Sukladno važećim mjerama klub Booksa zatvoren je od 28.11. do 21.12. / Due to COVID-19 Booksa is closed from November 28th until December 21st.
Piše: Dunja Ilić

Ispod privida normalnosti

Large neprakti ni savjeti za ku u i oku nicu 300dpi  1 S naslovnice knjige.
Naslov knjige: Nepraktični savjeti za kuću i okućnicu: Feministička čitanja ženske svakodnevice Autor knjige: Lea Horvat Izdavač: Fraktura Godina izdanja: 2020
Utorak
02.06.2020.


Lea Horvat čitaocima u Hrvatskoj poznata je kao jedna od autorki s portala Muf i KriloNepraktični savjeti za kuću i okućnicu: Feministička čitanja ženske svakodnevice sastoje se iz tekstova koji su se između 2014. i 2019. pojavili na ovim portalima, i koji se tamo još uvek mogu čitati.

Moj prvi susret s esejima Lee Horvat tek je ova knjiga. Mada se na njenom kraju nalazi lista veb adresa na kojima su tekstovi prethodno objavljeni, uvod ih postulira kao inherentno pripadajućima istoj logičkoj celini i najavljuje podelu knjige na tri odeljka. Čitanje, dakle, započinjem nakon ovog uvoda koji implicira apriornu promišljenost celine (koja je u stvari sačinjena naknadno, od tekstova koji su nastajali nekoliko godina), i s očekivanjima koja mi stvaraju tvrde korice s dodatnim omotom. Nemam predstavu da se radi o tekstovima koji su već objavljeni, svaki nezavisno, na internet portalu, koji, zbog hiperlinkova, feljtonske dinamike objavljivanja, demokratske otvorenosti za znatno veći broj čitatelja, pa i same mogućnosti da se tekst izmeni ili jednostavno obriše, implicira fluidnost. Pokazaće se da je ovaj prenos iz internetske u tvrdu knjišku formu ujedno i glavni problem Nepraktičnih savjeta, tačnije, da onemogućava da se s određenih problema skrene pogled.

Nastaviću da insistiram na parafernalijama iz dva razloga: zato što one utiču na način na koji ću doživeti eseje, i zato što bi na kontekstualna čitanja trebalo da inspirišu feministička čitanja Lee Horvat. Mada se svakako odnose na rod, ona su feministička u najširem smislu i nastoje da prodru ispod privida normalnosti i razobliče ideologiju (rod, klasa, rasa, itd.) koja se krije u njenoj osnovi. Pomenuta tri dela nazvana su Doma, Vani i U tijelu, prema tri "prostora svakodnevice". U prvi deo je, između ostalog, uključen esej o roditeljstvu na ekranu; čitajući o "instagram majkama" i prikazima roditeljske dinamike u nekoliko TV serija, saznajemo da je briga o detetu i dalje pretežno ženska svakodnevica. U tekstu iz drugog dela o aplikacijama poput Couchsurfinga, autorka navodi da se činjenica da žena putuje sama često interpretira "kao otvoreni poziv na seks" (158), dok tekst o liftovima i pokretnim stepenicama ukazuje na neprilagođenost javnog prostora ljudima ograničene mobilnosti. Deo U tijelu prevashodno se bavi ličnim iskustvom majčinstva, a dotiče se tema kao što su nasilje na porođaju (nepotrebno brijanje genitalija i rezanje međice) i klasna dostupnost dostojanstvene nege, prisustvo partnera, itd.

Frazu "nepraktični saveti" iz naslova treba čitati kao natuknicu da od knjige ne bi trebalo da očekujemo nikakve savete, već samo podsticaj da razmišljamo na načine koje ideologija ne ohrabruje – što nikako nije "praktično". Ali, osim što ne daju savete, eseji Lee Horvat donose i malo zaključaka. I ona sama s blagom ironijom pominje "mlaki apstrahirajući zaključak" kao formu za koju je "priznata stručnjakinja" (203). Eseji često sadrže previše trivije/istorije, a premalo ideja (u nedostatku bolje reči). Svakako, mnogo toga što saznajemo zanimljivo je i menja pogled na svet: recimo, informacija da bicikl kao prevozno sredstvo u 19. veku značajno utiče na život radničke klase jer doprinosi širenju kruga potencijalnih bračnih partnera i mogućnosti zapošljavanja u fabrikama (145). Ipak, u kontekstu tvrdih korica, čini mi se da je potrebno više od selektovanja istorijskih podataka. Prvi esej, pod nazivom (Ne)sretne kućanice, završava se rečenicom: "Upravo zato [ukratko, jer je kuvanje još ženska svakodnevica] figuru domaćice i debatu o raspodjeli kućanskih poslova i samoj prirodi toga rada ne možemo bezbrižno otpraviti u ropotarnicu povijesti feminističkog pokreta." (28) Ovde, kao i u mnogim drugim esejima, zaključak je prosto rekapitulacija onog što smo upravo pročitali, a često i jednostavno konstatovanje nečega što je i bez čitanja već očigledno. Esej Make Housework Great Again, recimo, zaključuje da "prostor doma nije apolitičan", a da će "prljavština patrijarhata" zapljusnuti i naše domove ako mu se ne usprotivimo (53).

Takođe, mada svi eseji, kao i lista bibliografskih izvora, svedoče o autorkinoj informisanosti, ona se iscrpljuje u istoriji, sociologiji i ponekoj estetski i kontekstualno nasumično izabranoj knjizi fikcije ili filmu/seriji. U eseju o kafi autorka pominje svoju žudnju koja nije "toliko za Starbucks kavom, koliko za Starbucks iskustvom" (60). Društvo spektakla Gi Deborda nalazi se na listi bibliografskih izvora (ali ne i u Indeksu imena, i ja ga se iz eseja zaista ne sećam, osim posredno u frazi "efemerni spektakl"), ali se ni ova, niti neka druga teorija društva spektakla/komodifikacije/konzumerizma ne upotrebljava na mestu koje to zaista traži. U eseju o šivenju, "fenomen šivenja" o kome se dotad govorilo doslovno, naprasno se pronalazi odslikan u fenomenu književnosti, da bi se uzgredno pomenulo kako Rolan Bart vidi koren pojma "tekst" kao slojevitost, a onda iz "feminizacije" teksta kao tkanja iščitala reafirmacija "tradicionalno ’ženske’ prakse". Zaključivanje je naglo i zasniva se na prečicama, odnosno površnom citiranju imena koje ima vrlo malo veze sa stvarnom sadržinom određenih teorija na koje se referira, što ponekad deluje kao "pumpanje bibliografije" za potrebe ispitnog rada. Nedostatak poznavanja ili upotrebe kritičkoteorijske literature u vezi je s nedostatkom kritički snažnih zaključaka. Nije dovoljno čitaocu jednostavno isporučiti istoriju nekog fenomena; to me podseća na neke profesore književnosti koji smatraju da je opsežno citiranje jednako interpretaciji dela.

Eseji Lee Horvat postaju bolji i relevantniji onda kada govore o autorkinom sopstvenom iskustvu, zapravo, o temama koje su za samu autorku neposredno važne, a tako je sve više kako odmičemo s čitanjem. Detalji iz života uklapaju se u narativ kome onda ni ne treba domišljati zaključak, a čitateljka  sama od eseja "uzima" ono što je njoj potrebno, za nju relevantno. Naravno, i univerzalna relevantnost pojedinih iskustava je upitna, što autorka uspešno problematizuje, na primer u poslednjem eseju, Ostaviti bebu, kada kaže da je "istog trena sišla sa svog oblaka samozadovoljstva uvidjevši da je emancipatorski ponos na uspješno ostavljeno dijete golem privilegij" (245).

Uopšte, autorka je uvek svesna svoje ideološke pozicije (belkinja, doktorandkinja u uređenoj državi, nesamohrana majka, ali i emigrantkinja radničkog porekla, itd.), kao i opasne blizine granice s lagodnom neosvešćenošću. Takođe, ona preispituje ono što se nameće kao "dobar primer" i "ispravno rešenje" pokazujući da stvari nisu crno-bele. U eseju Užasi i radosti jezičke nesigurnosti, u kojem se oslanja na primer američke spisateljice koja se seli u Italiju, gde počinje da piše na krnjem italijanskom, Lea Horvat ukazuje na činjenicu da italijanski tekst američke autorke, koji deluje kao "hrabar iskorak", zapravo "nije lišen višestrukih lektorskih radova", odnosno "zaštitne mreže" koja "nije besplatna, već zahtijeva, ako ne financijski, onda barem društveni kapital" (187). Tenzija između otkrivanja "idola" ili vere u sopstvenu subverzivnost i uviđanja da se ideologija ponekad krije i baš tamo gde se protiv nje naizgled najsnažnije bori jedna je od glavnih vrednosti ovih eseja.

Ovakva preispitivanja, kao i jednostavan, lični narativ feministički obrazovane autorke o svakodnevici, zasigurno nadomešćuju neartikulisanu prezasićenost trivijom na pojedinim mestima. Ipak, neujednačen kvalitet i nenamerna ambivalencija zbirke s obzirom na pitanje koje sama nameće – kome su ovi tekstovi namenjeni – ostaju problematični upravo zbog toga što nisu otvoreno problematizovani. Uvod koji nastoji da od tekstova pisanih na različite teme i nezavisno prilično nasilno kreira integralnu celinu, kojoj će potom hardback izdanje dati legitimitet, umesto da objasni originalni kontekst nastanka tekstova (koji saznajemo tek na kraju), pokaže svest o njihovom neujednačenom kvalitetu i ocrta razloge, može dati povoda tumačenju, recimo, da je čitav projekat jednostavno pokušaj glatke akademske samopromocije i napretka, koje autorka analizira u meni omiljenom eseju pod nazivom #PhDLife. Nepraktični savjeti pokazuju značaj konteksta za naše razumevanje ne samo iznutra, već i spolja – nije isto kada se ovi eseji čitaju na portalu koji odiše rasterećenošću, i kada im prethode imena recenzentkinja s titulama dr. sc.

Uprkos svojoj neodređenoj i nezgrapnoj poziciji negde između akademskog štiva preplavljenog nategnutim referencama i fluidnog internet eseja o feminističkom promišljanju sopstvenog iskustva u kome se često ne zna šta je parafraza, a šta nije, poziciji dodatno zakomplikovanoj već nekoliko puta pomenutom pojavom knjige, Nepraktični savjeti Lee Horvat nisu traćenje vremena. Mislim da oni to naročito nisu za one koje tek treba da nauče da feminizam nužno ne podrazumeva maljavost i mržnju prema muškarcima, ali, na kraju krajeva, ni za one koje će uskoro i same biti u prilici da koriste #PhDLife hešteg, ili pak za one koje neće, ali će se i dalje voziti pokretnim stepenicama. Dok god se čitaju onako kako su, pretpostavljam, prvobitno zamišljeni – kao neopterećen i neopterećujući niz anti-ideoloških refleksija o svakodnevici.

Izvor naslovnog vizuala: Fraktura.

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu