Novo radno vrijeme kluba Booksa: utorak - subota od 10 do 18h; nedjelja od 10 do 15h.

Od sebe ne možeš pobjeći

Large pexels photo 3599170
Naslov knjige: Odlazak Autor knjige: Andrej Nikolaidis Izdavač: Buybook Godina izdanja: 2020
Utorak
20.10.2020.

Poslednji roman Andreja Nikolaidisa pravi je dokaz da nije potrebno mnogo stranica, previše rečenica te pregršt likova kako bi se načele neke izuzetno recentne i bitne teme. Odlazak predstavlja omanje štivo što se kvantiteta tiče, a o kvaliteti će biti još riječi. Čini se da je jedan roman premalo za sve one more sadašnjosti koje je pisac natuknuo i broj je stranica tu verovatno irelevantan, ali je ipak važno da li je autor postavio prava pitanja na pravi način i, dakako, u kakvom je književnom postupku iste naslagao.

Andrej Nikolaidis je poznati regionalni pisac, novinar, kolumnista izuzetno prisutan na sceni u tumačenju savremene regionalne politike. Njegove knjige prevođene su na 14 jezika, za roman Sin 2011. dobio je nagradu Evropske unije za književnost, a za Mađarsku rečenicu osvojio je 2017. nagradu Meša Selimović. Kako su Nikolaidisovi građanski, sekularni antinacionalistički i levičarski stavovi poznati svakome ko prati scenu na našem jeziku, tako se njegovim delima, konkretno i ovom delu, može pristupiti sa izvesnim predubeđenjem, takoreći s predumišljajem te pretpostaviti narativ u romanu. Premda je reč o fikciji, fiktivnim likovima i fiktivnim događajima, pozitivistički pristup njegovom romanu nije neopravdan, štaviše Nikolaidis ga u potpunosti svojim intervencijama podupire. Prevashodno, jer se glavni junak u delu ne razlikuje puno po političkim stavovima od samog autora (zbilja u romanu su zabibereni mizantropijom), ali i čitavim kontekstom i podtekstom kojim njegovo delo odiše.

Radnja romana Odlazak odvija se u Crnoj Gori (Ulcinj i Podgorica) u svega nekih desetak sati, tačnije od 5:07 do 15:13 uglavnom u autu, a glavni protagonisti su bezimeni otac (koji po svemu, pa i po jasnim opaskama o grčkom poreklu miriše na lik autora) i njegova mališanka ćerka. Metodom asocijacija, digresija te reminiscencijama autor nam otvara čitave epizode iz njihovih života koje nam objašnjavaju kontekst i okolnosti, njihovu sudbinu te logiku događaja. Naime otac boluje od neizlečive bolesti, dok ih je majka devojčice, njegova supruga napustila na dan kada se ona rodila. Majka je otišla da živi sa svojom partnerkom iz Engleske, ali je i nju napustila, dok je kontakt s njom otac održao te sredio stvari tako da upravo partnerka iz Engleske bude staratelj deteta kad njega više ne bude. Otac ima dvojicu najboljih prijatelja, koji se bave hakiranjem računara te računa, pa putem njihovog znanja on dolazi do pozamašne sume novce koju je na savremeni "robinhudovski" način "posudio" od nekog crnogorskog novopečenog tajkuna. On predaje svoje dete spomenutoj ženi te kreće u obračun sa sudbinom, tačnije tajkunom. Tako otprilike izgleda plot ovog romana koji će svojim motivom pa i tematikom neke podsjetiti na roman Klopka Nenada Teofilovića po kome je Srdan Golubović snimio istoimeni film. U oba romana otac žrtvuje svoj život kako bi spasio svoje dete, s tom razlikom što je u romanu Klopka reč o novcu za operaciju deteta i ubistvu zbog novca, dok je kod Nikolaidisa u pitanju jedna "legitimna" pljačka skorojevićkog, neoliberalno-balkansko-mafijaškog tajkuna od strane umirućeg oca koji odlazi sa ovog sveta na kom ostaje njegovo nezaštićeno čeljade.

Premda ne previše inventivan razvoj događaja, koji se odvija na tako malom prostoru (po broju stranica), Nikolaidis u svom romanu Odlazak ipak otvara mnoge teme koje čine delo slojevitim, heterogenim te ekstenzivnim. Može se reći da autor se dotiče mnogih savremenih gorućih tačaka poput recimo mizantropije mislećih ljudi, new age ideologija, epidemija (spominje se ebola), migranstva, političke situacije u Crnoj Gori i generalno na Balkanu, desekularizacije društva, gramzivosti političara...

I pored svega toga i uprkos svemu tome, čini mi se da je Odlazak na koncu roman o roditeljstvu i bekstvu. Autor u prvi plan stavlja jedno veliko pitanje koje nadmašuje sva doba i razdoblja, sve konstelacije i uslove, koje je zapravo plašt nad svim efemernim stvarima u čitavoj ljudskoj dijahroniji – pitanje roditeljstva. Otac u romanu je mizantrop, politički nekorektan u svojim nastupima,  lik mimo svih savremenih tokova u new age maniru, mimo svih savremenih "zapadnih richard geer zen budizama" (Žižekova kovanica), mrzovoljan poput dvojice staraca u Mapet šou i Blackaddera istovremeno. On je nadasve autodestruktivan, primjerice pušač je, a zna da ne sme pušiti, potvrđujući da je to pušenje cigareta najogoljeniji oblik protesta protiv sveta koji ga okružuje. Međutim, pored svega toga on je roditelj, samohrani otac koji ustaje pre svog deteta, leže posle njega, sprema, kuva, hoda na prstima, pere suđe tako što namešta vodu da kaplje na sunđer da je ne bi probudio, brižan je prema njoj, daruje joj svu ljubav koju poseduje. 

Svestan svoje okoline u kojoj se nikad nije osećao prijatno i udomaćeno: "Moja je slabost tu zarobila najprije mene, potom i moje dijete". (str. 9.) Njegova je partnerka pobegla od svega toga, ostavila ih je pre nego što je mogla da upozna svakodnevicu roditelja, i otišla da "živi". Dok ona hrli ka tom životu, on je rešio da odustane od njega. Postavlja se pitanje ko je napravio gore bekstvo, mama koja je otišla pre nego što je odlazak mogao postati još traumatičniji ili tata koji je odustao od poslednjih trenutaka, od mogućnosti da još malo bude sa ćerkom. Mama je pobegla od prošlosti, tata beži od budućnosti. Otac odustaje od budućnosti "tog osnovnog resursa kapitalizma", koju zapravo prezire: "No future. Jebe mi se za budućnost, daj mi cigaru". (str. 21.)

Možda je budućnost odista osnovni resurs kapitalizma, premda se on vrlo često doima kao da nekako može opstati i bez budućnosti i nakon apokalipse. Zašto bi inače kapitalizam tako pomno i ljubomorno krio tu budućnost predstavljući je manje spekulativnom od prošlosti, manje neizvesnom od povesti. Zbog čega bi Holivud insistirao na apokaliptičnim filmovima kao da je SF spao na jedno slovo, zbog čega bi u toj pomami da svi duže živimo i da budemo partikularno što trajniji zapravo hrlili u (po tim predstavama) u kolektivni krah i kraj? Na koncu, nije li budućnost sama kapitalizam, tj. zar je nije on usisao u sebe predstavljajući sebe kao jedinu moguću realnost? Budućnosti nema jer ona je tu, poput Ešerovih slika počinje sad, nastavlja se odmah iza ugla gde je i počela. Svega je toga glavni Nikolaidisov lik svestan, njega je progutala sredina koja se na ovim prostorima usled strašno degutantnog odraza zapadnog kapitalizma konkavno iskrivila na Balkanu i kreirala mikrosvet nekulture, neukosti, bahatosti, secikesa te ubica i beskrupuloznih i nekorisnih institucija. U ovome je on, kako bi Jura Stublić rekao, neprilagođen. "Odgojićeš je onako kako su odgojili tebe: da ovdje bude stranac, bez šanse čak ni volje, da postane dio čopora... Guraće je, gaziti i gristi, zato što ćeš je naučiti da je bolje biti plijen nego zvijer." (str. 10.)

Međutim, on je roditelj i da nema budućnosti, mora je izmisliti, ne zbog ideala, manje zbog kosmičke pravde, ponajmanje zbog sebe, već zbog svoje devojčice koja je i sama bolešljiva i krhka kao pile u maloj gajbici. Upravo se zbog toga on odlučuje za radikalan korak (za direktan aktivizam ako ćemo pravo), te sprema svoj odlazak koji je do tog trenutka vonjao na bekstvo, a od tog trenutka postaje sveprisutnost. Njegov odlazak je odlazak takovog tipa muškarca u istoriju jer su takvi ljudi postali prevaziđeni možda čak i nepoželjni,  ali istovremeno je i odlazak ćerke iz sveta kakvog je jedino znala. To je njen odlazak na koncu od oca, u neki svet koji je uređeniji, primereniji, svet bez njega, ali svet koji je on omogućio. Zbog toga glavni Nikolaidisov lik nije eskapista, dok je njegova supruga upravo to i samo zbog toga ona nikad neće moći pobeći jer kako je Albahari lepo napisao: "Ne može se pobeći jer beži se uvek od samoga sebe."

Odlazak ima svoj podnaslov: epitahios logos (posmrtni govor), čime je, usudiću se reći, autor aludirao na besmrtnost oca nakon svega jer posmrtni govor o njemu izriče on sam o sebi. Premda podnaslovi nisu uvek srećno odabirani u smislu da postanu pravi mislead, mišljenja sam da ga je Nikolaidis dobro izabrao. Njegov je tekst s druge strane svojevrsno svedoštvo jednog razdoblja. Svoje je protagoniste profilisao površno, ali učinkovito, dijalozi su prilagođeni okolnostima, naracija jeste podređena glavnom liku, zapravo pripovedaču, ali ne potiskuje dijalošku razdraganost. Ipak, krupni obrati u tekstu nisu valjano pripreljeni (probijanje računa odista deluje poput dečije igračke), što se možda moglo izbeći detaljnijom razradom sporednih likova i njihovih karakteristika.

Veliko je pitanje da li produžavanje vrste u svojim animalnim inherencijama ima neke nove dimenzije u savremenom svetu, svetu nakon informatičke revolucije i tehnoloških tektonskih poremećivanja ljudskog habitusa. Ipak, jedna je dimenzija zasad nepromenjena, takoreći konstanta u svim razdobljima ljudske istorije, naime da bi čovek mogao omogućiti svome detetu budućnost, mora je najpre obezbediti sebi. Pre poletanja, u uputstvu svakog aviona stoji da prilikom nestanka kiseonika potrebno je da prvo stavite masku na svoje lice, a tek onda na lice svog deteta. To bi otprilike bila poruka ovog romana jer u suprotnom – nemoj sa detetom u avion.

Foto: Pexels.

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu