Upozorenje: Kritika sadrži spoilere.
***
Ako pogledamo zastupljenost kriminalističkog žanra u odabiru tematike spisateljica i pisaca na ovim prostorima, možemo konstatovati da u ovom segmentu postjugoslovenska književna produkcija ne kaska previše za evropskom, makar ne u kvantitativnom srazmeru. Krimići su postali opasno popularni i kod nas, a uzimajući u obzir našu turobnu i neretko kriminalnu zbilju, moramo priznati da autorkama i autorima ne manjka nadahnuća i inspiracije, kao ni realnog poprišta.
Opet sa druge strane kao da nedostaje kakvoće u njihovim pokušajima, kao da se autori mnogo smelije late ovog žanra, a nešto ga plašljivije pokušavaju obogatiti. Roman
Mali prozor Muharema Bazdulja predstavlja primer
par exellence gorepomenutih konstelacija glede kriminalističkog žanra u našim književnostima.
Premda je dotični roman napisan davne 2002. godine, Bazdulj je odlučio da ga tek sada objavi. To nije podatak za rubriku uzgred budi rečeno, ali svakako nije preduslov koji bi trebao a priori delo složiti u fioku kvalitetne literature ili makar uspelog noira. Autor nije objasnio zašto je tek sada odlučio da objavi svoje delo, ali je u jednoj svojoj izjavi napomenuo da je naknadno prizemljio stil te ostavio isti okvir dela. No, roman 'jeca' i 'jauče' od nepotpunosti i formalne neodrživosti na više nivoa, na onom opštem književnom, te na onom užem žanrovskom, na planu uverljivosti i adekvatnosti itd. Elem, gremo naprej redom i gredom.
Svojevremeno je Goran Tribuson rekao: "Krimić je uvijek ili enigma ili socijalni roman. Kada je samo enigma, uopće me ne zanima. No, ako je krimić uz to što je enigma i socijalni roman, onda su pred piscem široke mogućnosti da kroz pravila i uvažavajući sva pravila žanra napravi nešto što je neka vrsta socijalne slike." (Oduzmete li mi pravo na mijenu, učinili ste od mene mrtvog pisca, Književna revija, 1–2/1996).
Ako kroz prizmu ove rečenice pogledamo Bazduljev Mali prozor, možemo na prvu loptu i ovlaš konstatovati da je ovo delo i enigma i socijalni roman te delo koje ispunjava sve uslove da bude zanimljivo i kvalitetno napisano štivo. Ali nažalost samo na prvi pogled. Bazduljevo delo je, pre bih rekao, dobra priča u zametku, interesantna ideja i pretenciozni pamflet (tada doista) mladog autora.
Fabula u romanu ide ukratko ovako: protagonista, piščev imenjak, fakultetski profesor književnosti, vraća se u Sarajevo sa svog na ostrvu izolovanog godišnjeg odmora te saznaje da je pre nedelju dana ubijen njegov najbolji prijatelj Denis Duraković, ugledni bosanski istraživački novinar. Spisak mogućih ubica se proteže od baraba do elita, od korumpiranog predratnog policajca, nakon toga heroja rata Adnana Velića Čupe, do verskog fundamentaliste Azera Kadića koji je na televiziji izjavio "Durakovića nije haram ubiti." Na sve treba dodati da je članak koji je pokojnik pripremao za štampu pred smrt bio novinarska senzacija u najavi.
Međutim, upravo se glavni junak dela Muharem Bazdulj, umesto da bude adekvatni nosilac intrigrantne radnje, nameće kao kočnica u okretaju zavrtnja radnje. Najpre upada u oči nekonzistentnost, neuverljivost njegovih postupaka: s jedne strane on je mrzovoljni, mizantropsko i introvertno nastrojeni 'tobož' erudita, koji u biti bez ikakvog napora intiutivno, epifanijski rešava enigmu ubistva. U svom ničim izazvanom detektivskom nadahnuću on postaje svestan da je upravo Lana, udovica Denisa Durakovića, žena njegovog najboljeg druga ta koja je potegla okidač i u besomučnoj bujici ljubomore rešila da hladnokrvno ubije ljubav svog života.
Kao prvo, čitaocu ne može nikako biti jasno kako je Muharem došao do konačnog rešenja, jer nemamo u tekstu (tj. u dijalogu između njega i Lane) jasnih natuknica makar koje bi jasno upućivale na tu opciju. Kao drugo, prosto zapanjuje Lanina hladnokrvnost, nepostojanje kajanja za oduzimanje života njene velike i jedine ljubavi života. Kao treće, ideja pisca o seksualnom povezivanju Muharema i Lane (koje na koncu i dovodi do Muharemove 'eureke') više podseća na potrebu da se zadovolji seksualna-osvetnička potreba protagoniste Muharema nego da se sam čin argumentuje i uslovi potrebama radnje u romanu.
Muharem Bazdulj, lik u romanu Bazdulja pisca, nije naročito hrabar, pasivan je, ne ume da se snađe u subsocijalnim okolnostima, ne poseduje nikakve opiljive dokaze, nije pokazao veštinu u istraživanju, na koncu sam je odustao od potrage da sazna ko je ubio njegovog najboljeg druga - i upravo je on taj koji je rešio zagonetku. Dovoljno je ovako postaviti stvari, te shvatiti kao čitalac ovog romana da je ovakav plot radnje odista neadekvatan kriminalističkom žanru u književnosti. Naprosto ovakva struktura ličnosti, kakvim nam je predstavljen Muharem, nije sposobna rešiti ubistvo et le point.
Naravno, može se desiti da se (gotovo nadrealističkom slučajnošću) katkad dođe do velikih otkrića, ali nam događaji u romanu ne daju povoda ni to da uzmemo kao izdržanu i realnu opciju. Ako prema pravilima žanra (za koje se dakako ne treba držati kao pijan plota, ali se eksperimentisanja trebaju primeniti izdržano i inovativno) junak kriminalističkog romana predstavlja usamljenika koji ne odustaje ni kada svi ostali odustanu da tragaju za zločincem, koji nastavljaju i kada sistem zataji - onda sve to definitivno ne predstavlja protagonista Muharem Bazdulj.
Za krimić se može reći da je proizvod urbanog, građanskog života te on može uspeti samo tamo gde vlada red i zakon, da parafraziram Radeta Milićevića. Prema tome zaista stoji sumnja koju je izneo Pavao Pavličić u svojoj knjizi Sve što znam o krimiću da na ovom tlu može nastati nešto što bi nalikovalo na dobar kriminalistički roman, jer prema Pavličiću, na ovim prostorima "nasilje nije nikakav izuzetak, nego čvrsto i žalosno pravilo."
To Sarajevo devedesetih opisano u romanu jeste vrelo događaja koji nas mogu lako dovesti do kriminala, ali zasigurno nije grad iz SAD-a od pre sto godina. Neusmnjivo je da se socijalni kontekst razlikuje te da je potrebna modifikacija u predstavljanju društvenih preduslova radnje. Nije jasna potreba kriminalaca u Bazduljevom romanu da se pravdaju i ograđuju od ubistva, i to nikome drugom do univerzitetskom profesoru koji je bezazleniji nego što izgleda. Shodno tome, nedostaje uverljivosti i socijalnom segmetu dela.
Sa druge strane stilske intervencije autora u romanu izražene su u zaista nepotrebnom i pretencioznom razmetanju 'načitanošću' junaka ređajući po stranicama imena od Andrića, Raymonda Chandlera, Friedricha Dürrenmatta, Juliana Barnesa, preko Witolda Gombrowicza, Jorgea Luisa Borgesa, Emila Ciorana, Miroslava Krleže, Duška Radovića do Sørena Kierkegaarda i koga još ne, ko će to sve pohvatati i prepisati.
Nadalje tu su rečenice u stilu petparačkih romana: "Postoji ta neka aura oko čovjeka na osnovi koje najčešće donosimo pravi sud, a njegova aura je nesumljivo bila pozitivna." (str. 39) kao i poneki pasusi (str. 54) koji bazde na Houellebecqova pisanija. Možda ne treba previše zamerati pretencioznost nepotrebnih citiranja koja nemaju veze sa radnjom tom dvadesetpetogodišnjem Bazdulju kome se još fakultetski zanosi vrzmaju po glavi, ali se može zameriti ovom današnjem autoru Bazdulju koji je odlučivši da objavi tekst i uređivao isti.
Suma sumarum, roman Mali prozor Muharema Bazdulja ušao je na mala vrata iz prošlosti, imao je priliku da u toj svojoj vremenskoj kapsuli ostvari zapaženu rolu na postjugoslovenskom književnom kontinuumu, ali je nasuprot tome, čini se usled nedostatka konsekventnosti, konzistentnosti i žanrovske discipline, iskočio kroz mali prozor u more naše trivijalne literature. Meni je lično teško bilo napisati ovu rečenicu, jer Bazdulja cenim mnogo više od ovog njegovog ostvarenja, na kraju krajeva desi se da autor zaluta in partibus infidelium, stranputicom na 'tuđem' terenu, što ne znači da treba pratiti bačene intelektualne 'mrvice' da bi se vratio. Naprosto, tekst treba dobro redaktirati ili ga u suprotnom ostaviti fioci.
Sarajevo (Foto: Habeebee / Flickr )
