Oduševljenje stvaranjem

Poezija je poezija, između ostalog, zato što zahteva posebnu organizaciju teksta na stranici. Time ona skreće pažnju na sebe, vrši ono što su formalisti, prevashodno Jakobson, nazvali poetskom funkcijom jezika jer upućuje na način upotrebe jezika. Pesnici su, osvestivši ovo, počeli da se igraju ne samo pojedinačnim pesmama nego i organizacijom ciklusa, sonetnih venaca, ali i čitavih zbirki. Možda je najradikalniji primer za to knjiga Sto hiljada milijardi pesama koju je zamislio i ostvario francuski književnik, pesnik i matematičar Rejmon Keno (Raymond Queneau) koji je od 140 stihova (deset soneta) potencijalno sastavio upravo toliko pesama, a proračun je da bi prosečnom čitaocu trebalo više od 190 miliona godina da pročita sve kombinacije. Keno je moguće preterao, ali ne treba potceniti želju svake osobe koja piše da njen tekst bude potpuno pročitan, da se (p)ostvari u što većem broju potencija. 

Možda je preterano uporediti Davora Mandića i Rejmona Kenoa, ali postoji ambicija koju je ovaj riječki novinar, pesnik i književnik pokušao da ostvari u svojoj poslednjoj zbirci koja nosi ime Dva kruga, jedna tuga. Naime, zbirka je podeljena u šest celina (možda bi bilo najpreciznije nazvati ih ciklusima) od kojih prvih pet tvore materijal za poslednji. Naime, svaka pesma (ako tako nazovemo organizaciju teksta na jednoj strani) daje neke od svojih elemenata (najčešće ono što bismo mogli da nazovemo naslovom jer je istaknuto verzalom) poslednjoj celini nazvanoj "Južna magistrala". Na taj način dobijamo neku vrstu sonetnog venca koji se do avangarde smatrao krunom pesništva, posebno ljubavnog. Da podsetim, sonetni venac je skup od 15 soneta u kojem svaki prvi stih četrnaest soneta daje jedan od stihova poslednjeg, petnaestog, istovremeno tvoreći akrostih imena drage kojoj je sonetni venac posvećen. Možda je najpoznatiji primer u južnoslovenskim književnostima Prešernov Sonetni venac posvećen Juliji Primicovoj.  

I eto, ne želeći da poredim Mandića i Kenoa, upoređujem ga sa Prešernom, što takođe može da se smatra izuzetnom pohvalom. Ali hajde da dodam onda i trećeg pesnika koji mi je pao na pamet dok sam čitao stihove iz zbirke Dva kruga, jedna tuga. To je vojvođanski i jugoslovenski neoavangardista Vujica Rešin Tucić, čija je sabrana dela nedavno objavio novosadski Kulturni centar. Ovaj je pesnik često koristio ove naizgled naivne i neočekivane rime, kao i paradoksalne igre reči često na nivou dečje mašte upravo da bi skrenuo pažnju na "ozbiljne" teme. Jedna od njegovih najpoznatijih pesama "O kako lep bicikl teram ja", zapravo je pesma o prolaznosti života.

Upravo tako zvuči i naslov Mandićeve knjige. Dva kruga, jedna tuga deluje kao stih iz loših cajki, ali zapravo svojom zvučnošću, ritmom i rimom skreće pažnju na nešto sasvim drugo – na činjenicu da se iza "banalizovanog" naslova krije poezija koja svoje utemeljenje ima u avangardi i neoavangardi, ali i u jednom, što je veoma retko, komičnom, podsmešljivom, lakrdijaškom odnosu prema "velikoj tradiciji", prema onome što bi trebalo da se podrazumeva kad se piše Poezija, ta strašna i mnogosmislena reč kojom mediokriteti s univerzitetskih, srednje- i osnovnoškolskih katedri plaše decu. Ako poezija nije otvorena za tumačenje, ako se posmatra kao deo kulta, ako je samo za posvećenike koji se kriju iza naočara s debelim staklima, onda nam ona, da prostite, nije ni potrebna. Mandić, kaogod i Rešin Tucić i slični im, upravo pokazuju da je poezija tu, svuda oko nas, da je dostupna i da nam je potrebna jer ona mora da komunicira, ona u toj komunikaciji jedino i postoji. 

Dva kruga, jedna tuga deluje kao stih iz loših cajki, ali zapravo svojom zvučnošću, ritmom i rimom skreće pažnju na nešto sasvim drugo – na činjenicu da se iza "banalizovanog" naslova krije poezija koja svoje utemeljenje ima u avangardi i neoavangardi, ali i u jednom, što je veoma retko, komičnom, podsmešljivom, lakrdijaškom odnosu prema "velikoj tradiciji"(...)

Konačno, vreme je da se obratimo i stihovima, da mapiramo njihove tematske preokupacije, da pokušamo da damo koliko je moguće koherentnije tumačenje onoga što u knjizi piše, s tim da se mora naglasiti da je to tek jedno od mogućih tumačenja, jedno svođenje teksta na skup značenja saobrazan ličnosti i kompetencijama jednog čitaoca. Prvo što upada u oči jesu podnaslovi pomenutih ciklusa. Njih pet ima podnaslove i oni su svi vezani za pojmove pisanja i čitanja – prva dva za ono što pesnici rade, dakle pišu, druga dva za ono što bi pesnici trebalo mnogo više da rade, odnosno da čitaju, a peti kombinuje te dve aktivnosti – i to je verovatno i najbolja mera. Čitanje i pisanje su dve povezane aktivnosti, štaviše trebalo bi da jedna prethodi drugoj, a u postjugoslovenskoj književnosti često potonja ide bez prethodne. Drugim rečima, pesnikinje i pesnici pišu, a da su književno nepismeni, ali to je drugi problem i nema previše veze s Davorom Mandićem. 

Svakako da isticanje početnih stihova (nekada samo prvog, a nekad i čitava tri) u pesmi stavlja naglasak na ono što određuje ton pesmi. Možda bi najtačnije bilo reći da se oni tematski kreću oko fascinacije jezikom i njegovim performativnim moćima. Da podsetim, performativi su oni izrazi koji činom iskazivanja postaju istine, tipa: kunem se ili ovim vas venčavam... Naravno da je moguće proširiti teoriju performativa na mnogo toga, ali ono što bi nas ovde, u pogledu poezije Davora Mandića moglo da zanima, jeste moć jezika da konstruiše svet, odnosno da jezik postane poezija. Kako do toga dolazi? Najočitiji primer vidljiv je u pesmi koja nosi naziv "KAŽEM KRUG I // BUDE KRUŽNICA". Jezik je u poeziji sve, on funkcioniše kao čarobni štapić, zapravo, ako ćemo pravo, on funkcioniše kao božanska reč ako je verovati Jevanđelju po Jovanu/Ivanu. Da parafraziram: U početku je bila reč i reč je bila u boga i bog je bio reč. To naprosto znači da je svet stvoren performativima, što je nama ateistima teško da poverujemo, ali pesnikinje-ci/književnice-ci ponavljaju upravo ovaj čin apsolutne kreacije ex nihilo, odnosno iz tišine. Jer pre pesme nije postojalo ništa, ili je postojala tišina, odsustvo glasa. 

Oduševljenje Davora Mandića činjenicom da kad kažeš krug, postane kružnica jeste oduševljenje stvaranjem. Ono se može uporediti s oduševljenjem deteta koje otkriva svet i mislim da se niko neće ljutiti ako nastavim s ovim poređenjem. Naime, upravo zbog toga je moguće "progutati" "banalan" naslov zbirke. Jezik se pesniku, koji ga iznova otkriva, a otkriva ga jer piše i jer čita, čini kao neka super moć, kao kad Spajdermen otkrije da može da izbacuje mrežu iz dlana i da se na taj način kreće po svetu – jezik za Davora Mandića postaje čista radost slobodnog kombinovanja, radost igre, dečja i nepatvorena. Bivati pesnikom i ne znači ništa drugo nego stvarati svet koji može, ali i ne mora da liči na onaj u kojem bivstvujemo kao biološka i istorijska bića. Ipak, da bi stvoreni svet bio čitljiv i bio dostupan i otvoren za komunikaciju on mora da ponudi svojim čitateljkama i čitaocima određene ključeve, određena vrata kroz koja one/i mogu da mu pristupe. To je referentni svet na koji se poezija naslanja, a kod Davora Mandića reč jeste o onome što već iskustvom svojim poznajemo, ali nam on nudi iskošen pogled na činjenična stanja.

Jezik za Davora Mandića postaje čista radost slobodnog kombinovanja, radost igre, dečja i nepatvorena.

Stoga je, da podcrtam to i treći put, dva kruga, jedna tuga moguće i podnošljivo jer ukoliko dva kruga, odnosno dve kružnice posmatramo kao metafore dve jedinke, kakve god one bile, njihov presek će uvek dati samo jednu tugu. To je jedno od mogućih tumačenje naslova. Drugo bi moglo da ide u pravcu nešto veselijem, moguće je čak da bi, s obzirom na ton zbirke, ono bilo i približnije. Naime, ako posmatramo količinski, dva kruga su u nadmoći nad jednom tugom. Više je bolje. Krug u tom smislu može da stoji umesto, da bude metafora za bilo šta što ima svojstvo cikličnosti, ponavljanja pa bi zaista zvučalo optimistično da na svaka dva ponavljanja ide tek jedna tuga. 

Možda je najvažnije za zbirku Davora Mandića reći da ona ne izaziva teške i loše emocije u čitaocima ili ih makar nije izazvala u meni, čak i kada govori o stvarima mučnim i teškim kao što su gubitak ljubavi, razočaranje ili priziva sudbinu migranata kroz pominjanje žilet-žice. Radi se o tekstu koji se nameće estetikom nasleđenom najviše od dadaista i nadrealista. S jedne strane, postoji ta dečja fascinacija rečima koje imaju moć da stvaraju svet, a s druge, postoji niz paradoksa koji zapravo otkrivaju ranjivost individue i nemilosrdnost sveta. Spojeni u takvom odnosu "krugovi" i "tuga" se najlakše podnose. Na taj nam način knjiga Davora Mandića nudi gorku pilulu stvarnosti upakovanu u neobičnu, jezički razigranu, često paradoksalnu poeziju što je pravo osveženje na pesničkoj sceni.