Nelagoda teških tema

Slađana Bukovac novinarka je koja živi u Puli, a čitaocima je poznata kao autorka tri romana – Putnici (2003) su nagrađeni Kiklopom, Rod avetinjaka (2008) nagradom Fran Galović, a Stajska bolest (2016) našla se u najužim izborima za nekoliko prestižnih hrvatskih priznanja. Pored toga, objavila je i knjigu pesama Nijedan pauk nije savršen (2005).

Odstraniti životinju prva je njena knjiga priča. Ona je takva da je ne bi bilo moguće preporučiti svakome: njene teme su bolest, smrt i psihička oboljenja, a poprište dešavanja ponekad je bolnica, ili starački dom. Najstrašnija priča (Tu i tamo padam), o prijateljičinoj borbi s rakom, završava se najsrećnije, s olakšanjem, iako smo svesni da se radi o paradoksu; kada iz opisa prijateljice prepoznamo ličnost iz stvarnog života, to postaje jedan neverovatno turoban srećan kraj. Ovo, ipak, nije knjiga prepuna naturalističkih detalja, pa čak ni zapleta iz operacione sale; rezignirani ton i nekakvo nejasno čitalačko predviđanje da će tema sledeće priče biti teža od prethodne jeste ono što njen sadržaj čini neprijatnim. 

Danas se svi kraći tekstovi nazivaju pričama, a ponekad se kao sinonim koristi reč pripovetka, ali priče Slađane Bukovac drugačije su od onog na šta pomislite kada čujete jedan od ova dva termina. Gotovo sve priče dugačke su otprilike 20 stranica, a ipak, knjiga Odstraniti životinju nema uzbudljive zaplete i neočekivane preokrete (kojima bi ta dužina pogodovala); s druge strane, nije sačinjena ni od kraćih tekstova koji u pretežno dijaloškoj formi prikazuju nekakvu scenu ili isečak iz života pun implikacija. Zaplet je ovde marginalan, on služi da pokrene tok misli, koji vodi u bližu ili dalju prošlost, društveni komentar i minuciozna esejistička zapažanja, koji su među sobom nekad jače, a nekad slabije povezani.

Prva, naslovna priča počinje kada zalutala mačka uđe kod junakinje/pripovedačice u kupatilo. Njoj se učini da je to mačka koju su nedavno usvojili, ali se ispostavi da nije tako – nova mačka je skoro ista kao stara, samo je njeno krzno asimetričnih boja. Mačka nekoliko dana čeka u dvorištu kuće, a junakinja se za to vreme seća svog detinjstva, tokom kojeg je naučena da odstrani životinju. Životinja je ovde metafora za osećanje nežnosti i slabosti koje je u gruboj, siromašnoj sredini potrebno odstraniti. Neprijatna anegdota iz detinjstva, kada junakinja mora da se otarasi psa kojeg želi da zadrži, logički vodi ka sećanju na majčin boravak u bolnici, iskustvima junakinjinog oca sa životinjama nad kojima nije smeo da žali, i tako dalje.

Pripovedanje funkcioniše po principu retrospektivnih povrataka u prošlost, ulančavanju sećanja, a onda novih povrataka na neke od pomenutih detalja, kako bi se pronašla zajednička nit, koja tekst na kraju čini pričom. U prvoj priči, to je potreba da se odstrani nežnost; u drugoj, nazvanoj Lupus u nama, životinja postaje metafora za ono što uništava iznutra – pripovedačica u bolnici upoznaje ženu koja pati od autoimune bolesti pod nazivom lupus; njena sopstvena prijateljica takođe je bolesna; u njenom odnosu s tom prijateljicom, „teško je odrediti koji organizam napada, a koji se brani“ (str. 40.); napokon, i sam rat naziva se autoimunom bolešću, „epidemijom autoimunosti“ (str. 41.). Ovaj poslednji primer logički je uveden u tekst preko svoje veze s bolesnom prijateljicom, koja je možda obolela zbog života u gradu zauvek izmenjen ratom. Analiza ove „mogućnosti“ takva je da ta veza ne deluje proizvoljno, ali, i uprkos tome, raznoliki događaji/sećanja od kojih se priča sastoji ipak su pomalo veštački, „od spolja“ povezani naslovnom metaforom „autoimunosti“, koju pripovedačica/autorka u samom tekstu konstantno naznačuje. 

Isti formalni postupak ulančavanja sećanja u kojima se pronalazi zajednička nit karakterističan je za sve priče zbirke. On, ipak, na nekim mestima prelazi na drugu stranu granice uspešnosti. U priči Sat anatomije, recimo, pripovedačica odlazi na operaciju ruke, a njen hirurg je stručnjak sankcionisan zbog političke nepodobnosti. U jednom trenutku, ona se seća kako je kao dete izvadila puža iz kućice da bi videla kako njegovo telo izgleda, a potom zavrištala zbog „nesposobnosti da se suočim s onim što sam tako silno željela vidjeti“ (str. 153). Ova anegdota ispričana je na manje od jedne stranice – to je premalo da je potpuno doživimo, premalo da uočimo njenu univerzalnost, da shvatimo kako to detinji vrisak nad sluzavim telom puža postaje metaforička nesposobnost da se suoči s onim što se silno želi videti. Možemo samo da verujemo tekstu na reč. Na sledećoj stranici, ova objektivno nasumična anegdota podjednako nepotrebno se povezuje s hirurgom: „On je neurokirurg. Smijenjen, obezvrijeđen. […] On je strahovito skup kadar, isporučen na milost i nemilost meni, mojoj šaci, puž lišen vlastite kućice“ (str. 154., kurziv dodat). Čitaocu se previše govori, a premalo pokazuje, a nastojanje da se sve posmatra kao metafora ponekad proizvodi čudne rezultate. S druge strane, kada je opseg sećanja koja se ulančavaju manje-više ograničen nekom krovnom temom, recimo, porodicom, to ulančavanje uspešnije je (Odstraniti životinju, Dvojstvo; trojstvo).

Osim formalnog postupka koji je svugde isti, za zbirku je karakterističan i isti pripovedni glas – pripoveda se u prvom ili drugom licu, ali to nesumnjivo čini ista pripovedačica, istim jezikom, čak i ako su životne priče i sećanja različiti (ponekad i nisu). Zbog toga, ali i zbog praktičnog odsustva zapleta, priče čitamo gotovo kao poglavlja romana-eseja. Ovom utisku doprinose i logoreične analize apstraktnih detalja. Zbirka je ispunjena rečenicama poput ovih:

„Plakati predstavljalo bi strahovit napor, upravo skandaloznu nježnost prema samom sebi. Plač u svakom slučaju je nježnost, legitimna nezacijeljenost, za plač moraju postojati određene okolnosti koje jedva da je moguće prizvati, on podrazumijeva osobnu njegu, kao utrljavanje losiona u tijelo nakon kupanja, brižljivu depilaciju, temeljito odstranjivanje brade. Plač uredna je, higijenska mjera, pražnjenje žlijezda od prekomjerne, i izdašne, vode.“ (str. 165.)

Negde sam pročitala da je autorka označena za jednu od najboljih stilističarki hrvatske proze; zaista, čim otvorimo knjigu, jasno nam je da je ovo pisanje rezultat talenta hranjenog dobrom književnošću, pisanom u vreme mnogo pre interneta. Ipak, knjiga Odstraniti životinju kao da je napisana „iz glave“, kao da se u njoj našlo baš sve što je i zapisano, onako kako je prvi put zapisano. U tom smislu, sklona sam da poslednju priču Nema onog koji piše, koja gotovo neskriveno esejistički razmatra spisateljsku blokadu i potrebe da se sve „što posjeduje iz sebe istjera“ (str. 173.), posmatram kao autobiografsku. Kao što ulančana sećanja i razmišljanja ponekad nemaju univerzalnost ili metaforičnost u koju nas autorski glas ubeđuje, tako je i stil na nekim mestima nepotrebno i neopravdano idiosinkratičan, prepun reči ili konstrukcija upotrebljenih mahinalno, poređenja koja se nepotrebno sastoje iz previše članova koji ne otvaraju nova značenja, retoričkih pitanja koja, kako tekst odmiče, gube retoričku snagu, i tako dalje. Reč „izrazito“, na primer, upotrebljava se gotovo na svakoj stranici – to je, očigledno, autorkina uzrečica, koja sve više i više smeta kako tekst odmiče [evo samo jednog od primera nepotrebne upotrebe, recimo iz pomenute poslednje priče: „izrazito atraktivan pas“ (str. 173.)]. Takođe, prekomerna upotreba ove reči onemogućava da se ostvare značenja koja bi inače mogla biti snažna: kada se pripovedačica/autorka zapita šta se može stići „u mraku koji je izrazito kratkotrajan“ (str. 174.), za čitaoce zbirke, ovo je jednostavno manir, i navodi nas da se zapitamo da li je noć baš tako izrazito kratka. To je, naravno, rezultat suprotan od onog koji je autorka želela da postigne, a što vidimo kada rečenicu pročitamo u citatu, van teksta u kome se ista reč konstantno upotrebljava.

Očigledno, tendencija preterivanja u jeziku (još neke od maniristički upotrebljavanih reči su strahovito i posve) odslikava se u značenju, i obrnuto. Da je potreba da se u svemu vidi metafora pod svetlom dana ublažena, a spontana logika sećanja urednički pritegnuta, Odstraniti životinju bila bi odlična knjiga, uprkos, ili baš zbog neprijatnih tema o kojima govori. U svakom slučaju, to ostaje dobra knjiga na teme o kojima izbegavamo da čitamo, i koja nas obogaćuje iskustvom koje će, nadamo se, ostati samo čitalačko.