Na laganoj vatri starenja

Rekao bi čovek da je lakše pisati kritike u doba korone jer ne ostaje ti ništa drugo nego da čitaš i pišeš, ali čini se da je u ovakvim čudnim vremenima čudno i trezveno razmišljati jer se svi događaji koje čovek pročita ili vidi na ekranu čine poput zgode i dešavanja iz nekog davnog vremena s nekog drugog sveta. Tako nekako je izgledalo i iščitavanje novog romana Radenka Vadanjela naslova Sakramenti i kotlovina. Autor je dosad objavio dva romana: Dnevnik besposličara i Zdravo, dragi ubojice!, dve knjige poezije: Lekcija o postojanosti i Čovjek s tri pupka, te jednu zbirku priča, Mišomor za rođake, što znači da mu je ovo treći roman.

Sakramenti i kotlovina prati život dvoje starih, "prezrenih i odbačenih" ljudi koji u samom sutonu svojih životnih vekova "pokušavaju" da na tasu vage koji je prevagnuo na stranu mizernosti, starosti, potrošenosti dodaju i međusobnu netrpeljivost. U izvesnoj panonskoj varoši stari bračni par provodi svoje kolotečinom obgrljeno vreme među potrošenim starijim ljudima (jer su mladi mahom otišli), "kradu dane bogu", od monolognih psihodrama u poljskom klozetu do šturih međusobnih "sporadičnih paljbi" u vidu šturih rečenica.

U prvom je planu muški protagonista kojeg je autor nazvao Nabukodonozor (inače, od samog starta za mene jako iritatno i neprijatno ime, koje mi je bolo oči do poslednje tačke štiva). Dakako, ne postoji neki poseban razlog da mojoj malenkosti smeta ovo preistorijsko ime, ali mi se čini da se nikako nije dalo uklopiti u priču o dvoje ljudi u svom trećem dobu u Hrvatskoj. Ženski lik (valjda) nije zaslužio imenovanje pa je narator oslovljava sa suprugom. Između Nabukodonozora (da, toliko ga je teško pročitati) i njegove bezimene supruge u ovom se kratkom romanu ne dešava ništa naročito, narativ romana prati bračni par na putu prema vlastitom neumitnom kraju koji se isprečio poput sablasne izvesnosti, te u tom antifabularnom nizu događaja zapravo ne preostaje ništa drugo nego da se skocentrišemo na filozofske monološke traktate Nabukodonozora. Njegovim mislima jezde te sumorne ptice prošlosti i nepostojeća budućnost koji se međusobno sudaraju u prizorima sadašnjeg doba, u kome se njegova supruga i doslovno i figurativno raspada poput bajatog kolača i mrvi se pred njim sa svim međusobnim animozitetima na plećima. Dakle ovo je roman o starosti, o bračnim odnosima, o postjugoslovenskom realitetu.

Nesumnjivo je da se Vadanjel u romanu dotiče sumorne realnosti postjugoslovenskih društva u miksu sa neoliberalnom apatijom i disleksijom po pitanju naučnih činjenica te lažnih vesti, ali avaj šta je to u uporedbi sa korona karantinskom realnošću. Stoga ćemo se ovde zadržati na dva segmenata filozofske dimenzije dotičnog dela: smrt i brak.

Postoji uvreženo mišljenje da je čovek s godinama mudriji, pametniji, da na osnovu iskustva može pravilnije rasuđivati i donositi odluke. Međutim, kada god se ovakva tvrdnja iskoprca kao kakva velika mudrost, često se stiče utisak, kao što je slučaj s ovim romanom, da je ona zapravo samo krinka za druge osobine koje starenje donosi: čangrizavost, sumornost, apatičnost, umornost, zvocanje, mrzovoljnost, surevnjivost... jednom rečju: potrošenost. Upravo ono što iskače kao lajtmotiv svih razmišljanja Nabukodonozora u ovom romanu jeste njegov pogled na vlastitu prošlost, na stvari oko sebe, na svoje zdravstveno stanje te na koncu na svoju suprugu. Pogled koji je bremenit skučenošću, tromošću, dotrajalošću.

Iz njegovog stanja izvire i njegov svetonazor: njegova je percepcija direktno uslovljenja nezadovoljstvom kojim je ispunjenja njegova poznost u godinama, njegovo je gađenje prema supruzi zapravo obostrano gađenje, ustvari gađenje nad samim sobom. Bezvoljnost koja se u njegovom ponašanju javlja predstavlja odgovor čoveka na godine koje prolaze, u kojima se (čini se zapostavljeno u opisima starosti) troši mozak isto koliko i telo, on je takođe atrofiran, težak i mlohav, dovoljno mlitav da se svestan svoje odveć nestale nekadašnje učinkovitosti sveti nad svetom koji ga okružuje. Nabukodonozor je dakako svestan toga: "Tuđe se bezvoljnosti čovjek gnuša, a vlastitoj se klanja kao nekom staromodnom autoritetu, sijedih, čekinjastih brkova, u bijeloj kuti sa stetoskopom za vratom – okreće se po sobi vidno zadovoljan izrečenim." (str. 18.) Glavni je lik Vadanjelovog romana svestan svog "otromboljenog" stanja, na kognitivnom i na fizičkom planu, njegova je primedba dokaz da se čovek starenjem samo udaljava od objektivnosti, te da je "neiskustvo" katkad veći preduslov iste od "iskustva". Starost je, i to je činjenica, samo nekoliko koraka od konačnog ishoda i to jasno utiče na stavove Nabukodonozora, ali i na odnos s njegovom suprugom.

"Crv svrdla u daščanome podu. Teški dah Nabukodonozorove žene širi se ustajalim prostorom. U mimikrijskoj pozi, pomičući tijelo prema svijetlu, Nabukodonozor se nečujno provlači u dvorište..." (str. 90.) U tom crvu koji svrdla i na talasima teškog daha supruge nalazi se čitava metafora starosti i bračnog života u toj starosti u romanu Sakramenti i kotlovina. Baš kao i u metafori naslova koji se od svetosti kreće prema mesu, kobasicama i povrću iz užarenog inoxa u kom se krčka kotlovina. Sakramenti bračnog života na laganoj vatri starenja i u vrtlogu prolaznosti koja guta ljubav i vraća je u obliku navike s obrisima mržnje.

Dotakao se Vadanjel u romanu i politike i nacionalne pripadnosti supruge te Nabukodonozorovog odnosa prema tome, budući da je ona Srpkinja te da okolini nije uvek pravo zbog toga. Ali to nije, po mom sudu, ključno za ovaj roman. Nacionalna pripadnost im očito nije stala na put u najtežim ratnim vremenima, ali im je zato vodu pomutila upravo starost i iznemoćalost. Sakramenti i kotlovina predstavlja roman o teškoj realnosti dvoje ljudi kojima je u starosti, nadomak "crne zemlje", ostala samo nepodnošljivost egzistencije, svoje dočim i tuđe, partnerove. Zapravo, nadasve tuđe.

Vadanjelov roman pokrenuo je najmanje tri egzistencijalna pitanja, filozofske, ontološke i egzistencijalne prirode, izuzetno neprolaznih tema te je stoga zadatak pred piscem bio izuzetno zahtevan za stotinjak stranica. Ume se to dakako napraviti i na manje strana, ali je ipak za to potrebna sažetost i književni postupak koji će inertnim zakonima svog oblikovanja ukazati na suštinu te "beketovske" realnosti koju je Vadanjel pokušao prikazati. Čini se da bi ovaj filozofski traktat o obliku romana možda bio uspešniji uz malo humora jer zna se, nema tragičnosti bez komičnosti, nema ozbiljnosti bez neozbiljnog shvatanja iste.

Foto: izvor.