Neispunjeno obećanje magije

Ivan Vidak pre nekoliko godina je objavio zbirku priča Ugljik na suncu, a svojim prvim romanom pod nazivom Radio Siga našao se u finalu tportalove nagrade za najbolji roman i iza sebe je ostavio mnogo iskusnije kolege. Meni je dodatno privukao pažnju kada sam na poleđini pročitala da tekst žanrovski pripada tzv. "magičnom realizmu", karakterističnom za latinoameričku književnost 50-ih godina 20. veka i pisce kao što je na primer Gabrijel Garsija Markes.

Roman je svojevrsna fikcionalizovana istorija bačkog mesta Siga (ono danas pod tim imenom više ne postoji), istorija jednog sela kroz koju se prelamaju međunarodno značajni događaji, od dolaska Hitlera na vlast, preko bacanja nuklearne bombe na Japan, pa do uvođenja struje, a koju sačinjavaju koloritne ličnosti lokalnog života. Roman je, kako je prethodno napomenuto, na koricama opisan terminom "magični realizam", a fantastični događaj na koji se aludira jeste udar groma koji će preživeti protagonista Kalman Gubica, i „Glas“ koji će on tada početi da čuje, a koji će upravljati njegovim odlukama na ponekad bizarne načine. Stil Ivana Vidaka tradicionalno je pripovedački, i potpuno odgovara radnji romana.

Kalman Gubica, siroče rođeno van braka, pokazao se „nesvakidašnje lenjim“, kako ga određuje rečenica kojom se roman otvara, a ujedno je i fizički slab, zbog čega mu uskoro biva povereno mesto lokalnog dobošara. Ovo je način da se privatno i istorijsko čvršće povežu – tok svetskih istorijskih događaja pratićemo ne samo kroz pripovedanje sveznajućeg pripovedača, već i zahvaljujući vestima koje će Gubica čitati meštanima. Sam Gubica pridružiće se partizanima i učestvovati u Bici na Batini, gde će biti ranjen, što će mu omogućiti da upozna sovjetsku bolničarku Mariju Ivanovnu u koju će se zaljubiti. No ništa od toga ne bi se dogodilo da Gubicu jednog dana, pri povratku iz javne kuće, nije udario grom, grom koji će ostaviti dve zanimljive posledice: elektricitet u Gubičinom telu, zbog čega će žene s njim doživljavati „električni orgazam“ (str. 144), i Glas, za radnju mnogo važniji.

Taj Glas u stvari je glas Gubičinog navodnog oca, Mađara koji je učestvovao u revoluciji Bele Kuna, potom prebegao u Sigu, i, nakon što je začeo dete, negde se netragom izgubio. Gubica s njim razgovara mrmljajući naglas, što sablažnjuje meštane koji su ga, uostalom, uvek smatrali čudakom. Gubica mu se tokom tih razgovora obraća sa „Vi“ (koje je u romanu čak tako oficijalno, velikim početnim slovom, i pisano), a otac ga zauzvrat očigledno tiraniše, isprva ga terajući da se, nakon mađarske okupacije, priključi grupici boraca za slobodu. Zahtevi Glasa u početku su samo mešavina hrabrosti i drskosti, pa kad pobunjenici traže od Gubice (koji je „prihvatio“ mađarskog okupatora kako bi i dalje bio dobošar) da dokaže svoju lojalnost tako što će negde nabaviti pušku, Glas mu ne dopušta da to učini na lakši način, već mora da opljačka gradsku kuću u kojoj se nalazi veća količina oružja. Ubrzo shvatamo da Gubica neće postati nekakav novi revolucionar, već će njegovi naprasni postupci izložiti opasnosti i druge njega samog.

Takođe, Glas se meša u sve aspekte sinovljevog života, pa tako Gubica, kada, stidljiv pred ocem koji ga navodno vidi, počne da odbija žene koje mu se nude jer su čule za njegove električne sposobnosti, oseća potrebu da se opravda rečima „nisam peder, samo neću pred Vama“ (str. 75). Ali već i kada je u pitanju oslobodilačka borba, Glas i vedri i oblači: Gubica će, ne mogavši da proceni šta on sam (kukavički, kako zaključujemo) misli, a šta mu Glas poručuje, odati britanske pilote izgubljene u lokalnoj šumi. Kasnije, kada upozna Mariju Ivanovnu, prethodno doživevši šok od ranjavanja u bici, Gubica će se privremeno otarasiti Glasa, ali kada ona zatrudni, Glas će se vratiti, a Gubica napraviti glupost prijavivši sopstvenu ženu informbirou kao staljinistkinju, iako ona to, osim kao ruskinja, nije. Razlog? Jer je za nju sigurnije da bude udaljena od Glasa.

Mada je roman ispripovedan kao klasična hronološka pripovest, a stil je besprekoran i čita se s uživanjem, na nivou same priče postoje problemi koji presudno utiču na čitalački doživljaj. Priča o siročetu, kasnije arogantnom mladiću kojeg udari grom i o ostalim meštanima, radnicima, zvaničnicima, pijanicama koji imaju epizodne uloge, ili su pak ubedljive ličnosti za koje se čitalac veže, topla je i na momente dirljiva, ali Radio Siga ostaje pomalo bez poente. Preciznije rečeno, koja je zapravo poenta, ili poente, „magičnih“ elemenata u romanu – iako oni pokreću radnju – na kraju nije jasno, ali na takav način da stičemo utisak literarne nedovršenosti pre nego promišljene značenjske igre. Glas – navalentni mađarski komunista i revolucionar – podstiče Gubicu na akciju, ali Gubičina aktivnost na kraju nije ono što pokreće revoluciju jer njegovi prvi pokušaji propadaju, a svaki kasniji uticaj Glasa odnosi se isključivo na lični Gubičin život, u okviru oslobodilačkog pokreta koji su pokrenuli drugi. Kada Gubica novim vlastima prijavi svoju ženu, prvo smo iznenađeni što Glas tako nešto od njega traži, ali kada saznamo da je to Gubica (navodno) uradio samoinicijativno, kako bi voljenu ženu zaštitio od Glasa, i to nam deluje neubedljivo jer, šta bi joj Glas, kad bolje razmislimo, uradio?

Više nego kao nekakva metafora – metafora čega god, makar i neodređena – Glas se pokazuje kao deus ex machina koji pokreće radnju u odsustvu junakove sopstvene inicijative za bilo kakvo delovanje. I to je na prvi pogled moguće tumačenje – heroj kojeg na akciju navodi nekakva psihička bolest, pa čak i komunista kojeg na akciju navodi psihička bolest, sa antikomunističkim implikacijama. Ipak, ostatak romana ne podstiče nijedno od ova dva tumačenja, a ako pripovedač blago, s ljubavlju i ismeva Gubicu, to nikada ne prelazi u satiru. „Misterioznost“ glasa, kao i seksualni elementi radnje koji se odnose na Kalmanovu „električnu erekciju“, a zbog koje Marija Ivanovna noću doslovno levitira iznad kreveta, više su omaž magičnom realizmu, nego što roman čine pripadnikom žanra magičnog realizma. Glas je previše neodređenog značenja i malo obrađen (iako se to na prvi pogled ne čini), pa je rezultat, pre nego uznemirujuća misterija, prosto literarna nedovršenost koja čitaoca ostavlja razočaranim. Ono što je Vidak verovatno pokušao da postigne odlično odslikavaju korice knjige, ali očekivanja koja ona stvaraju nisu ispunjena.

Treba dodati da i drugi elementi romana, zbog kojih on deluje promišljeno, što nesumnjivo i jeste nastojao da bude, zapravo, kada se bolje pogleda, ne funkcionišu najbolje. Već pomenuti proglasi dobošara Kalmana Gubice uglavnom nemaju stvarne veze s njegovim životom, osim u najširem smislu, pa ako na početku pominjanje Hitlera čitaocu najavljuje da rat dolazi i po Sižane, kasnija informacija da je „bačena atomska bomba i na drugi grad u Japanu“ (str. 150) nema skoro nikakve veze s životom u Sigi, dok ona o „poslijeratnom popisu“ i broju Hrvata/Srba/Mađara itd. (str. 159) ima pre istorijsku ili čak ličnu, nego strukturalnu funkciju. Napokon, podnaslov romana glasi „Deklinacija“, i poglavlja su nazvana prema pitanjima na osnovu kojih se određuju padeži. Ali, ako nam prvo poglavlje („tko? što?“) predstavlja glavnog junaka, to isto poglavlje govori i o junakovim precima, iako će sledeće poglavlje biti nazvano prema genitivu, „od koga? od čega?“ (str. 37). Moguće je da se ova pitanja odnose na govor – govori Kalman, a glas dolazi od njegovog oca, i kasnije se prosleđuje drugima kroz Kalmanove aktivnosti, ali, i ovo biva sve nategnutije kako poglavlja napreduju. Neven Ušumović za portal Kritika HDP piše da ove "deklinacije" znače „isticanje jezičnog, odnosno govornog elementa [koji je] ovde u funkciji naglašavanja fantastičnih sfera realnosti“. Nesumnjivo je da ova priča zaziva pre usmeno predanje nego pisanu tradiciju, sa čim možda ima veze i to što nam roman liči više na istoriju nego na umetničku književnost, zbog blagog nedostatka koherencije, no u kakvoj je to stvarno vezi s postupkom nazivanja poglavlja po padežima, i da li bi to uopšte bilo dovoljno opravdanje ovog postupka, diskutabilno je.  

Radio Siga Ivana Vidaka korektno je napisan roman, roman u kome nema stilskih nedoslednosti ili opštih mesta, ali čija je priča, na kraju, pomalo razočaravajuća. Iako obećava magiju – ne samo koricom – magija je ovde nekako veštački ubačena u jedan sasvim običan svet, na koji zapravo nema tako mnogo uticaja. Pored toga, ona nije dovoljno jasno, implicitno povezana s nečim dubljim, mračnim i uznemirujućim. Kao i u slučaju naziva poglavlja, čini mi se da nije dovoljno jednostavno pomenuti da protagonista voli filmove nemačkog ekspresionizma, koji se u to vreme prikazuju i u Sigi, gde projekcija Kabineta doktora Kaligarija prestravi meštane. Mada se ideje koje upravljaju romanom mogu nazreti, one su, na kraju, nedovoljno uobličene.