Pišući o nekim temama prosto nije moguće izbeći eklekticizam, ali to ni najmanje ne treba da obeshrabri čitaoce. S jedne strane, stanje nauke u ovdašnjim krajevima jugoistočne Evrope nije na bog zna kakvom nivou, a s druge idući za 'originalnim doprinosima' teoriji često zapadnete u prosta lupetanja. Zbog toga je pomenuto oslanjanje na poznate i raznorodne stvari te isticanje u prvi plan onoga do čega su drugi već došli korisno, posebno kada se to znanje kontekstualizuje i primeni na poznati svet koji je za čitaoca od velikog interesa.
Stoga je svaka optužba Sandre Vitaljić i njene knjige Rat slikama za eklekticizam nepotrebna jer nije ona pošla za tim da otkrije novi pristup temi ratne fotografije, niti da problematizuje njenu društvenu, istorijsku, čak i umetničku ulogu, već je primenila raznorodne teorijske diskurse na ono što smo svi tokom devedesetih neposredno živeli na prostoru bivše Jugoslavije. Štaviše, ona je svoj pristup proširila i intervjuima s ratnim fotografima sa područja bivše Jugoslavije, ali i razgovorom sa verovatno najznačajnijim i najuticajnijim stranim fotografima koji su tokom rata radili na ovom prostoru. U pitanju su Ron Haviv i Wade Goddard.
Pored toga, ova knjiga je i njoj kao fotografkinji pružila priliku da evaluira sopstveni rad u okviru posebnog segmenta koji se tiče post-ratnih fotografija, odnosno načina na koji se traume pamte kroz fotografije. Ovaj deo knjige koji mi se lično čini najzanimljivijim je na neki način prekratak, ali to je razumljivo s obzirom na to da knjiga predstavlja prerađenu doktorsku disertaciju koju je ova umetnica i teoretičarka odbranila na univerzitetu u Pragu.
Knjiga je podeljena u sedam poglavlja koja se bave onim što bismo mogli da nazovemo sociologijom ratne fotografije. Vitaljić se, iako prevashodno umetnica, ne bavi estetičkim pitanjima, već pre onima koja govore o recepciji i društvenoj funkciji snimaka koji su uticali i menjali odnos prema ratu, posebno na zaraćenim stranama u bivšoj Jugoslaviji. U tom smislu posmatrana, njena knjiga se fokusira oko predmeta o kojem govori i time progovara više o nama i kontekstu nego o samoj fotografiji. Čini mi se da je ovaj pristup ispravan jer, konačno, novinske fotografije, u koju spadaju i ratne, i nisu namenjene bezinteresnom posmatranju (da upotrebim formulaciju iz klasične, odnosno kantovske estetike), već služe tome da na gledaoca/čitaoca utiču. Drugim rečima, a to je ono što i intervjuisani fotografi naglašavaju, da zauzmu stav koji se ne mora formulisati kao afirmativan (za neku od strana), već i kao negativan (protiv jedne ili više ili svih strana).
Na početku, knjiga se bavi odnosom ratne fotografije i medija u kojima se pojavljuje. U njemu Vitaljić ispituje uslovljavanja i kontekstualna tumačenja kojima je ratna fotografija izložena samom pojavom u novinama i/ili magazinima. Ono što upada u oči jeste njeno precizno detektovanje ideoloških mehanizama kojima se ratna fotografija stavljala u službu mobilizacije kako one vojne tako i one koja se dojila patriotizmom i, sledstvenom tome, nacionalizmom. Stoga ovaj deo knjige posebno govori o propagandi, upotrebi gotovo pornografskih fotografija zverstava u propagandne svrhe, predstavi vojnika/ratnika odnosno ratnica, o žrtvama, te o jednom od nepisanih pravila a to je da ne postoji ratna fotografija koja bi prikazivala silovanje. S jedne strane, precizna kad detektuje propagandne poruke kojima su se fotografije služile, autorka ostaje prilično neuverljiva kad se radi o argumentaciji u vezi sa fotografijama silovanja, što nije čudno s obzirom na osetljivost teme.
Drugo poglavlje bavi se fotografijom kao trofejom, odnosno činjenicom da se u ratu fotografije posmatraju i skupljaju kao neka vrsta svedočanstva o učešću, ali često i zločinu. U ovom poglavlju autorka najviše odstupa od svog 'jugoslovenskog' okvira, naime ovo se poglavlje bavi i ulogom koju fotografije mogu imati kao sredstvo za mučenje, na primer u zatvoru Abu Ghraib.
U narednom poglavlju fokus istraživanja uperen je ka etici onih koji fotografišu, ali i onih koji fotografije (ne) objavljuju. U njemu je prilična pažnja posvećena jednoj od najbrutalnijih fotografija snimljenih tokom rata u bivšoj Jugoslaviji koja je čak nagrađena nagradom World Press Photo. Radi se o onoj koja prikazuje egzekuciju u Brčkom, a snimio ju je Bojan Stojanović, mladi srbijanski fotograf. Najveća kontraverza sastoji se u tome što je on platio izvršiocu ubistva Goranu Jelisiću Adolfu 500 nemačkih maraka da bi fotografiju snimio. Dokle ratni fotograf može da ide? Gde su granice? Vitaljićeva ne pokušava da objasni ponašanje ovog 'fotografa' (ako je neko saučesnik u ubistvu, ne možemo ga nazvati fotografom a da profesiju ne stavimo pod navodnike), iako u intervjuima mahom srpski fotografi to pokušavaju, ne opravdavajući postupak. Pokušaj psihološkog objašnjenja, čini mi se, ne zadovoljava u potpunosti istinu na koju autorka ukazuje, a ona podrazumeva svojevrsnu pornografizaciju i desakralizaciju ljudskog bitisanja svojstvenu dobu medija, a posebno dobu interneta u kojem živimo. Paradigma ratovanja, kako Vitaljićka s pravom navodi, promenjena je s Prvim iračkim ratom, a sukobi u bivšoj Jugoslaviji samo su produbili ovo shvatanje rata kao televizijskog spektakla, kao nečega čemu svi možemo nekažnjeno da svedočimo.
Poglavlje koje sledi posvećeno je pogledu. Naime, pogled fotografa, odnosno onog ko fotografiju objavljuje ili prima nije isti. Fotografi su često veoma zainteresovani, čak emotivno vezani za predmet koji fotografišu. Za razliku od njih, novine i časopisi imaju za cilj da prodaju svoje tiraže i njihov interes je pre svega komercijalne prirode, dok publika više reaguje na fotografije s kojima može da se poistoveti. Scene nasilja nas vremenom ostavljaju ravnodušnim, pa fotografi često tragaju za pričom iza, pre ili posle, koja će moći da uzbuni i mobiliše posmatrače. U tom smislu postoji opasnost od estetizacije rata, ali i potreba da se nasuprot njoj postave amaterske fotografije koje imaju dozu autentičnosti.
Sledstveno tome, naredno poglavlje bavi se umetničkim ratnim fotografijama, odnosno onim koje su iz novina preselile u galerije. Pitanje koje, čini mi se, Vitaljić ne postavlja jeste da li su te fotografije i dalje ratne. Da li one predstavljaju isti korpus kao i na primer fotografije s prvih linija fronta, iz zatvora ili ratnih zverstava? Isti je slučaj naravno i sa Duchampovim unošenjem toaletne školjke u muzej. U današnje vreme sve je u kontekstu i njegova promena od ratne fotografije čini umetničko delo, a verovatno je tačno i obrnuto.
Upravo stoga mi se i čini da je serija fotografija Sandre Vitaljić Neplodna tla radikalni tematski iskorak iz knjige. Ratna fotografija i mesta sećanja nisu ista stvar. Fotožurnalizam i umetnička fotografija koja postavlja pitanja o načinima na koje kolektiv pamti Jasenovac, Bleiburg, Srb i slična mesta dve su životne, pa ako hoćete i životne prakse. Takođe, kada fotografkinja poput Vitaljićke snima, ona ima sasvim drugačiju nameru od one koju ima Ron Haviv u Bijeljini. Komunikacija između umetničke fotografije i publike u potpunosti se razlikuje od komunikacije koju sa svojom publikom ima novinarska ili ratna fotografija. Prva tera na refleksiju, a druga prosto prenosi informaciju. Neplodna tla zahtevaju od gledaoca/gledateljke da se suoči s identitetskim problemima, dok serija fotografija Rona Haviva iz Trnopolja traži od gledaoca/gledateljke da reaguje, ako je moguće odmah.
Appendix u kojem su intervjui sa ratnim fotografima značajni su ne samo kao dokument, nego i kao potvrda teorijskih i praktičnih uvida iznetih ranije u knjizi o prirodi ratne fotografije i medijima u kojima se ona objavljuje. Konačno, to su i autoportreti ljudi koji stoje iza kamere i koje poznajemo samo kao imena ili inicijale. Oni pokazuju njihove ideale i zablude i nude rekapitulaciju jedne profesije koja ni najmanje nije bezopasna.
Bez obzira na određene slabosti i povremenu samorazumljivu argumentaciju, knjiga Rat slikama daje odličan pregled onoga što se dešavalo u medijima tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, a posebno o ulozi koju je medijska fotografija imala u to vreme. Vitaljić je izvršila opsežno istraživanje koje je često puta izuzetno intuitivno. Takođe, intervjui koje je načinila sa ratnim fotografima čije su fotografije oblikovale naša shvatanja, strahovito su dragoceni. Njeni sudovi su potpuno izbalansirani i koliko je to moguće objektivni. Konačno, knjiga je odlično pripremljena i upakovana, tako da i sa te strane može i treba da privuče svoje čitaoce, kojih će nadam se biti mnogo.
Vladimir Arsenić
foto: Wade Goddard (
flickr)
***
Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.
