Nepovjerenje u roman

Da odmah raščistimo stvari – veliki sam ljubitelj psihoanalize. Uvek me je fascinirala i kao terapeutska metoda lečenja pričom, zamene lošeg narativa boljim, ali i kao način čitanja, kao egzegeza, kao metoda rekonstrukcije teksta na osnovu nedovoljnih ili proizvoljnih podataka. Svaki psihoanalitičar je dao svoj doprinos, premda je meni Frojd ostao najdraži. Možda su posle njega došli drugi: pametniji, načitaniji, hrabriji, ali ipak je on prvi počeo i revolucionisao misao dvadesetog veka, a bogami i ovog, skoro do prve petine načetog, dvadeset i prvog.

Uvek sam uživao u čitanju romana koji se njome i njenom istorijom bave, čak i kada oni nisu najbolja književnost, kada je čak njihovo pripadanje literaturi u smislu belles lettres upitno. Stoga nije teško pogoditi da mi se svideo tekst Obrane okusa smrti Željke Matijašević, profesorke, književne teoretičarke te specijalistkinje za psihoanalizu koji je ove godine objavio Durieux. Međutim, mimo lične fasciniranosti psihoanalizom i svojevrsnim fundomeom koji prema njoj osećam, hajde da vidimo šta zapravo nudi ova knjiga.

U narativu postoje tri plana pripovedanja. Najpre tu je autofikcionalni plan u kojem se analizira čitava postavka romana i on na izvestan način predstavlja wrapping up romana, njegov početak i kraj, daje mu prekopotreban closure. Premda je svaka narativizacija već iskorak i odmak od sebstva ili sopstva, drugim rečima nužna fikcionalizacija sebe, ovde je ona naizgled minimalna i predstavlja vrstu dnevničkih beležaka u kojima se zapravo objašnjava postupak koji će nakon toga biti primenjen u romanu. Ovakva autopoetička eksplikacija, uvod, trebalo bi da omogući stanovit ironijski otklon prema tekstu, ali nekako kao da ta vrsta odnosa ustupa mesto nečemu što bi bila naučna ili, u slučaju unošenja naučnog teksta u roman, pseudonaučna analiza narativnih motiva. Drugim rečima, radi se o autoanalizi, postupku koji nije nepoznat, ali bismo prema njemu trebalo da budemo krajnje obazrivi s obzirom da su u njega po defaultu uključeni prenos i kontraprenos. Kako bilo, već ovaj odeljak kao da odustaje od romana, odnosno kao da u njega nema nikakvo poverenje.

Naredni odeljak je dramski tekst, odnosno pre bismo mogli reći dramski tekst nalik na platonovske dijaloge u kojem se izlažu različite psihoanalitičke teorije i njihove implikacije. Izlažu ih oci psihoanalize Frojd, Jung, Lakan i Leng. On predstavlja drugi sloj/omotač onoga što bi trebalo da bude glavni tekst, s obzirom na to da sledi nakon, nazovimo ga, autopoetičkog odeljka, ali i pre njega, odnosno pre povratka samoj naratorki u poslednjem poglavlju. Središnji deo romana, verovatno i najobimniji, čine zgode i nezgode Antonije, Francisa, Brigite i Marka, ali ne kao junaka koji delaju, već kao junaka koji bivaju potčinjeni podrobnoj analizi, što od strane Antonije koja je i sama analitičarka, što od strane ostalih aktera u ovom narativu, posebice od podrazumevane autorice same, pa i "očeva" psihoanalize. Kao što je već rečeno, višestepeno udaljavanje od same priče (po sistemu A-B-C-B-A) koja predstavlja ljubavni kvadrat, odnosno vrstu iskrivljenog ogledala za ova dva para (Francisa i Antonije te Marka i Brigite) smanjuje mogućnost identifikacije s likovima te na taj način redukuje mogućnost estetskog užitka. Istovremeno, za većinu prosečnih čitalaca, neki delovi romana gotovo da su neprohodni jer su napisani iz pozicije nekoga ko je verovatno najveća stručnjakinja za psihoanalizu na prostoru bivše Jugoslavije. Oni podrazumevaju prilično predznanje jer teško da ćete razumeti šale i zajedljiva bockanja između vrle trojice/četvorice ako ne znate njihove radove na višem nivou od wikipedijskog.

Postoje i druge mogućnosti tumačenja ovakve strukture teksta – o tome kako je središnja priča, ono C, zapravo maskiranje traume (onoga što motiviše narativ) gde bi neki od likova, možda i svi, bili metafore. Ili, kako je priča/trauma smeštena u nekom od drugih odeljaka (A ili B) što mene podseća na pojedine filmove Vudi Alena. Moguća su i neka proizvoljnija tumačenja koja bi bila u skladu upravo sa psihoanalitičkom praksom čitanja i tumačenja celine na osnovu tragova u vidu slobodnih asocijacija.

Ono što pak nije moguće izbeći je problematika rodovske pripadnosti jer u podnaslovu stoji psihoanalitički roman. Naravno, roman je svojom hibridnošću odavno prevazišao paradigmatski narativ kakav bi recimo bio građanski engleski roman 18. i 19. veka, džejnostinovski ili dikensovski. Još na početku svog modernog života, s Don Kihotom, granice roda veoma su rastegljive. Ako se setimo još i Tristrama Šendija, ali i mnogih drugih, onda je sve jasno. O dvadesetom veku ne treba ni govoriti. Kako bilo, ima dovoljno opravdanja da se sve i svašta smatra romanom u istoriji književnosti i to nije pitanje. U tom smislu ćemo lako i Obrane okusa smrti podvesti pod roman, ali da li je to dovoljno da jedan tekst pripadne rodu, da li je dovoljno da se nešto nazove romanom pa da bude roman, odnosno da li samo imenovanje vodi ka stvaranju literarnosti, onom višku estetskog što jedan tekst čini književnim, a neki drugi ne? Lako me je uhvatiti u raskoraku, najpre sam pokušao da denunciram romanesknost, a potom se bavim tako nepouzdanim pojmom kao što je literarnost, ali nemam bolje rešenje. Fikcionalnost takođe nije dovoljan uslov književnosti jer ima toliko dokumentarnih romana koji su sjajna književnost Kapoti, Serkas, Đikić da pomenemo samo neke.

Šta mene zapravo žulja u Obrani okusa smrti? Višak intelektualizma svakako ne, ali potenciranje intelektualizma nauštrb svega drugo verovatno da. Književnost, smatram, ipak treba da bavi emocijama i da uz pomoć dobrog narativa postigne nekakvu vrstu identifikacijskog procesa u kojem bi se kod čitaoca proizveo estetski užitak. Ovo je prepričavanje i prilagođavanje Aristotela, ali nemam bolje rešenje. Problem s tekstom Željke Matijašević jeste prilično jasno stajanje na stranu analitičara i stoga stanovita hladnoća racionalnog, hladnoća koja s tim u vezi onda odbija svaku identifikaciju, koja se njoj čak podsmeva, a podsmevajući se njoj, podsmeva se književnosti samoj. Konačno, ona sve vreme pokušava da aplicira teoriju na svoje junake koje ironično i proizvoljno naziva ovako ili onako (Antonija, Francis, Brigita, Marko) i daje im nekakve uloge koje će pravim protagonistima ove priče Frojdu, Jungu, Lakanu i Lengu biti povod za raspravu.

U trenucima u kojima bi zaista trebalo nešto da se desi između likova koji mnogo podsećaju na lutke koje majstori lutkari (oci psihoanalize) i vrhovna majstorica lutkarka (podrazumevana autorica) postavljaju na scenu kao da se radi o komediji del arte ili nekakvom sličnom vašarskom pozorištu, narativ se povlači i kao da provocira čitaoca govoreći mu: "Ma to je dosadno, prava je zabava u teoriji i svađi između pomenutih psihoanalitičara." Naravno, ovo nije nov metod i nije nikakvo izmišljanje tople vode i/ili rupe na saksiji, zapravo se radi upravo o tristramšendijevskom odbijanju da se išta dogodi, da se otpočne roman. Možemo da govorimo o nepoverenju u narativ, o filozofskom uzmicanju koje je apsolutno legitimno i na sceni prisutno od početka dvadesetog stoleća, a raspojasano nakon Drugog svetskog rata, ali onda se radi o već viđenom kod Vonegata, na primer ili kod Basare u lokalnijim okvirima. Međutim, oba pomenuta autora imaju na svojoj strani humor, dok u Obrani okusa smrti upada u oči njegovo odsustvo.

Drugi generalni problem ove knjige leži u tome što se doima da je napisana kao autoričin spomenik sebi, kao lična zabava koja je sama sebi cilj. Apsolutno nemam ništa protiv toga, samo se pitam da li je to onda književnost? Da li ona ima nekakvu funkciju, pritom ne mislim na dulce et utile, već pre svega na komunikaciju – nešto želim da saopštim svojim čitaocima, da im ispričam, da ih provociram, da u njima izazovem bilo kakvu reakciju. Ako onemogućavate čitaocima identifikaciju, ako ih terate u svojevrsnu intelektualnu ekskluzivu, ako ih gledate s visine i potcenjujete, onda teško da možemo da govorimo o književnosti onakvoj kakvom je zamišljam. Ako se, pak, radi o zadovoljavanju visokointelektualne elite, onda bujrum.

Naravno, nećemo se sporiti oko toga gde je literaturi danas mesto u sistemu simboličkog kapitala, nema potrebe da se raspravljamo oko toga šta se dogodilo umetnosti u eri poznog kapitalizma, sve su to priče ispričane još krajem osamdesetih, ali baš zbog toga, glede i unatoč tome, smatram da treba pisati tako da se poruka koju želimo da saopštimo jasno vidi, da sija u mraku, jer književnost jeste, zajedno s još malobrojnim disciplinama i umetnostima svetlo u tami, ono što se nazire tamo negde daleko gde je, nadam se, kraj ovog tunela.

Foto: Pexels.