Lutanje između žanrovskih granica

Zrinka Pavlić: Imaš vatre? (Jesenski i Turk, Zagreb, 2013.)

Da bismo govorili o nekom umetničkom delu, važno je odrediti granice žanra unutar koga ono postoji i funkcioniše. Različiti diskursi sa sobom nose različite postavke i zakonitosti - ko ovo ne shvati na vreme, dane i dane bi mogao provesti postavljajući sebi pitanje da li je naučno moguće dokazati postojanje Sile iz Star Wars filmova. Ili bi taj hipotetički nepoznavalac žanrovskih konvencija satima mogao da broji metke koje ispali John Rambo bez menjanja šaržera. 

Međutim, jedna je stvar kada tekst postoji unutar relativno jasnih žanrovskih granica, kao što su one koji obeležavaju prostor mejnstrim SF-a ili akcionog filma te onda možemo navoditi ovakve karikaturalne primere. Sasvim je druga stvar kad su unutar umetničkog dela postavljeni neki manje diferencirani okviri - okviri mutnijih granica i okviri skloniji transgresijama i mutacijama. 

Potencijalni problem - ali i potencijalni dodatni kvalitet određenog umetničkog dela - može proisteći upravo iz situacije u kojoj granice njegovog diskursa nisu jasno postavljene, te se time i uloga autora i uloga čitaoca teksta dobrano usložnjavaju.

Zbirka priča Imaš vatre? Zrinke Pavlić knjiga je čiji je okvir istinski teško odrediti. Prvi i najbanalniji nivo 'problematičnog' određivanja prostora koji osvaja ova knjiga sastoji se u samom pitanju - govorimo li ovde o knjizi priča ili o romanu? No, uprkos intertekstualnim vezama koje autorka pravi između svojih priča i likova u njima i uprkos eri postmodernističkih fragmentisanih tekstova, ova knjiga ipak nema dovoljno usklađen narativni tok koji bi je činio romanom. 

Dakle, knjiga se sastoji od pet priča. Kada bi ih sasvim jednostavno prepričavali, svodeći ih na puke motive i na elementarni narativni skelet, praćenje tog jednostavnog prepričavanja izgledalo bi kao praćenje kakve pokretne trake po kojoj klize teške teme i motivi proizvedeni u fabrici strave i užasa. Zamislite samo, na svega 126 strana teksta su se smestili i storije o silovanju u detinjstvu, i o samoubistvu izazvanom okrutnim pravilima šou-biznisa, i o sveštenicima-homoseksualcima zaraženim AIDS-om, i o ubijanju civila tokom rata, i o brojnim drugim 'teškim' motivima. 

Iskreno govoreći, kada bi mi neko na ovaj način predstavio ovu knjigu, nikada ne bih poželeo da je pročitam. Naprosto, tekstovi natopljeni takvim koncentratom teških tema uglavnom su nečitljivo pretenciozno smeće koje nudi instant-istine ili, svejedno, instant-jadikovke o ovom 'groznom svetu koji nas okružuje'. No na ovom mestu dolazimo do onog drugog, bitnijeg mesta zbog koga se teško određuje okvir ove knjige. Naime, Zrinka Pavlić - verovatno i sama svesna klopke pretencioznosti - odlučuje da se poigrava diskursima u kojim će nam ispričati te teške priče.

Za osvetljavanje i dobrih i loših strana koje je to poigravanje donelo, kao vrlo reprezentativan primer može poslužiti priča 'Škorpion u mozgu' kojom autorka otvara knjigu i kojom nas odmah uvlači u korpus pominjanih 'teških' tema. Naime, junakinja priče silovana je u detinjstvu. Naravno, taj zločin postaje ono što temeljno određuje njenu budućnost – ovo je zapravo priča o osveti koju protagonistkinja godinama kasnije sprovodi nad silovateljom. 

Već je prva priča bila mesto na kome se autorka mogla okliznuti i skotrljati se u patetičnu rupu bez dna. Naprosto, silovanje je višestruko kompleksan motiv, ali Zrinka Pavlić je odlučila da napravi nekoliko koraka koji njenu priču odvajaju u odnosu na mejnstrim narative koji obrađuju ovu temu. 

Prvo, njena junakinja jeste žrtva, ali njena uloga se ne iscrpljuje tim položajem, već ona uzima stvari u svoje ruke (tačnije, pištolj u svoje ruke) i, decenijama posle zločina, odluči da prosvira mozak zločincu. U realnom svetu takva odluka ne bi bila dobra jer bi se temeljno kosila sa nekakvim bazičnim humanističkim principima koji su nam - koliko god bili na neki način korumpirani - neophodni za funkcionalno održive ljudske zajednice. Međutim, onog trenutka kada je junakinja priče pucala u glavu zločinca, iz nje nije potekla crvena i lepljiva krv, već slova koja su rečima označila da je jedan književni junak mrtav. 

Dakle, iz te krvave zločinačke glave su potekli simboli, te je ta književna osveta zapravo važan simbolički čin - književnost, između ostalog, i jeste prostor imaginacije u kojem na vrlo različite načine (bilo rušenjem nekakvih moralnih načela realnog života, bilo uvođenjem Džedaja u pripovedni svet) možemo da intervenišemo protiv nepravdi i temeljnih disbalansa koji postoje u realnom svetu. 

Pavlić je, zapravo, još i temeljnije poljulala taj okvir time što je priču ispričala - barem jednim svojim delom - u žanrovskom, vrlo artificijelnom ključu. Protagonistkinja priče izgleda kao da je izašla iz tvrdih, američkih kriminalističkih filmova: ona je usamljena osvetnica, vozi automobil kroz pakleno zadivljujuće krajolike, napolju je užasno vruće; puši Marlboro, na suvozačkom mestu drži pištolj i uskoro će jebati mater onome ko joj je upropastio celi život. 

U takvim ulogama se često i komotno baškare svi ti voljeni muškarci pop-kulture, svi ti Taksisti i Mad Maxovi, svi ti božanstveni antiheroji koji u izmišljenim svetovima podmiruju svakodnevni resantiman svoje publike. Međutim, u priči Zrinke Pavlić tu ulogu igra žena, i to žena žrtva silovanja - upravo ona koja u sličnim žanrovskim postavkama obično ostaje uplakana u ušuškanoj privatnosti zaključane kuće dok njen Klint Istvud rešava stvari sa negativcima koji su je silovali. U tom smislu, autorkin pristup, a dobrim delom i realizacija, zaslužuju sve pohvale. 

Međutim, već smo napomenuli da se autorka u svojim pričama igra različitim diskursima. Osim sa žanrovskim, autorka sve vreme flertuje i sa nešto klasičnijim, mimetičkijim pripovedanjem. Sa njim se srećemo kroz mnoge epizode kojih se protagonistkinja seća dok se vozi ka svom silovatelju. Ovi retrospektivni momenti bi trebalo da dodatno osvetle glavnu junakinju i da, dajući nam dodatne informacije o njenom životu, motivišu njene postupke. 

Sama autorka je u nekoliko intervjua naglasila da je pročitala stotine svedočenja žrtava silovanja, te da je njihova iskustva na ovaj ili onaj način ugradila u pisanje ove priče. Takva vrsta posvećenosti književnosti jeste za pohvalu, ali čini mi se da je autorka imala makar dva bolja rešenja koja su direktno proizilazila iz prirode diskursa koje je birala. Sa jedne strane, mogla je posegnuti za naukom iz vesterna, te da se u osvetljavanju svoje junakinje posluži sa less is more metodom. Naprosto, protagonistkinja je mogla biti ženski pandan bezimenim vestern osvetnicima, junacima koji se izgrađuju minimalističkim vođenjem priče i junacima koji, upravo zato što nemamo mnogo informacija o njima, uspevaju da postanu snažne metafore. 

Međutim, ako se već odlučila za upliv 'stvarnosnih' digresija, onda bi, uveren sam, bilo bolje - a i za to je bilo materijala u njenom tekstu - da je potenciometre za grotesku mnogo žešće odvrnula i da smo dobili uvrnutiji crnohumorni narativ ispleten tarantinovskim jezikom i humorom. Ovako, priča je ostala negde na pola puta između vrlo zanimljive žanrovske postavke i klasičnog narativa o traumi i prevazilaženju iste. Bilo bi bolje da je autorka računala na zahtevnije čitaoce - teška teme koju je izabrala mogla se, u konačnici, na mnogo inventivniji način približiti publici.

Ova vrsta diskursne klackalice obeležava i ostale priče u knjizi, te, bazično, od uspelosti mešanja diskursa zavisi i uspelost samih priča. Na primer, 'Sto dvadeset i jedan dan' najbolja je prozna celina u celoj knjizi - u pitanju je vrlo duhovita i nepretenciozno promućurna pripovest o ženi koja pokušava ostaviti duvan (inače, motiv prestanka pušenja je još jedna stvar koja spaja sve priče - iz te veze izlazi i naslov knjige), a koja radi kao deo televizijske ekipe koja snima reality show. Možda je pomogla i činjenica da je Zrinka Pavlić, između ostalog, i TV kritičarka, te je u ovoj priči mešanje ozbiljnog i humorističkog, realnog i 'realnog', ličnog i društvenog, izvedeno na vrlo dopadljiv način. 

Međutim, već sledeća priča 'Kada Isus kaže da te voli', koja je najslabija u knjizi, uprkos provokativnoj temi (sudbina baptističkog gej sveštenika-misionara zaraženog AIDS-om u Hrvatskoj sa kraja XX veka), ostaje na razini dosadnjikavog miksa melodrame i bloga nekakvog militantnog Internet ateiste.  

Naposletku, reč je, svakako, o štivu vrednom čitanja jer, iako autorka povremeno gubi orijentaciju u vlastitom tekstu, ona je neosporno duhovita pripovedačica koja ume da ispriča koherentnu priču. Ipak, bez obzira što je reč o suštinski dobroj literaturi, najjači utisak na mene su ostavile propuštene šanse koje ova knjiga nosi sa sobom - da je autorka bila fokusiranija, da je određene započete eksperimente do kraja i doslednije sprovela, konačni utisak bi bio puno, puno bolji.

Bojan Marjanović
foto: Babs

***