Sibila Petlevski,
Stanje sumraka (Zaprešić, Fraktura, 2013.)
O drugom romanu trilogije
Tabu Sibile Petlevski, koji nosi naziv
Bilo nam je tako lijepo, pisao sam u februaru 2012. godine, bez uvida u ono što će činiti trilogiju samu, što će je uobličiti, pretvoriti je u manje ili više koherentan narativ. Gledano iz ove perspektive, ono što je rečeno u tom tekstu samo je delimično tačno, odnosno vredi samo za pomenuti roman i tek je jedno od mogućih značenja koje nudi ovaj pozamašni narativ.
Nasuprot drugom, treći deo trilogije
Stanje sumraka se u stvari mnogo više oslanja na prvi, a povest o Trentonu Lewisu i njegovoj supruzi Bess, kao vrsta analogije, predstavlja sliku epohe. Tako se čitavo tekstualno zdanje može tumačiti i kao roman dvadesetog stoleća. Složena struktura, jezička izbrušenost i zaista ogroman tematski raspon svedoče da se radi o veoma dobrom i zahtevnom tekstu, još jednom u nizu obimnih romana (pored
Jergovića ili
Valenta, na primer) koji se pojavljuju u hrvatskoj književnosti.
Sibila Petlevski je odlučila da svoj roman svrsta u žanr koji je nazvala 'nekrografija' – odnosno pisanje (o) smrti, koje, za razliku od biografije, treba da nam objasni kako je Viktor Tausk, protagonista Tabua, umro, a ne kako je živeo. Ova naizgled problematična i paradoksalna žanrovska odrednica (opšte je poznato načelo da smo svi u smrti jednaki, setimo se samo srednjovekovnih karnevala) opravdana je ne samo činjenicom da se poznati psihoanalitičar ubio, dakle sam je izabrao način svoje smrti, već i time što je upravo smrt jedan od poslednjih tabua i, kako se čini, ukoliko ne dođe do neke naučno-tehnološke revolucije, tako će i ostati. Naravno, to važi samo za našu zapadnu civilizaciju i kulturu, ona se na drugim mestima drugačije posmatra. Važno je, međutim, napomenuti da se u trilogiji mahom radi o nasilnoj smrti, bez obzira ko to nasilje nad životom čini.
Dominantan utisak koji se stiče kada se celokupan tekst uzme u obzir jeste da se radi o veoma političkom narativu (s njim u vezi je i nasilje), gotovo radikalnom u svom zahvatu jer je sve potčinjeno upravo ovakvom čitanju, a posebno to važi za prvi i poslednji roman:
Vrijeme laži i
Stanje sumraka.
Čak bi se moglo reći da se njen središnji deo najviše bavi samim Viktorom Tauskom, dok se u potonjim radi o onome što je njegovo nasleđe. Ako je Viktor Tausk bio taj koji je u svom psihoanalitičarskom radu definisao 'uticajnu mašinu' kod shizofreničara (radi se, uprošćeno govoreći, o uticaju okoline i snažnih nadražaja i/ili trauma koji iz nje potiču na razvoj i dinamiku bolesti, iskazanu kroz metaforu mašinerije i razvijene tehnologije jer pacijent veruje da njime upravlja mašina), onda se njen rad demonstrira kroz pomenuta dva romana, i to najpre kroz likove Viktorovih pacijenata i njihove sudbine, u prvom delu, odnosno kroz lik Trentona Lewisa i njegove supruge Bess u zaključnom.
Sibila Petlevski se odlučila za ono što bismo nazvali duplom ekspozicijom ili jukstapozicijom. U tekstu dolazi do svojevrsnih prelivanja - promena fokalizatora bez upozorenja. Tako se postižu upravo ti efekti brisanja granica među likovima, njihovim povestima i vremenima. Sudbina Viktora Tauska samo je etalon, mera onoga što se događa, ona je paradigmatična u onom smislu u kojem se lično i političko kroz nju prelamaju, iako mi se čini da lično gubi primat pred političkim, da se lično pretapa u političko, a sam čin samoubistva je ilustracija tog prelaza.
Stiče se utisak da je time trilogija dobila dodatni delom i neočekivani zaokret koji se najbolje očituje kroz završetak. Poslednja izgovorena rečenica u knjizi koja se dva puta ponavlja (prvi put je to sećanje na oca, a zatim je i sam Viktor izriče) glasi: "Ja sam Židov”. U svetlu te rečenice čitava trilogija dobija novi, odnosno drugačiji smisao. Uz njenu pomoć postaje nam jasna i Natalija A, Viktorova pacijentkinja koja je videla posledice pogroma, ali i uloga Franca Lautnera, prototipa naciste i čitave priče oko njega, kao i Trentona Lewisa iz trećeg dela trilogije.
Pored toga, postaje jasno da Tabu treba čitati u svetlu srednjoevropskog židovstva kao jedne šire metafore koja u sebi sadrži različite narative: umetnost i psihoanalizu, antisemitizam, samomržnju i Holokaust i sve njihove podvarijante kako vezane za židovsko nasleđe tako i kroz metafore. Radi se, dakle, o čitavom spektru tema koje se provlače kroz tekst i koje tek ovako osvetljene dobijaju puno značenje.
Naizgled banalna rečenica, ona koje se sam Viktor Tausk na neki način stidi i izgovara je kao kranji argument, kao odgovor na zlo oličeno u demonskom pacijentu koji se neprekidno ponavlja, kao ono ničeansko večno vraćanje istog, u potpunosti menja ne samo njegovu percepciju stvarnosti, nego i naše čitanje. Moglo bi se reć da je to jedina prava 'uticajna mašina', 'Beeinflussungsmaschine', koja nam svima radi o glavi i kroz koju se očituju sve one 'teorije zavere' kojima se veoma detaljno bavi Sibila Petlevski pokazujući njihov nemilosrdni uticaj na naše živote kroz primere iz kliničke prakse sopstvenog romana.
Korišćenje dokumenata i istorijskih likova pojačavaju upravo ova značenja. Autorka kao da nam kaže: ako mi ne verujete, evo pogledajte spisak imena sa osnovnim biografskim podacima - ti su ljudi zaista živeli i to vreme je zaista bilo tu. I ne zavaravajmo se, ono je i danas ovde i ne planira da ode nikuda.
U tome je dakle veličina trilogije Tabu - u njenoj sposobnosti da pričajući o Viktoru Tausku znači nešto za današnje čitaoce, da funkcioniše kao neka vrsta metafore i da kroz priču o ponavljanju pokazuje kako to izgleda u našoj lošoj sadašnjosti koja je večna. Ono što pretrajava je Zlo i naše stanje večnog sumraka, trenutka koji stoji ali smo svi svesni da se neminovno pretvara u mrak, u mrklu noć, u onaj trenutak kada će pojedinac postati žrtva eksperimenta, drugim rečima, u trenutak kada će nestati slobode.
Zbog svega ovoga se njena trilogija može, a čini mi se i treba, čitati i kao kritika kapitalizma, bez obzira na to što ona ni na jednom mestu nije verbalizovana jer je nažalost kapitalizam naše zatečeno stanje, on je vrhunska mašina uticaja i mašina prinude, on je Prokrustova postelja u koju nas smeštaju svako veče, on je konačno, ono što od nas pravi čudovišta i/ili žrtve poput Bess ili Natalije.
Zbog toga ne treba da nas iznenadi što se tekst ne kreće linearno. Njega je naravno moguće rekonstruisati, izložiti ga nemilosrdnoj i često skučenoj logici uzroka i posledice, ali čitanje zahteva mnogo više od toga: koncentraciju, vraćanje na prethodne delove i/ili popis likova koji se dobija u svakoj knjizi. Iskustvo čitanja Tabua je postmoderno par excellence, iako se radi o tematici koja stoji u samom središtu modernosti.
Može se to ilustrovati analogijom sa Jugoslavijom koju je u trilogiji veoma lako naći i uspostaviti. Ta je država bila pravi primer moderniteta, vere da je bolji svet moguć, ma po koju cenu. Postjugoslovensko stanje, do kojeg smo došli dovodeći modernitet do usijanja u ratovima i klanjima, drugim rečima negirajući ga, paradigmatično je postmoderno stanje, decentralizovano i svesno postojanja mašina uticaja iako se time njihovog delovanja ne odričemo, odnosno ne umanjujemo ga, samo ga partikularizujemo.
Naravno da se analogija sa Jugoslavijom nameće i kroz druge segmente: Tausk je jedini 'jugoslovenski' psihoanalitičar koji je živeo i radio u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu, najbolje godine njegovog života odvijaju se na prelazu vekova, tačnije pre Prvog svetskog rata koji pokazuje mračnu stranu ljudskog i modernosti, i posle kojeg Viktor više nije isti, štaviše on se ubija jer ne može da izdrži 'mašine uticaja'.
Ono što nedostaje i ono što je, čini mi se, bilo započeto u prvom delu, a nije dobilo adekvatan nastavak u sledećim, jeste problematizovanje autorskog i pripovedačkog glasa. Naime, u Vremenu laži postoji jedan autopoetički, gotovo autoironizujući glas, dat kroz dijalog između Tvrtka i naratorke, koja bi trebalo da bude i podrazumevana autorka, ali se on gotovo do nevidljivosti gubi u nastavku. Pojavljuje se, doduše, na kraju knjige, međutim lišen ironije, već donekle patetično kroz direktno obraćanje protagonisti, sa uverenjem u trajanje ("Mi ostajemo. Za inat ničemu. Skoro nepromijenjeni.") uprkos činjenici da je svet koji poznajemo ozbiljno doveden u pitanje, ako ne srušen i obrisan sa lica zemlje.
Ova vera u pretrajavanje uobičajena je želja književnosti i/ili umetnosti koja proizlazi iz potrebe za samovrednovanjem, za činjenicom da je njen status uveliko već uzdrman i sada je potrebno da se samopotvrdi. Međutim, on u konačnici nije potreban. Štaviše, deluje kao neki nametnuti višak koji, doduše, korespondira sa Tauskovim tekstom koji je poslužio kao motiv knjige, ali ne i sa tekstom o Tausku, o uticajnoj mašini.
Trilogija
Tabu je zaista pokušaj vredan hvale da se kroz ozbiljno izučenu i razvijenu metaforu progovori o sadašnjosti, da se ona stavi u žižu i demaskira. Najvažnije je što je to učinjeno na književno validan način, koji će strpljive čitaoce višestruko nagraditi. Njeno zadiranje u užas trebalo bi da deluje katarktički, da se, upoznati sa mogućnostima (ne)ljudskog, sa iskušavanjem tabua, očistimo od naslaga zla u sebi i da, konačno, izađemo iz čitanja kao bolji ljudi. Iako deluje jednostavno, ovakav zahtev ni u kom slučaju nije mali.
Vladimir Arsenić
foto:
U.S. Army ***
Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala
www.e-novine.com. Piše povremeno za
Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis
Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.
