Nežni rat Marka Tomaša

Ima Leonard Koen u svojoj knjizi Snaga robova tu jednu kratku pesmu, zgodnu za citiranje i deljenje po društvenim mrežama, a naročito zgodnu za pocrtavanje nepoverenja u narative kao istorija velike i kao bog savršene. Naime, ta pesma ovako glasi: "Svaki čovek/ ima način da izda/ revoluciju/ Ovo je moj". 

Kada sam ovih dana iščitavao novu knjigu Marka Tomaša Crni molitvenik, setio sam se tog Koenovog pesmuljka-dosetke. Naravno, prvi razlog je taj što je Marko Tomaš jedan od najdoslednijih poetičkih 'sinova' melanholičnog budiste iz Kanade - u svojim pesmama, Tomaš je sklon izrazito koenovskim otrovno-razočaranim političkim komentarima, kao i ljubavnim izlivima koji uvek trepere između perverzije i nežnosti, između lepote momenta i bespuća trajanja. 

Međutim, podsećanje na Koenovu pesmu je zbog jedne stvari još i važnije - Tomaševa nova knjiga bi svakoj poštenoj duši revolucionarnoj mogla izgledati kao (još jedan) njegov način da se upusti u svetogrdnu izdaju revolucije. A tih poštenih dušica što se poetski i politički obraćaju svetu, sebi, prijateljima, familiji i, ponajviše, strukovnim udruženjima zbilja nije malo. Naprotiv, pun ih je kufer – no, okvir u koji Tomaš stavlja svoje stihove bi mogao razočarati mnoge od njih. 

Možda na prvom mestu one koji neustrašivo dižu levičarske pesnice u zrak dok ginu na imaginarnim barikadama na alternativnim poetskim čitanjima. Što baš njih? Pa, naime, Tomaš je - kako svojim novinarskim radom, tako i svojim javnim nastupima - makar nominalno blizak levo-liberalnim intelektualnim krugovima, te bi se očekivalo da se, eto, malo više pozabavi podizanjem svesti političkih subjekata svakoraznih, a šta on umesto toga uradi? Čovek zapeo da piše ljubavnu poeziju – ljubavnu poeziju koja na momente čak zvuči kao jedna velika antiljubavna pesma, razočarana i tužna 'nihilistička molitiva' prožeta ponekim svet(l)im trenutkom. 

Ipak – iako to zasigurno tako ne izgleda mučeničkim pregaocima baždarenim da stvarnost razumeju mozgom Slavoja Žižeka, Alana Badjua ili već tako nekog drugog Tarika Alija – čini mi se da je Tomaševo istrajavanje na problematizaciji teme ljubavi angažovan politički čin po sebi. Ljubav u njegovim pesmama nije eskapistički prostor u kome cvrkuću ptice i cveta cveće -  naprotiv, ljubav je možda, samo možda poslednja šansa da se suprotstavi svetu u kojem 'nema pobjednika' i u kojem se 'samo poraženi smenjuju'. I ta ljubav je izmučena, zagađena svetom u kom postoji i svetom u kom nestaje, te naposletku, Tomaš kaže i da "nema ljubavi", već postoji "samo kanibalizam". 

Ipak, puka činjenica da je autor odlučio da ispiše tolike sjajne stihove o toj stvari koje nema pokazuju da ne treba sasvim gubiti veru u ljubav. Ona nije savršena, nije večna, ostavlja za sobom milione žrtava, poput kakvog nacizma (simptomatično, Tomaš drugi deo knjige naslovljava 'Nacizam za početnike'). Uprkos tome, ljubav možemo shvatiti kao omotač koji kako-tako čuva ljude od sveta kojim plutaju različite vrste ludila, pa - ma kako to paradoksalno zvučalo - i od ludila same ljubavi. 

U tom smislu, ona je bar nekakva šansa da čovek sasvim ne poludi, te da povremeno uspe da bude 'hodajući Buddha', kako glasi naslov jedne od meni najdražih pesama u ovoj knjizi koji je zgodan metaforički okvir za setno zaljubljenog Tomaševog lirskog subjekta. 

Na svoj način, Tomaševo u isto vreme i cinično i nadahnuto istrajavanje na ljubavi, te njeno gotovo nepristojno temeljno seciranje mogu se shvatiti kao poziv na revoluciju. Opet, ta revolucija nam terminološki ne pomaže puno u razmišljanju o ovoj knjizi, tu su izlizanu reč sasvim razbili značenjskim penetriranjem "pravi muškarci" koji "pak, žele voditi države,/ poslati nečiju djecu u rat/ baviti se humanim preseljenjem/ i zaslužiti Nobela za mir". 

Ovim Tomaševim 'pravim muškarcima' iz pesme 'Hajde da usporimo mitologije' valja dodati još jednu vrstu hrabrih revolucionara koji bi mogli nezadovoljno frktati nad sadržajem Crnog molitvenika – ovde mislim na one pesničke junake što razbijaju jezik, formu, granice teksta, te se svako veče šetkaju semiotičkim šumama. Njima bi Tomaševa poezija mogla biti previše staromodna i patetična, neusklađena sa postmodernim trenutkom u kom obitavamo. 

Ipak, uprkos i njima – Crni molitvenik je revolucionarna knjiga. Tomaš je pesnik dovoljno siguran u sebe da si dopusti da bude patetičan, grub, ogoljen. Otrcana je već i puno puta pominjana ona Hemingvejova misao o pisanju kao o prolivanju vlastite krvi nad papirom, ali u svakom otrcanom opštem mestu ima neka trunčica istine ("gramčić jedan"). No, Crni molitvenik nije puko ispovedno štivo – naprotiv, njega čine pesnički moćno, koncizno oblikovani komadići stvarnosti koji čine ljudsku svakodnevicu. 

Nije sporna činjenica da je i svakodnevica prostor ideologije, ali pesme Marka Tomaša postavljaju jedno ključno pitanje – a kako čoveku u preživljavanju njegove svakodnevice pomaže ta, samo na prvi pogled, fascinantna činjenica? Sve oko nas je ideologija i svi mi zbilja jesmo političke životinje, ali to saznanje nam ama baš nimalo ne pomaže u borbi sa životom. Šta možemo umesto toga? Kakvu drugu – evo je opet! – revoluciju možemo podići namesto dekonstrukcije svega što postoji oko nas?  

"Htio bih biti luđak,/ čudak koji u znak prosvjeda/ jede cvijeće na glavnom trgu,/ htio bih cijelom svijetu objaviti/ neki nježan, nikad viđen rat.", kaže Tomaš u jednoj pesmi, na svoj način pišući manifest ove knjige – manifest svetonazora koga Dorta Jagić predivno precizno naziva "antifašizam ljubavi".

Crni molitvenik se prirodno nastavlja na dva autorova prethodna naslova - Zbogom, fašisti i Bulevar narodne revolucije. Ipak, važna razlika u odnosu na te dve knjige je što je Crni molitvenik konceptualno još izbrušenija i čišća knjiga ljubavne poezije – sve su pesme u njoj ispisane u tom ključu. Ove pesme, naprosto, pod miškom nose ljubav koja je, što bi rekao već pominjani Koen, "opravdanje svetu za vlastitu nakaznost"; one su vrlo često ispevane u formi obraćanja kroz koje lirski subjekat pokušava da sebe i svoju voljenu objasni u svetu koji i ne sluti da mu je jedan jako ozbiljan rat objavljen. 

Ipak, Tomaš ne dozvoljava fetišizaciju pesničkog izraza kojim kroz nekoliko zbirki suvereno vlada i koji, u neku ruku, predstavlja jednu vrstu njegovog autorskog komfora. U tom smislu, vrlo je važno spomenuti i pesmu kojom autor otvara knjigu – u pitanju je autoironični i autopoetički osvrt pod naslovom 'Kako se pripremam'. U njemu Tomaš piše: "Netko će kupiti moju iskrenu patnju,/ nazvat će me pjesnikom/ a ja ću ih pokušati nagovoriti/ da svi skupa odu u krevet." Ovakve briljantne autoironične upadice su vrlo važan začin u pripremi Crnog molitvenika. Njih nema previše, ali su nezaobilazan faktor u formiranju utiska nakon čitanja. 

Što se tiče mene i mog čitanja ove knjige (ali i mog osećanja sveta), valjalo bi da je tih autoironičnih momenata bilo još i više, da je Tomaš na još nekim mestima njima 'štrecnuo' i zasmejao čitaoca, te malo zaljuljao okvir koji je pažljivo gradio. Tim pre što je on pesnik koji svakim svojim stihom pokazuje da se vrlo rado bori protiv fiksiranih okvira u književnosti. 

Crni molitvenik je, po mom sudu, vrhunac ovog dela karijere Marka Tomaša. Ako bih taj razvojni put usporedio sa nekim drugim savremenim našim autorom, rekao bih da je sada Tomaš tačno na onom mestu gde je Faruk Šehić bio pre nego je izdao Knjigu o Uni, svoj prvi roman. Taj roman nije Šehićeva najbolja knjiga, ali je bila vrlo važna jer je predstavljala poligon i podsticaj da autor izađe žestoko iz svoje zone komfora koju je pre toga izgradio pričama i pesmama (kada se posle nje vratio poeziji, doneo je možda i svoju najbolju knjigu Moje rijeke).

Tomaš je već nekoliko puta javno najavio da radi na svom prvom romanu (ako se ne varam, radni naslov je Povijest satanizma u Hercegovini). Ta knjiga će, svakako, zbog forme biti važna i po mnogo čemu drugačija u 'nježnom ratu' koji protiv sveta vodi Marko Tomaš i s nestrpljenjem i s puno nade je očekujem. Dok se ona ne pojavi, možemo reći da je Crni molitvenik na najbolji mogući način obeležio ovu fazu njegovog pisanja.