Život piše kardiograme

Da li je zbog ovih vremena pandemija, koronavirusa i karantina posvuda, ali reč nemirnica mi na prvu loptu budi odista neprikladne asocijacije. Možda se ne možemo lako otresti nekih primordijalnih kognitivnih semantizovanja, a možda se jednostavno nisam susreo sa izrazom koji eto označava mehanizam od spiralne opruge i zamašnjaka i koristi se u preciznoj mehanici kao što je stari mehanički ručni sat. Da, nemirnica je (shvatio sam ubrzo) ono što je u drugoj varijanti našeg jezika poznato kao zamajac. Nemirnica je i naslov najnovijeg romana Mihaele Gašpar. No hajdemo po redu.

Premda kiparica po zanimanju Mihaela Gašpar je pre ovog dela objavila romane Bez iznenadnih radosti molim (Aora, 2010.), Mitohondrijska Eva (Matica hrvatska Osijek, 2013.; drugo izdanje: Disput, 2015.), O čajnicima i ženama (Disput, 2016.) te zbirku kratkih priča Slatkiš, duhan, britva (Disput, 2013.), za koje je osvojila nekoliko nagrada, a proza joj je čitana na HRT-u i sl. Dakle, ukratko ne radi se o kiparici koja se tek sada okušala u prozi, nego je u pitanju iskusna autorka sa odveć uvežbanim stilom i jasnom mišlju.

Na prvi pogled reklo bi se da je Nemirnica pre svega roman o čoveku koji umire. Njegov se životni koncept kreće od mizantropije, letargije, nihilizma, do patetike jednog časovničara ili urara koji sve češće gleda u retrovizor života. Dakle pred nama je roman o časovničaru Josipu Majdaku kome srce polako otkazuje (dakle bukvalno možemo upotrebiti žargonski izraz da mu otkazuje čuka), a njegovo ime je na listi za transplantaciju srca. Josip Majdak izrazito je sebičan, mrzovoljan, lišen nekih posebnih vrlina, čovek iza čije se spoljne nesimpatične ljušture ne krije nikakvo iznenađenje, naprotiv. Njegov centripetalni emotivni krug života kreće se u odnosima s bratom, majkom, suprugom Vesnom, Sofijom koja mu je spasila život od utapanja, sa kćerkom i njegovim psom. I prema svima navedenima se na neki način ogrešio.

Ovako nabrojano, deluje da je Gašpar opisivala monstruma, potpunog antijunaka, međutim istina je da je opisala jednu gotovo pa svakodnevnu ličnost, osobu koja usled nedostatka neke posebne savesti ipak priželjkuje svoju smrt, stoga i ne mari da li će dobiti novo srce. Njegov život se od detinjstva uz samohranu majku i starijeg brata, koji je smrtno stradao kao tinejdžer, i njegovog šegrtovanja za časovničara što ga kasnije dovodi do toga da otvori radnju, stupi u brak sa Vesnom, dobije kćerku Dunju, zapravo liči na živote mnogih. Naizgled, nema tu ništa neobično ili se možda ono krije u unutrašnjem svetu lika. Josip je svestan svog personaliteta i iz tog razloga smrt doživljava kao sastavni deo svoje ličnosti jer deluje kao logični sled: "Moja smrt oduvijek živi sa mnom, poznaje me bolje od svih ljudi. (...) Sazrijevala je sa mnom u tami maternice... ta je moja smrt jedini svjedok da sam ubio voljenog psa, pokrao umrlog, pojeo kobasicu u tajnosti od žene, sramio se svoje majke, prešućivao zlostavljanje vlastitog brata i svega sramotnog što navire iz moje tame prizvano posljednjim danima života." (str. 138.)

Naracija u romanu je, dakle, u potpunosti podređena Josipu Majdaku, koji nam u prvom licu pripoveda o svom stanju, svojim biografskim sekvencama te razmišljanjima. Tu valja istaći da se Gašpar odlučila obresti u promenu pripovedačkog pola te je nasadila sebe u muške cipele prilagodivši svoj lični, ali i generalno društveno određeni svetogled naših patrijarhalnih sredina pripovedanju u prvom licu muškog roda. Nemamo dovoljno prostora ovde kako bismo analizirali gramatologiju, strukture piščeve svesti, ali je utisak da je spisateljica dobro ovladala falokratijom muškog diskursa te se njeno "žensko pismo" ne da otkriti u romanu.

Drugi segment u pripovedanju koji je po mome sudu bitniji jeste strukturiranje mehanizma naracije u romanu. Gašpar je (hotimično ili nehotice) konstruisala svoj tekst na način da njegova zaglavlja izgledaju kao otkucaji srca. Prebacujući radnju od sadašnjeg doba i trenutne situacije Josipa na reminiscencije na prošlost putem kojih učimo o njemu, struktura teksta podseća upravo na puls srca. Kako počinje jedan od zaglavlja romana (a svaki počinje nekakvom rečenicom koja pretenduje na mudrost), primerice: "Čitav svijet otkucava", tako otprilike možemo definisati fabularni raspored štiva. Dakle, ako zamislimo da je glavni protagonista srce, da su njegovi minuli događaji periferni arterijski krvni sudovi, da su ostali likovi u romanu drugi organi, onda možemo napraviti sledeću paralelu: dok pripoveda o sebi čekajući smrt ili transplantaciju, Josip je smiren, nedinamičan, njegov diskurs je distanciran i pravolinijski; onda se sledećim delom seli u svet prošlosti gde je njegov jezik liričniji, impulsivniji, razdraganiji. Samo što se počnemo navikavati na mrzovoljnog Josipa koji ne haje previše za smrt, otkucaj radnje nas vodi u svet sebičnog i neplemenitog čoveka, gore – dole, gore – dole u snažnijim ili slabijim intervalima, upravo poput kardiografske slike.

Ovakav postupak spisateljice nam ne dozvoljava da se uljuljkamo u monotoniju radnje, niti da se previše upustimo u analizu protagoniste. Premda se sve vrti oko Josipa Majdaka, ovaj roman se zasigurno ne osvrće na njegov psihološki profil. U jednom trenutku je Majdak bacio na krevet bebu (kćerku Dunju) koja je neprestano plakala dok je njegova supruga bila odsutna: "Podigao sam je visoko, koliko mi je dužina ruku dopuštala, i bacio je snažno, poput cjepanice na krevet, od kojeg se taj zamotuljak, odbio i prevrnuo. Nastao je muk. Kad se Vesna vratila Dunja je spavala." (str. 106.) Nakon ove sekvence roman nastavlja bez analize događaja ili osećanja protogoniste prilikom istog. To je praksa u čitavom tekstu, autorka ne pretenduje na analizu likova, niti na bilo kakvo objašnjavanje postupaka frustracijama, neurozama, kompleksima nesvesnim stanjima. Puls ide dalje, nije bitna krvna slika, samo otkucaji. Stoga se nameće zaključak da nije slučajno Josip urar, niti je slučajno prestala raditi upravo nemirnica. Nemirnica je baš taj zamajac koji je usled životnih okolnosti, a ponajviše "habanja" tokom godina prestao skladištiti energiju prilikom rotacije (što je osnovna funkcija tog mašinskog elementa). Slično kao i kod satova, nemirnica prestaje i kod rada ljudskog srca: ili ćete ga zameniti drugim ili se sat mora odložiti u pokoj. Josip Majdak je celoga života pravio satove i zbog toga je ravnodušan prema transplantaciji jer vrlo dobro zna da promena njegovog organa neće od njega napraviti novog čoveka, nova nemirnica mu sigurno neće dati zamajac. 

Činjenica jeste da u podtekstu teksta možemo naslutiti neke druge skrivenije pretenzije romana (kao što je recimo reprodukovanje disfunkcionalne porodice), ali se ipak glavna potka romana kreće oko partikularnosti jedne ličnosti. Gašpar nije provlačila kroz tekst društvena pitanja, političke kontekste i slično, naprotiv radnja bi mogla biti smeštena bilo gde u Evropi, i tu bismo detektovati neke nedostatke romana. Podrobnija analiza okolnosti je kanda potrebna jer se Josipova "mračna" strana ne može posmatrati izolovano zato što se nameće pitanje kakvo je to društvo u kom se tako može sasvim normalno funkcionisati. Dok je stil u romanu britak i dinamičan, dramaturgija je krhka te utapa se u mrki i šturi ugao opažanja glavnog protagoniste.

Sve u svemu vredi pročitati Nemirnicu, neće vam ubrzati puls, ali će vam skrenuti pažnju na aritmije, koje u poslednje vreme usled životnih okolnosti prilično često zanemarujemo.

***

O romanu Mitohondrijska Eva Mihaele Gašpar pisao je Vladimir Arsenić, a kritiku pročitajte na linku.

Foto: izvor.

Kritika je posljednji put uređena 25. svibnja; iz teksta je uklonjena rečenica: "Brata je zlostavljao pomalo dok je bio živ, suprugu nije mogao da smisli kad se razbolela pa joj poručio da krepa, sa ćerkom nije osećao neku povezanost, Sofiju je zanemarivao, a svog psa je otrovao", koja je sadržavala faktografske netočnosti.