Naopako, zlo, ljubav

Postoji u Šapcu žargonski izraz 'naopako' koji svoju polisemičnost širi od upotreba u pozitivnom, ali i negativnom kontekstu. Tako 'naopako' može biti dobro, loše, uvrnuto itd. S tim u vezi, kada bih morao zbirku pripovedaka Denisa Peričića Ljubav, zlo i naopako da opišem jednom rečju, onda bih upotrebio šabačko 'naopako'. No, krenimo redom i gredom.

Zbirka priča Ljubav, zlo i naopako još jedno je delo u bogatom opusu varaždinskog nagrađivanog pesnika, proznog, dramskog i naučno-stručnog pisca, prevodilaca, esejiste i čega još ne Denisa Peričića. Sačinjen od sedamnaest kratkih priča, ovaj skup tekstova karakterišu dve upadljive odlike: nekoherentnost tematskih varijacija iliti šarenolik arsenal interesovanja autora bez izrazite međusobne povezanosti priča na sadržinskom planu; te eksperimentisanje stilom i jezikom pisanja. Peričić je svoju zbirku podelio na tri celine, gde se u prvoj i trećoj koristi hrvatskim književnim jezikom, dok je u srednjem delu četiri svoje priče ('Gost', 'Znaki', 'Monštrum dontora Frankensteina', 'Chuk i Vrak') napisao na kajkavskom narečju. 

U svim pričama zbirke autor insistira na 'eklektičnosti', obraća se širokoj publici u veoma rastegnutom dijapazonu (kako u odnosu na godine, tako i u pogledu interesovanja i zanimanja), okušava svoje znanje i umeće u raznovrsnim fabularnim rešenjima, te hrabro prianja fantastici i obrisima naučne fantastike. Peričić u tekstu svojim sadžajnim varijacijama koketira sa ljubiteljima pop kulture, ali i ljubiteljima književnijih tema čemu najbolje svedoče priče 'Umberto Eco u znaku fra Lovre Šitovića' i 'Pod-Zemlja Bosna' u kojima autor uvodi različite, eminentne književne autore i naučnike. Radnje u pripovetkama smeštene su u vremenima srednjovekovne Istre, ali i u Nemačkoj iz 18. veka, sve do savremene Hrvatske i Balkana, dok autorova žanrovska paleta nudi horor, humor, legende, mitologiju itd. 

Dakle, analiza ove zbirke može ići u pravcu koherentnosti, odnosno nekoheretnosti iste, ali bih je ipak ograničio simbolično na tri reči iz naslova knjige, kao tri ključne tačke koje spajaju sadržaj i formu Peričićevog dela. 'Ljubav' je nesumnjivo lajt motiv u većini priča zbirke, prisutna je u raznim oblicima, od erotske ljubavi do varijacija agapea. Ono što neodoljivo privlači pažnju u tim ljubavima je ponavljanje motiva 'slučajnih susreta' kao sudbinske preodređenosti. 

Par excellence bi bio susret Marije i Josipa u priči 'Sinusoči', ali i upoznavanje Jane i Martina u 'dalekim trećim zemljama', te naposletku opčinjenost Marjana sa Famke Janssen koju je slučajno 'upoznao' gledajući film Ne reci ni riječ, kojeg "nisu gledali ciljano, jednostavno se našao na programu neke televizije neke 2003. godine." (str. 62) 

Međutim, ljubavi koje autor problematizuje u toj kauzalnoj shemi slučajnosti i predosređenosti su tragične prirode (ovde je nedoljivo citirati Balaševića: "Sve prave ljubavi su tužne"), time osuđene na propast u obliku smrti, rastave, rata ili osude okoline. Tim putem stižemo do 'Zla' drugog dela naslova i 'vezivnog tkiva', pa se pod zlom u Peričićevom pripovedanju mogu 'uglaviti' društveni konteksti koje autor opisuje i prema kojima zauzima određeno stajalište. 

U tom kontekstu utkani su piščevi pogledi na posledice rata na pojedinca (osobito u pričama 'Njen Isus' i 'Kali Yuga') ili "razočaranje stanjem i smjerom u kojem se kreće Hrvatska, dezorijentacija i izgubljenost mladih" (Strahimir Primorac: Štokavsko i kajkavsko suglasje). U svojim angažovanim redovima pisanija, Peričić je pop-kulturnim intervencijama dospeo i do toga da na 42. Strani pripovetke 'Cesta' ubaci par Thompsonovih stihova koji se čuju na trajektu 'Nazor'. 

'Cesta' je izuzetno signifikativna pripovetka iz prostog razloga što su mogućnosti iščitavanja podteksta goleme. Susret Josipa koji u kolima sluša Bijelo dugme, pevuši Dadin 'bolji život' i Andreje koja između ostalog "na se izli sav sadržaj plastične boce Jamnice" (str. 34), i to u najbizarnijem trenutku Andrijinog vršenja velike nužde, slobodno bih protumačio kao susret 'zaostale' Jugoslavije i neoliberalno 'savremene' Hrvatske. 

Na jednoj strani Bregović i Bebek (Josip), na drugoj želja za slobodom i nudističkim plažama (Andreja), skupa sede u starom autu koji smrducka na posve neobičan čin rendezvousa. "U teškom pritisku lučkih zapara, preznojenih turista, ustajalih sendviča i autoobilskih ispušnih para što su dopirale iz utrobe bijelog broda, izgubili su se na mah i njihovi neugodni mirisi. Iz zvučnika dopirao je Thompson..." (str. 41) Naravno, zlo se očitava u tome što njihova ljubav ide ka nesretnom rastanku kako bi svako mogao krenuti svojim putem, u prošlost (Josip svom domu) odnosno budućnost. Zlo u tom društvenom uslovljavanju ljubavi provejava gotovo u svim pripovetkama zbirke.

'Naopakim' bih nazvao rezultat književnih postupaka koji svrstavaju Peričića u red mislilaca koji hotimično ili nehotice govore o izvesnoj budućnosti i spekulativnoj prošlosti. Name, autor u nekoliko navrata opisuje elektronske i društvene kataklizme ("...odjednom je sve stalo i nestalo. Nakon još jedne, intezivne i krajnje neočekivane financijske krize, jednog dana je nestalo sve", str. 93.) Premda ne izrazito kreativnim manirom, Peričić ukazuje na izvesan kraj sistema kakvog danas poznajemo.

U ovom eshatološkim diskursu sa fukujamskim predznakom (tj. u nemogućnosti zamišljanja alternativnih budućnosti) vidljiva je nemoć misliloca zapadno-evropske provinijencije da zamisli bilo kakav drugačiji ishod sem 'potopa' te je stoga mnogo spekulativnija i otvorenija prošlost u odnosu na budućnost. 

Peričić je upao u istu zamku današnjice u kojoj je lakše zamisliti udarac meteorita na zemlju nego male promene u ekonomiji kapitalizma. U priči 'Dvijetisućneka' pripovedač je gotovo nedopustivo u istoj rečenici kao 'kritičare globalizma' svrstao Žižeka, Chomskog i Davida Ickea! Mislim da nije potrebno cenjenom publikumu objašnjavati koliko je 'duboka veza' između Žižeka i Ickea. Dakako, ovakav postupak nije dobra referenca o poznavanju teorija i poetika potonjih od strane pripovedača, nadajmo se da autor to zna.

Valja pohvaliti Peričićev pokušaj da obogati ovaj književni prostor fantastičnim i naučno-fantastičnim motivima (na koje je moja malenkost osobita slaba), kako antiutopisjkim intervencijama tako i konkretno vanzemaljcima koji se javljaju gotovo u holivudskom maniru unutar kajkavskog diskursa priče 'Znaki'. Međutim, stiče se utisak da je autor samo okrznuo pomenute žanrove jer nije ponudio previše argumentacije za svoj postupak, što ostavlja ovorenim pitanjima kako je recimo došlo do 'nestanka svega'. 

Simptomatičan sadržaj poseduje i priča 'Chuck i Vrak', gde su silno prisutni satira i metafora čime Peričić jasno ističe svoju nameru u angažovanosti, ali istovremeno se nije uspeo osloboditi svakodnevnih klasifikacijama političke zbilje i opasnosti koje nosi sa sobom skučeni prostor nacionalnih razlika.  ("Jelačića su poseli v dvorišče rešta v Rmetincu, da pazi na domače vrake, a ze sabljom so ga obernuli v smeru Banja luke", str. 127)

Peričićeva zbirka na koncu nudi zabavno štivo, problematizuje teme koje su bile u osnovi i francuskog nadrealizma (ljubav, slučajnost, san, nadrealno) što odista ne može čitatelja ostaviti ravnodušnim. Ipak, piščevo inzistiranje na eklektičnosti tema oblikuje više dojam o nekoherentnosti nego o sveobuhvatnosti, te se stiče utisak da je autor u tom 'bosanskom loncu'  naspoletku skuvao manje-više zbrku priča.  

Sve u svemu, Ljubav, zlo i naopako predstavlja delo koje se može čitati bez zlih namera, i fakultativno s ljubavlju. Eh, sad vratim li se na ono šabačko naopako...nije sasvim baro.