedača koji kroz crn humor, sa velikom dozom ironije i autoironije opisuje kako prolazi kroz svoje faze uslovnog „sazrevanja“ tražeći i radeći na raznim poslovima, kao i kroz etape rađanja i odumiranja ljubavi prema devojci Ireni. Dakle s jedne strane je tema društvene neprilagođenosti glavnog junaka, tema iseljavanja, tema neofeudalnog kapitalizma, rečju egzistencijalna dimenzija romana. Na drugoj strani, u uskoj vezi s potonjom nalazi se ljubavni život mladog Stjepana, koji usled okolnosti, njegovog psihičkog i duhovnog stanja, ne može imati drugačiji kraj od onog kog vidimo u romanu.

Zrinušić je prikazao svog junaka Stjepana suočenog sa (ponovnim) formiranjem svoje „ekskluzivne individualnosti“, što je zapravo jedna od odlika dela koja se delimično ili dublje dotiču tema generacijskih romana. Ekskluzivna individualnost odnosi se na jedinstvenost, koja se može učitavati i u negativnim stvarima (besposlenost, mrzovoljnost), u porazima i tragičnosti; zapravo nije toliko bitna njena priroda, već sama činjenica da postoji. Ponovno formiranje te individualnosti odnosi se na svojevrsnu reorganizaciju vrednosnog kompleksa sistema glavnog junaka, kao posledica istorijskih događaja ili opšteg razvoja društva te kao rezultat promena u ličnom životu. Stjepan, recimo, nije učestvovao u ratu, ali živi posledice istog, koje se tridesetak godina razvlače u nedogled, bez naznaka da se pozicioniranje u odnosu na njega konačno postane passé.

Nadalje, on se suočava sa gorepomenutim problemom iseljavanja iz grada i države, što je tema koja je prisutna u čitavom delu: „Početkom ljeta Igor me spoji s jednim sudskim tumačem za engleski. Ljudi se sve više iseljavaju pa tumač ne stigne obaviti sav posao sam.“ (str. 40.) Premda je ovo jedna od retkih eksplicitnih rečenica u romanu kojom se direktno ukazuje na ovaj gorući problem, on se nameće kao utvara koja okupira čitav narativ. Nestaje najbitniji (ako ćemo pravo i najperspektivniji) resurs ovih prostora, a to je ljudski faktor. Odlaze ljudi neznani, ali još bolnije i prijatelji, rodbina, stručnjaci, potencijalne ljubavi. Prema takvom razvoju situacije Stjepan se mora nekako postaviti, pozicionirati, u nekakvom se kontekstu identifikovati te izvući obrazac za svoje ponašanje i generalno postojanje.

U tom postavljanju naspram novonastale situacije, ili bolje, naspram novonastalih situacija usled odlaska ljudskog faktora, Stjepan je zapravo suočen sa pitanjem vlastitog identiteta. Kako je to samo po sebi ambivalentno i višeslojno pitanje, u romanu ga Zrinušić tematizuje tako što ga prenosi sa unutrašnju na spoljašnju ravan, odnosno na neki način ga prebacuje sa duhovne na profanu razinu. Stjepan je u konstantnim promenama poslova, od rada na baušteli u Dubrovniku, preko uloge vozača za Milana i Mariju, sve do autoperionice, njegovo se „poslovno nomadstvo“ pored egzistencije može vezati za vlastiti unutrašnji nemir te potragu za defragmentisanim „ja“. Umesto unutarnje introspekcije, nekakvog unutrašnjeg monologa, Zrinušić nam njegov osećaj nesigurnosti, praznine, napuštenosti, zapravo osećaj osamljenosti i usamljenosti (nus proizvodi odluke ostati umesto otići), nudi vanjski refleks prema banalnoj svakodnevici i potrebi za preživljavanjem. Ne uvek na svesnom nivou, niti nužno uvek eksplicitno, ali se osećaj napuštenosti uvek na ovaj ili onaj način manifestuje kod ljudi koji ostaju dok neki drugi odlaze. Upravo je Stjepanova potraga za identitetom zapravo potraga za novim „ja“, koji se u novim okolnostima mora na drugačiji način postaviti prema životu, prijateljstvu, ljubavi itd.

S druge strane, pitanje identiteta autor u duhu tog „generacijskog razmišljanja“, postavlja kao pitanje ideologije. Ponajviše zbog činjenice da je potonja u samoj srži identiteta, ako uzmemo u obzir da živimo u „najideološkijem“ vremenu, nasuprot raširenom dojmu da nje više nema. Ideologija je (štono Žižek onomad reče) proces koji mislilac vrši svesno, ali s pogrešnom svešću. Stvarne snage koje ga pokreću ostaju nepoznate. Prema tome, stvarne snage koje Stjepana pokreću, (koje sve nas pokreću!) ostaju nepoznate, ali su zapravo ideološke, od najbanalnijih dnevnih odabira potrošačkog poriva do odabira knjiga koje čitamo. Čitanje je inače značajna kategorija u habitusu glavnog lika. Na površini Stjepan pokazuje svoj otklon od glavnih društvenih narativa, kao oblik otpora prema „ideologiji današnjice“, nesumnjivo poseduje revolt i animozitet prema institucijama, nije završio fakultet, prezire biro rada...

Ako pogledamo na koji način glavni junak odbija manipulativna ideološka nametanja, svrstavanja u torove, fioke i paterne, možemo doći do zaključka da Stjepan zapravo putem svog ironijskog odnosa pokazuje otpor ne samo prema institucijama, koje nameću nekakve identitetske obrasce, već prema identitetu kao takvom, samim tim prema ideologiji kao takvoj. Međutim, čini se da je to njegova namera, i da gore iskazanim možemo tvrditi da se odnos prema društvu i njegovim promenama teško može izbeći, samim tim i sopstveno pozicioniranje, te opet samim tim i upadanje u klopku savremenog kompleksnog pitanja identiteta kao takvog.

Druga i vrlo važna dimenzija ovog romana je to što se njegova radnja odvija u provinciji, u Osijeku, gradu koji se nalazi u vjerojatno najsiromašnijem i najiseljenijem delu Hrvatske, koja ionako nije vrhunac decentralizovanosti međ evropskim državama. „Nisu ni ostali gradovi, pa ni države, cijepljeni protiv takva doživljaja scene, ali Osijek je naročito njurgavo i apatično mjestašce; rijetko kad nam je nešto dovoljno dobro, vječno budalasamo o fantomskoj prošlosti.“ (str. 84.) Ovaj odlomak možemo primeniti, čini mi se za bilo koji grad na ovim prostorima, a koji nije glavni. Jedno je stvaranje sadržaja kojim ćete konstruisati vlastiti identitet, odnos prema svetu i pozicioniranje u savremenosti u metropoli, a sasvim druga je rabota to isto na periferiji, u provinciji. Duh palanke, koji jezdi manjim mestima utiče na to da se sve te promene savremenog digitalnog sveta konkavno i konveksno iskrivljavaju, te da u manjim mestima pristižu poprilično deformisane i neprepoznatljivo zamagljene i unakažene. Najposle, rezultat svega toga naravno su apatija, represija, rezignacija, što nas vodi s druge strane do Stjepanove zavisnosti od bensedina. Njegov pokušaj otkazivanja od tableta dokaz je koliki je stepen zavisnosti te koja je opasnost te „droge“ koja se u manjim mestima odveć uzima zdravo za gotovo.

Iz ovog rakursa, iz pozicija o kojima je gore bilo reč treba posmatrati i na koji nam je način autor prikazao romansu između Stjepana i Irene. Od početne opčinjenosti, preko upoznavanja i zajedničkog života do raspada i razlaska, kao jedinog mogućeg ishoda. Jedni mogući ishod jer spoljašnji svet ne može toliko uticati na unutrašnje antagonizme glavnog junaka, koliko je to obrnuto. Odbijanje automatskog prihvatanja sveta, kao odlika našeg junaka zapravo je glavni razlog što se u njegov unutrašnji ne može nastaniti ni nešto što je zapravo lepo i korisno za njega samog. Stoga se može konstatovati da je Stjepan predstavnik autodestruktivnosti, koja kao da je odlika mislećih ljudi u grotlu merkantilnog sveta. Irena ne odlazi zbog toga što je ljubav nestala, već zato što je postala efemerna u odnosu na jedinu konstantost: samouništavanje.

U eshatološki obojenoj realnosti, apokaliptičnog diskursa i sumnjivih kulturnih obrazaca, ne može se očekivati previše kreativnosti u pogledu na budućnost, što kod Stjepana, što kod nas samih tu sa druge strane štampanih slova. U tom smislu, autor je autentično prikazao svojevrsni bildung svog junaka. Njegovi dijalozi su uverljivi, opisi su lišeni pretencioznosti, katkad obogaćeni specifičnim detaljima. Recimo da se često ističu mirisi: „Građani su naparfemisali šetalište dezodoransima i sprejevima protiv komaraca. (str. 59.)

Sve u svemu, Ljepše izdaleka predstavlja roman koji se lako čita, uverljivo prikazuje stanje jedne generacije i postavlja, između ostalog, ne toliko tematizovano pitanje: „Je li moguće ponašati se prema čovjeku dok je živ dovoljno dobro da ne bude žaljenja za propuštenim kad umre?“ Možda ga možemo preformulisati u to može li se prema sebi ponašati dovoljno dobro, ili se nekako pretpostavlja da nema nas, nema žaljenja, nema kajanja. Kaže narator da je kajanje plastična jabuka, a plastika se dugo, dugo razgrađuje.

Možda će vas zanimati
Intervju
Homepage zrinusic5 17.02.2022.

'Galama mi je odbojna, pogotovo ako obuhvaća ono što svi znamo.'

S Ivanom Zrinušićem o romanu 'Ljepše izdaleka', Osijeku, časopisu 'Nemo' i 'književnoj sceni' razgovarao je Vuk Tešija.

Piše: Vuk Tešija

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu